Mi, izbrisani

14.03.14

Nagradu “Meša Selimović” podelili su ravnopravno pesnik Ivan Negrišorac (zbirka “Kamena čtenija”) i prozaista Slobodan Vladušić (roman “Mi, izbrisani”). Vladušić (1973), književnik i esejista iz Subotice, profesor Univerziteta u Novom Sadu, napisao je prvi srpski sajber-roman i tako ustanovio visoku meru književne originalnosti. Na njegovom sajtu može se pročitati da je rođen u zemlji koja više ne postoji, ali da nije (jugo)nostalgičan i da živi u orvelovskom svetu.

Ko su čitaoci vašeg romana “Mi, izbrisani”?
- Da budem sasvim otvoren, ne razmišljam o tome ko bi mogao da čita moje romane. Ne bih voleo da se na bilo koji način ograničavam u toku pisanja. Međutim, znam da ga čitaju različite generacije čitalaca i to na različite načine. To me veoma raduje, jer sam i sam roman pisao tako da liči na čoveka sa hiljadu lica. Slično je i sa čitaocima: razni ljudi roman čitaju na potpuno različite načine. Nekada mi se čini da nije u pitanju isti roman.

Da li ćete i za sledeće vaše knjige, kao i za roman “Mi, izbrisani”, pripremati internet-dodatke, trejler i video igru?
- Ne znam još uvek. Mi izbrisani imaju te dodatke jer mi se sama književnost učinila pretesnom za atmosferu koju sam želeo da dočaram, a sem toga tu je i “specijalno” osećanje istine. Pretpostavljam da će se i u nekim mojim budućim romanima pojavljivati neke neobične stvari iz domena multimedije, ali za sada ne znam šta konkretno. Kao što nisam siguran da će tih romana biti. Naime, poslednji roman sam pisao kao da mi je zbilja poslednji.

Napisali ste prvi srpski sajber-roman. Da li će to u književnoj (sajber?) budućnosti biti obavezujuća romaneskna forma?
- Siguran sam da neće. I dobro je što neće. Nisam ga pisao zato da bih ustanovio neki novi trend u književnosti, već zato da bih izrazio duh vremena koji me, moram priznati, tišti. Drugi pisci će pisati nešto drugo. Književnost je još uvek ipak mera nečije originalnosti, posebnosti, jedinstvenosti. To znači da se svaki pravi pisac trudi da u književnost uvede makar malu invenciju koja bi bila njegova lična karta u toj književnoj republici. Lično, takvu književnost volim i da čitam. I u životu i književnosti volim da srećem ljude koji nisu očigledni. Razgovori sa takvim ljudima ili čitanje knjiga koji su pisali takvi ljudi, za mene predstavljaju intenzivna životna iskustva. I moj poslednji roman je nastao kao rezultat takvih razgovora. Zato volim o njemu da razmišljam kao o delu koje ima više autora.

Kako vaši studenti vrednuju činjenicu da ste nagrađivani pisac?
- Ne znam da li i u kojoj meri to vrednuju. Ne pričamo na predavanjima o mojim romanima ili nagradama, ali sam im nekoliko puta spomenuo moju knjigu “Crnjanski, Megalopolis” kao dopunu nekih tema koje dodirujemo i na predavanjima. Inače, volim svoje studente i lepo se slažem sa njima. U svakoj godini se pojavi nekoliko mladih ljudi koji su zanimljivi, radoznali, vredni i posvećeni. Trudim se da prema njima budem onakav kakvi su moji profesori bili prema meni.

Radmila Lotina

Usamljenost i buka društvenih mreža

- Komunikacija se vrlo često odvija kao smesa čitanja i pisanja. To napominjem zato što se književnost i čitanje neprekidno suprotstavljaju internetu, kao da je tu u pitanju neka vrsta ili-ili odluke. Mislim da je to pogrešno. Slično je i sa društvenim mrežama. Recimo, postoje ,,zidovi” nekih mojih prijatelja, na Fejsbuku, koji su ispunjeni sjajnim sadržajima. Pa onda, i mogućnost komunikacije: svako ko je nekada koristio autostop zna da su vozači veoma ispovedno nastrojeni prema stoperima. To je zato što su ljudi koje su primili u kola tek prolaznici u njihovom životu. Slično je i sa društvenim mrežama. Jačina tih veza varira od vrlo čvrstih – kada preko društvene mreže razgovaramo sa čovekom koga poznajemo i uživo – do vrlo slabih, bar na početku, kada postajemo prijatelji sa ljudima koje uopšte ne poznajemo. Ali od nepoznatnih ljudi možemo da saznamo nešto što nam nije bilo poznato, a to život čini interesantnijim i intenzivnijim. Dosta toga u mojoj knjizi ne samo da se dešava u socijalnim mrežama, već je i poreklom odatle. Čitanje je nasuprot tome usamljenička delatnost. Ipak, čini mi se da pravu vrednost te usamljenosti možemo spoznati tek onda kada upoznamo i buku društvenih mreža. Što se mene tiče, sve to uspešno kombinujem u privatnom životu, a nadam se i u književnosti.

22.02.14

Dobitnik nagrade „Meša Selimović“ za knjigu godine: Za mene je naša nacionalna ideja Crnjanski, Selimović, Njegoš... Oni su dokaz domašaja ne samo naše književnosti, već i ovog naroda, u celosti

RAZLIKA između virtuelnog i realnog u svetu i dalje je prisutna. Štaviše, mnogi ljudi se klone realnog sveta, jer ga doživljavaju kao nešto surovo i nepromenjivo. Zato ne izranjaju iz virtuelnog sveta: svet medija, video-igara, rijaliti šou programa, sveta serija koje traju godinama... U mom romanu, međutim, virtuelni svet je nastavak realnog sveta, a važi i obratno. Ta dva sveta su povezana. Nema mesta gde junak može da pobegne, pa mu stoga ostaje samo jedno - da se bori - kaže Slobodan Vladušić, autor romana "Mi, izbrisani" (izdavač "Laguna") za koji je dobio priznanje Velikog žirija "Večernjih novosti" - nagradu "Meša Selimović" za knjigu godine.
Ugledni pisac i esejista, jedan od najboljih tumača srpske književnosti srednje i mlađe generacije, zaposlen je kao docent na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, i glavni je urednik „Letopisa Matice srpske“. Njegov antiutopijski roman sa detektivskim zapletom, spaja imaginaciju i erudiciju, pripoveda o pošastima modernog doba, sjedinjuje sajber mistiku, kompjuterske igre, fejsbuk, film noar i suštinska pitanja našeg identiteta. Podnaslovom romana "video-igra", Vladušić upućuje na činjenicu da na svom sajtu .slobodanvladusic.net objavljuje i dodatke koji nisu direktno vezani za priču, ali čije prisustvo celom romanu daje posebnu atmosferu.

* Šta nam sugerišete naslovom?
- Motiv izbrisanosti po mom mišljenju, najbolje ocrtava atmosferu vremena u kom živimo. To je atmosfera straha u kojoj svako strahuje od toga da ne bude izbrisan. Zato mi se čini da je idealna slika naše epohe bleštavi ekran monitora ili televizora u mračnoj sobi. To je odnos između vidljivih i izbrisanih."DERVIŠ I SMRT" - IMAM tu sreću da ne fakultetu predajem roman "Derviš i smrt". Dakle, minimalno jednom godišnje se divim tim rečenicama. Uvek me iznova uverava da vrednosti nisu relativne i da ne postoji hiljadu ukusa, već samo ljudi koji imaju ukus i oni koji ga nemaju. "Derviš i smrt" je dakle, roman koji vam očigledno pokazuje da postoji nešto što je očigledna vrednost. Ljudi koji taj roman ne mogu da zavole, koji tu vrednost u tom romanu ne mogu da primete, plašim se, ne samo da nemaju pojma o književnosti, već nemaju pojma ni o samom životu. I zato mi se čini da odustajanje od tog romana, pa samim tim i od Meše, jeste odustajanje i od života. Ljudskog života. Znam da ovo zvuči patetično, ali mislim da zbog toga nije manje tačno.

* Ako je sve više prostora za simulacije i obmane, koliko mesta ostaje za čoveka? Da li on postaje žrtva napretka?
- Ideja da je čovek žrtva napretka nije nova. Masovna upotreba dalekometne artiljerije u Prvom svetskom ratu bila je jedna vrsta istorijske premijere: od tada je onaj koji ubija sve dalje od svojih žrtava. Tehnika od tada stalno sužava prostor za herojstvo čoveka. Međutim, ja lično mislim da uvek postoji mesto za čoveka, dok se to mesto traži i želi. Prostor interneta je, recimo, jedno takvo mesto. Brojne informacije koje su u elektronskim medijima cenzurisane, jer ne odgovaraju interesima multinacionalnih kompanija, ovde su još uvek dostupne, budući da emitovanje i širenje informacija na internetu zahteva mnogo manje resursa nego u tzv. stvarnom svetu. Pojedinac ne može da napravi svoju televiziju ili novine. Ali može, relativno lako, da napravi svoj sajt. Tako na internetu pojedinac može da postane izvor vesti i informacija. To čoveka vraća u igru.

* U kojoj meri je globalni poredak poguban za nacionalne kulture i identitet?
- Poguban je u velikoj meri. Posebno za zemlje kakva je naša. Recimo, kod nas se danas malo priča o padu nataliteta, o bujici iseljavanja iz ove zemlje. Smatra se da će se ta pitanja rešiti sa rešavanjem ekonomskih pitanja. To nije tačno. Ekonomska pitanja se ne mogu rešiti bez rešenja pitanja nacionalne ideje. Velik broj ljudi danas je toliko rezigniran i pomiren sa sudbinom da uopšte nema svest o tome šta bi nestalo ukoliko bi nestala ova zemlja. Šta od tih ljudi možete da očekujete? Baš ništa, osim da budu korumpirani. I oni to najčešće i jesu, hvaleći se usput da nisu patriote. Verujem da nisu. Nasuprot tome, za mene je naša nacionalna ideja Crnjanski, Selimović, Njegoš, ima ih još. Ti ljudi su za mene dokaz domašaja ne samo naše književnosti, već domašaja ovog naroda, u celosti, u onim momentima kada je on u formi. U krajnjem slučaju, to su vrednosti koje ne pripadaju samo nama, već svim ljudima na svetu, isto kao što Šekspir, Melvil, Helderlin, Po, Dostojevski pripadaju i nama. Ali mi jesmo čuvari Crnjanskog, Selimovića, Njegoša. Ako ih mi ne sačuvamo, niko ih drugi neće sačuvati. Falsifikovati hoće, ali ih sačuvati neće.

* Kako se srpska kultura i književnost snalaze u novom dobu?
- Rano je za odgovor na ovo pitanje, pošto utakmica još uvek traje. Mislim da postojimo, još uvek i uprkos svemu. To svedoči o tome da rezervoari vitalnosti nisu još ispražnjeni.

* Iako se priča odvija u svetu interneta, fejsbuka, popularne kulture, roman nije upućen samo novoj generaciji čitalaca?
- Naravno da nije. "Mi, izbrisani" nije generacijski roman, i njegovi čitaoci nisu samo mladi ljudi. Naprotiv. Moj roman je jedan totalni roman koji se proteže od prostora najsurovije realnosti do najudaljenijih prostora sajber kosmosa. Zato mi je drago kada vidim da ga čitaju i stariji i mlađi čitaoci.

* Zašto ste odlučili da, kako kažete, pravite književnost od čega se ona obično ne pravi?
- Jednostavno, zato što volim modernu književnost. To nije književnost koja je nova samo po godini kada je štampana, već pre svega, po tome što se razlikuje od dosadašnje književnosti. Jedan od načina da književnost koju pišete bude nova, jeste da je pravite od elemenata koje književnost do sada nije koristila. Na taj način vi ćete putem književnosti učiniti vidljivim ono što je do tada bilo nevidljivo, ne samo u književnosti već i u drugim medijima ljudskog izražavanja. To je zadatak koji sam sebi dao: da učinim vidljivim ono što bez mog romana ne bi bilo vidljivo. I pored toga, da učinim to vidljivim na takav način da bude nemoguće zatvoriti oči i zaboraviti ono što se videlo.

* Da li našoj književnosti nedostaje više hrabrosti i istraživanja?
- Nažalost, mislim da je odgovor na ovo pitanje potvrdan.

* Može li ona danas da ima veliki javni značaj?
- Mislim da književnost danas može da ima neki značaj. U to me uverava činjenica da u našem javnom prostoru i danas postoje ljudi koji se hotimično ignorišu, koji se takoreći brišu, čak i onda kada je po svim unapred postavljenim kriterijumima njihovo pominjanje neizbežno. Ako je njihova reč baš toliko slaba i beznačajna, otkuda onda ova fanatična potreba da se tim ljudima ne dozvoli da je kažu? Samo potpuno naivni ljudi danas veruju da je vreme brisanja iza nas i da ono pripada prošlosti. Ono što mene istovremeno čini tužnim i što me zabrinjava jeste da se ta naivnost sistemski proizvodi. Da još ima ljudi koji veruju da će za tu naivnost da budu nagrađeni.

Bane ĐORĐEVIĆ

02.12.13

„Smatram da je književnost poslednje uporište za časne ljude i pouzdane svedoke, koji mogu da posvedoče o nečemu što nije našlo mesta u oficijelnoj istoriji, a to je istorija koju danas sve više konstruišu mediji.“
Roman Slobodana Vladušića „Mi, izbrisani“ predstavljen je kao „prvi sajber roman u srpskoj književnosti“. Ili: prvi roman koji ima papirni deo i dodatke koji će u sledećih godinu dana izlaziti online.
Prema Vladušićevim rečima, ceo roman je „osvetljen svetlošću monitora“. Ono što, pak, taj ekran osvetljava je deprimirajuća slika budućnosti. Roman „Mi, izbrisani“ obiluje bezizražajnim licima žena koje su iscrpele sve mogućnosti estetske hirurgije, praznim ulicama i dragstorima, površnim muzičkim hitovima, društvenim mrežama u svom ,,najboljem" sjaju. Izbrisani su svi oni koji se razlikuju.
Prvi Vladušićev roman „Forward“ budućnost prikazuje kao rijaliti šou. Taj televizijski program, međutim, više nije samo zabava, već prigodan format za rešavanje slučajeva ubistva. Šou, naravno, nosi naziv „Pravda mora pobediti“.
O potrošačkom društvu koje nas vuče do ivice provalije, o patriotizmu i književnosti, političkoj korektnosti za B92 govori pisac Slobodan Vladušić.

B92: Prvi sajber roman u Srbiji „Mi, izbrisani“ pojavio se 2013. godine. Mislite li da kasnimo sa konstatovanjem tog sajber sveta koji nas je već usisao u sebe?
Ne smatram niti da smo zakasnili, niti da smo požurili. Ako ćemo pošteno, danas je u svetu od sajber-književnosti mnogo popularnija epska fantastika. Dakle, žanr koji negira postojanje interneta. Sa druge strane, sajber književnost nije sajber-pank i te stvari ne treba mešati, iako sam, naravno, čitao Gibsonov Neuromancer. Sajber književnost počinje od toga da svet interneta nije nikakav virtuelni svet – kakvim je sve do nedavno smatran – već nastavak realnog sveta. Ono što me je pomalo začudilo jeste da veliki broj ljudi ima strah od tog sveta. To je verovatno zato što je prostor interneta toliko ogroman da izgleda bezgranično. I zato deluje preteće. Ali to je ono što me je i privuklo tom prostoru.

Ko su ti ljudi koje je savremeno potrošačko društvo uspelo da izbriše iz sećanja?
Danas prisustvujemo procesu pretvaranju svih institucija društva u korporacije, kako je to dobro primetio naš ugledni ekonomista Časlav Ocić pre neki dan u jednom intervjuu. To znači da umesto opšteg dobra i javne koristi svako gleda na profit. Suvišni ljudi, ljude koje treba izbrisati, postaju dakle svi oni koji ne donose ili stvaraju profit. To se onda odnosi i na socijalne grupe i na čitave narode. Razume se, niko sa tim ne mora da se pomiri, i prvi ja sa tim ne želim da se pomirim. Međutim, ne smatram da je moj roman tzv. roman sa tezom, kako se obično nazivaju primeri kvazi-književnih dela koji sebi daju zadatak da šire određene ideološke istine. Književnost naime, nema zadatak tek da kaže neke stvari, već da stvori atmosferu u kojoj čitalac nešto pre svega sluti. A slutnja podrazumeva intenzivno osećanje onoga što slutimo. Dakle, ja sam hteo da dočaram jedno stanje izbrisanosti, a ne tek da kažem ovaj ili onaj je izbrisan.

U romanu ,,Mi, izbrisani” sajber svet polako nadvladava realni, društvene mreže su sve moćnije. Zašto mislite da u toj novoj sajber realnosti nema slobode za pojedinca?
Voleo bih da to samo mislim. Ali, čini mi se da nije u pitanju samo moje mišljenje nego činjenica. Ako su naši računari online neprekidno to znači da neko može da ima stalan uvid u to što se nalazi na njima. Ostavljam čitaocima da sami prosude da li je ova potencijalnost već sprovedena u delo. Jedan moj prijatelj mi je kazao da njemu to lično ne smeta, jer ko bi njega špijunirao? Kaže za sebe da je nevažan. Taj argument je nedavno doveo u pitanje jedan autor u online izdanju magazina Wired. Slažem se sa da je to nedopustiv argument: zna se u kakvom tipu zemalja su građani nebitni. I biti nebitan nije nikakvo rešenje. To je priznavanje krivice.

U romanu, umesto pozorišta u centru grada stoji betonska konstrukcija na koju je okačena reklama za gusti sok. Pretpostavljam da ste mislili na pozorište u Subotici. Mislite li da su pozorišta i muzeji koji godinama stoje kao ruševine u rekonstrukciji lokalna priča ili generalno problem savremenog društva?
Kao građa za moj roman poslužila mi je ta očiglednost za koju ste dobro pretpostavili da je deo kolorita mog rodnog grada. Skoro svakoga dana prolazim pored nje i gledamo se. Već nekoliko godina tu stoji po kiši, suncu, snegu i vetru, tako da sam i nehotično počeo da je upijam u sebe. Ta ruševina i građevina u jednom, počela je da zrači nekom posebnom simboličkom energijom. Tako je postala ključno obeležje simboličkog prostora mog romana. Kao što vidim iz Vašeg pitanja i Vi ste povodom te građevine-ruševine počeli da razmišljete o univerzalnim temama, što me raduje. Znači da sam dobro obavio svoj posao pisca. I da moj roman nije lokalnog karaktera.

Iako roman ,,Mi, izbrisani” ima formu krimi priče, podsmevate se krimi književnosti Agate Kristi. Zbog čega su ti njeni romani neinventivni?
Što se mene tiče, mislim da su romani Agate Kristi dobra zabava. I sam sam ih pročitao nekoliko, a gledao sam i odličnu seriju sa Dejvidom Sačetom u ulozi Poaroa. Međutim, zaista, njeni romani su prevaziđeni kada je u pitanju i duh vremena i krimi-žanr o čemu svedoči, recimo, Rajmond Čendler i ostali američki hard-boiled („tvrdo kuvani“) krimi-roman. Evo samo jedne razlike: kod Agate Kristi detektiv treba da otkrije istinu o zločinu, a društvo na sebe preuzima odgovornost da krivca kazni. Kod Čendlera, društvo je podjednako pokvareno kao i zločinac, ako ne i pokvarenije. I ko onda treba da kazni krivca? I ko je onda ima pravo da ga kazni? Znate, možda je to i jedan od razloga zašto je Agata Kristi toliko popularna. Ona nas zabavlja, ali istovremeno i prikriva nešto što ne bismo želeli da znamo.

U Vašem prvom romanu „Forward“ potrošačko društvo budućnosti prikazano je kroz rijaliti program u kome voditeljka rešava ubistvo novinara. Zašto je to slika budućnosti?
Odgovor na Vaše pitanje bi bio mnogo duži nego što bi mi bilo dozvoljeno, pa ću se ovoga puta iskoristiti prostor da čitaoce uputim na sajt Letopisa Matice srpske, gde se u majskom broju ovog časopisa nalazi temat o medijima. Neka pročitaju tekstove veoma kompetentnih autora, stranih i domaćih, i videće zašto pitanje istine o jednom zločinu danas može biti prikazano kao reality program. Što se mene tiče, neću da tvrdim da je ta slika jedina moguća, ali meni je ona bila bliska zbog mojih prilično raznovrsnih kontakata sa televizijom.

Napisali ste da je knjiga „Forward“ imala ,,nekoliko dobronamernih kritika, nekoliko pažljivih čitalaca, nekoliko nesretnika koji su pošto-poto hteli da je pacifikuju glupim političkim etiketama u koje veruju samo budale”. Šta je kritičarima toliko smetalo u romanu „Forward“?
Jedan kritičar je taj roman nazvao antiglobalističkim i za mene je to glupa politička etiketa. Glupa je zato što je etiketa. Jer etiketirati nešto, znači da umesto razmišljanja o tome što to nešto znači, ili šta sve znači, vi jednostavno nalepite oznaku na taj roman i time ga svesno pojednostavljujete. Time zapravo želite da ga pretvorite u propagandu. Znate, ja sam Forward pisao desetak godina, a roman Mi izbrisani tri godine. To nisu kolumne u novinama. To je književnost koja počinje tamo gde propaganda ne dospeva, i upućena je čitaocima koji se ne zadovoljavaju propagandom. U tome je problem: što se književnost čita kao propaganda. Inače, roman je prošao odlično. Dobio je Vitalovu nagradu i dosta pozitivnih prikaza. Većini kritičara ništa u njemu nije smetalo, možda i zato što su ga čitali bez želje za etiketiranjem.

U tekstu ,,Uptitling” kritikujete politički korektan jezik (na primer, upotrebu sintagme ,,osoba sa posebnim potrebama” umesto ,,invalid”). Zašto je to orvelizacija jezika?
Gledajte, rušenje Berlinskog zida dovelo je do narušavanja društvenog konsenzusa u zemljama Zapada, a taj konsenzus je glasio ovako: neka se manjina bogati pod uslovom da većini obezbedi standard viši od standarda građana iz Istočne Evrope. Trebalo je dokazati da je kapitalizam socijalniji od komunizma. I bio je, ali taj kapitalizam, a ne ovaj. Kada je to ideološko rivalstvo završeno pobedom Zapada, konsenzus je srušen poput zida koji je to rivalstvo simbolizovao. Kapitalizam je mogao da napusti svoju socijalnu dimenziju. Ono čemu sada prisustvujemo jeste sve veće povećanje razlike u platama na Zapadu. Srednja klasa nestaje. Društvena solidarnost nestaje. Ljudi to osećaju. I pošto vladajuće elite ne žele da menjaju strukturne odnose u društvu, onda im preostaje da se bave samo ligvističkom kozmetikom, pa politička korektnost nalaže da se slabije plaćeni poslovi, koji će vremenom biti još slabije plaćeni, sada počinju nazivati fensi imenima.
Tako ,,magacioner” postaje ,,direktor za popunu skladišnog prostora". Magacioner prosto nešto znači, a direktor za popunu skladištenog prostora je zagonetka, zamagljivanje stvari. Ali, eto vidite, nešto se radi, neko brine o tom magacioneru, jer sada niko ne može da ga vređa da je magacioner, dok istovremeno društvene tendencije upućuju da će iz dana u dan sve slabiji da živi. Zašto? Zato jer akcionare firme u kojoj radi zanima jedino profit, a ne to da li njegova deca imaju šta da jedu. To je razlog zašto sam kazao da fenomen aptajtlinga dovodi do orvelizacije jezike jer upravo Orvel u eseju o novogovoru objašnjava kako jezik totalitarnog sistema ima zadatak da potpuno ukine mogućnost mišljenja, između ostalog i tako što će nam putem jezika potpuno zamračiti sliku stvarnosti.

Kako je moguće da je to isto ,,politički korektno” društvo stvorilo pornografiju koja se služi najogavnijim mogućim jezikom?
Današnje društvo odlikuje nešto što jedan francuski filozof leve orijentacije naziva ontologijom profita. To znači da pravo da postoji ima sve ono što donosi profit, dok suprotno tome, sve što ne donosi profit treba da propadne. Eto zašto postoji pornografija. Jer donosi profit. Sem toga, pornografija je, prema mom mišljenju, alegorija našeg vremena: novac i seks su najstrašniji nivelatori. Oni sve uniformizuju. Dakle, ako postoji jezik koji svi razumeju, to je jezik pornografije.

Zašto mislite da književnici u Srbiji nemaju dovoljno hrabrosti da pišu patriotsku poeziju ili prozu? Da li je odsustvo patriotizma u književnosti uvek znak nedostatka hrabrosti i autentičnosti?
Lično se slažem sa Kišovom idejom koju on implicitno razvija u Grobnici za Borisa Davidoviča, a to je da je književnost korekcija istorije, budući da je ova druga uglavnom montirana. I ja dakle, smatram da je književnost poslednje uporište za časne ljude i pouzdane svedoke, koji mogu da posvedoče o nečemu što nije našlo mesta u oficijelnoj istoriji, a to je istorija koju danas sve više konstruišu mediji. Ako za književnost istina nema rok trajanja, onda to znači da morate da saslušate te svedoke kojima su sva druga vrata zatvorena. A budući da se svedočenja tih svedoka problematična iz ugla onih koji montiraju istoriju, jasno je da davanje glasa tim ljudima ipak podrazumeva izvestan stepen hrabrosti.

Vaš kolega Dejan Stojiljković usprotivio se ideji uvođenja reda na književnoj sceni u Srbiji jer se time finansiraju „nabeđeni literati“. Kakav je Vaš stav o tome?
Pročitao sam izjavu Dejana Stojiljkovića i čini mi se da ste je malo pojednostavili. Što se mene tiče, moram da priznam da mi nešto u tom pozivu za uvođenje reda smeta. Prvo, ta sintagma ,,uvođenje reda” mi deluje nekako policijski, što mi se već ne dopada. I drugo, među potpisnicima te ideje nisam video neke relevantne pisce. Za neke znam da nisu ni pozvani da tu ideju potpišu. Zašto nisu pozvani? Nisam primetio da je neko potpisnicima postavio takvo pitanje. Da li je to prećutkivanje nekih pisaca znak da oni nisu relevatni? Ako nisu, onda iz toga proizilazi da su ti ljudi viđeni kao haos u koji treba uvesti reda, kao litararni huligani koje treba istrebiti. Tada bi to uvođenje reda bila jedna obična kulturno-policijska čistka. Takvo „uvođenje reda“ ne mogu i neću da podržim.

Sonja Gočanin

28.09.13

O romanu "Mi, izbrisani", preklapanju realnog i virtuelnog života: Stalo mi je da svedočim o svetu i vremenu u kome živimo, a ne da pišem bajke koje ljudima zaklanjaju pogled na sve što nas okružuje

SRPSKA književnost dobila je prvi sajber roman iz pera Slobodana Vladušića, pod naslovom "Mi, izbrisani", u izdanju "Lagune". U pitanju je delo sa podnaslovom "video-igra", koje nosi atmosferu sajber mistike i američkog film noara, i u kome priča obuhvata i sferu interneta.
- Moji junaci se istovremeno kreću po oba sveta: realnom i virtuelnom. Osim toga, na mom sajtu njnjnj.slobodanvladusic.net čitaoci mogu da nađu delove romana koji nisu direktno vezani za priču, ali čije prisustvo celom romanu daje posebnu atmosferu. Na taj način nastojao sam da i roman bude nalik njegovim junacima koji istovremeno borave u realnom i virtuelnom svetu. Podnaslov video-igra upućuje na činjenicu da će se dodaci romanu pojavljivati na mom sajtu, kao što se dodaci za popularne igre pojavljuju na sajtovima kompanija koje su ih izdale. Ovakva organizacija romana nije do sada poznata u srpskoj književnosti i zato je roman "Mi, izbrisani" nešto potpuno novo u njoj - kaže Vladušić u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti".

* Čitaoca stavljate i u ulogu detektiva. Znači li to da čitanje romana i odgonetanje misterije ne može biti završeno dok se ne pojave svi njegovi dodaci na internetu?
- Roman se bazira na misteriji vezanoj za ime Anđela Frojnda - čoveka koji je zaista postojao. Ta misterija počinje i razrešava se unutar korica romana. Dakle, roman može da se čita potpuno nezavisno od dodataka koji će biti postavljeni na mom sajtu. Prava čitaoca knjige su na taj način potpuno zagarantovana. Međutim, internet-dodaci daju celom romanu ton sajber-misticizma koji bi mogao da bude blizak svima koji ujutru prvo uključuju računar, pa onda peru zube. Nekim danima i ja spadam u tu grupu.

CRNJANSKI KAO HAKER

* OBELEŽAVAMO 120 godina od rođenja Crnjanskog. Koliko je ovaj pisac, makar i neprimetno, prisutan u vašim romanima?
- Često se pitam šta bi i kako bi Crnjanski pisao danas. Čini mi se da bi istovremeno bio haker ili veb-dizajner i pisac. Čini mi se da bi na radnom stolu imao nekoliko monitora i nekoliko knjiga svojih prijatelja iz prošlosti. Crnjanski bi nas, da je živ, naučio da književnost i internet nisu suprotnosti, kao što nas je svojevremeno naučio da se može biti i patriota i građanin sveta. Dakle, ono što je za provincijalce - manje obrazovane, manje talentovane, manje hrabre - bila opozicija, to je za Crnjanskog bilo jedno i nedeljivo. Za mene je Crnjanski dakle, simbol mogućnosti da čovek prihvati moderne tekovine, a da pritom ne izgubi dušu. Ili sećanje. Ili energiju. Ili blagoslov.

* Mislite li da će ova knjiga biti neprohodna za stariju generaciju koja nije u prijateljskim odnosima sa "Fejsbukom" i ostalim simbolima savremenog sveta, koji imaju važno mesto u priči?
- Ne mislim da je ovaj roman namenjen jednoj generaciji. Štaviše, čini mi se da će takozvana starija generacija mnogo bolje razumeti suštinu ovog romana, dok će mlađoj neki rukavci romana možda biti zanimljiviji od njegovog simboličkog jezgra. Dakle, čini mi se da je ovo roman za sve generacije, ali ipak neće za sve biti isti. Volim da književnost posmatram kao svedočanstvo. To znači da je meni stalo da svedočim o svetu i vremenu u kome živimo, a ne da pišem bajke koje ljudima zaklanjaju pogled na sve što nas okružuje. U terminima Danila Kiša: trudim se da budem častan čovek i pouzdan svedok. Usput, imam izvesne ambicije da se bavim reciklažom. Moj roman je mašina za reciklažu svega oko nas: socijalnih mreža, video-igara, video-spotova, serija, pornografije. Ukratko: želim da pravim književnost od onoga od čega se ona obično ne pravi.

* Da li se preklapanje realnog i virtuelnog sveta dešava zapravo i savremenom čoveku, a da toga nije još svestan?
- Pomenuli ste pravu reč: preklapanje. Po mom mišljenju, prostor interneta nije nikakav nestvarni svet kome je suprotstavljen nekakav realan, stvaran svet. Sajber-svet, svet interneta ili još šire, svet medija, nastavak je realnog sveta. U sajber prostoru ljudi se zaljubljuju, trguju, pljačkaju, druže se ili ratuju. Štaviše, izvesno je da će se bitke budućnosti rešavati u tom prostoru, a ne u ovom, tzv. realnom. Otuda ozbiljni ljudi, narodi i države moraju da budu prisutni u tom prostoru, moraju da ga zaposednu na isti način na koji se zaposeda i tzv. stvarni, realni prostor. Ja želim da mojim knjigama simbolički zakoračim u taj prostor u ime srpske kulture. Želim da pojačam tragove koje je u tom prostoru načinio Milorad Pavić na jedan ipak manje radikalan način.

* Kažete da se atmosferi koju nosi roman, naslućuju i obrisi postoktobarske Srbije i epohe u kojoj ljude više neće ubijati nego potrošiti i izbrisati. Na šta ciljate?
- Uvek kada pisac prstom pokaže na metu koju cilja, promaši je. Stoga na vaše pitanje mogu da odgovorim samo metaforički: biti građanin jedne države ili pripadnik jednog naroda, znači, između ostalog, biti sačuvan od mogućnosti da se postane višak. To je smisao države: da niko u njoj ne bude višak. Međutim, ukoliko je čovek samo nameštenik u multinacionalnoj kompaniji, onda je on uvek neki višak, samo što to neko dozna u ponedeljak, a neko u petak.

* Kako vidite srpsku književnost i uopšte kulturu, u tom postoktobarskom dobu? Da li nam je potrebno resetovanje?
- Potrebno nam je samopouzdanje. Samopouzdanje Crnjanskog, Andrića, Pekića, Kiša. Samopouzdanje da mislimo i pišemo o epohalnim temama, što nam nije bilo teško, jer je ovaj narod često bio u samom centru svetsko-istorijskih događaja, premda teško da je to želeo. Ali kada Crnjanski piše "Roman o Londonu" onda on piše ne toliko o svom ličnom iskustvu već o iskustvu onih koji će se tek susresti sa Megalopolisom - a to smo svi mi današnji. Andrićev Omer-paša Latas je obrazac današnjeg čoveka moći, dok Pekićev antropološki ciklus ispituje mogućnost opstanka čovečanstva bez ideje humaniteta - nisam baš siguran da su nam šanse velike. Ovi primeri pokazuju moć srpske književnosti da obuhvati velike svetske teme. To dokazuje da nismo provincijalci i stanovnici nekakve palanke koji ne mogu da vide i misle dalje od sopstvene senke. I već kada smo kod toga, uveren sam da će moj roman najviše smetati upravo njima: provincijalcima i palančanima.

Bane Đorđević

19.12.13 e-novine.com

Treba, dakle, ostaviti otvorenom i mogućnost da, iza silnih kontradikcija fraza u strukturi Vladušićevog romana, možda postoji neka ogromna zaključna misao, nedokučiva spoznajnom kapacitetu prosječnog recenzenta književnosti, koja razrješava sve te kontradikcije i sintetizira ih u veličanstvenu muziku energije koja pročišćava, jer (čitaočeva) patnja mora da je zaslužila jednu divinalnu ljepotu. Možda se s tom mišlju može natjerati vatru da pliva i vodu da gori, i sve Vladušićeve riječi (koje su, kako sad izgleda) bačene u vjetar, da se vrate sa dubljim zvukom i čišćim značenjem. Možda se tad dogodi saznanje misaonog proljeća g. Vladušića, priznatog profesora, romansijera i velikog poznavaoca ljudske duše

Jedna priča, koja potiče iz spilje neznanih starina i prenosi neočekivanu mudrost, kaže da su bogovi na početku čovjeka podijelili na ljude kako bi bio od veće koristi samom sebi. Jednako kao što je šaka podijeljena na pet prstiju da bi bolje odgovorila svojim svrhama. Bogovi ili pripovjedači, međutim, nisu planirali da ta šaka ljudi za svoju svrhu uzme to da tuče čovjeka po glavi tokom cijele historije koja nema ni početka ni kraja. Društvo je u takvom stanju, kaže Emerson, da su njegovi udovi odsječeni od trupla, pa tumaraju okolo poput pokretnih nakaza - dobar prst, vrat, stomak, odličan lakat, ali gdje je cijeli čovjek? Ta misao iz 1837. jednako važi danas, kao i za vrijeme prije nego što je bila napisana. Možda neko još uvijek misli da je istinita legenda o ljudima zlatnog vijeka, koji obrađuju djevičansku zemlju. Svejedno. Zlato zapamćenog svijeta je odavno počelo hrđati. Zemlja je u toj historiji bez izvora i konca toliko puta silovana plugovima ratova i granatama ekonomskih kriza da se na njoj više ni kamen ne osjeća sigurno, a kako bi čovjek. U ovom uranijumskom vijeku jedini je preostali antropološki aksiom: homo homini phallus est.

Sex ex machina

Eminentni srpski profesor i pripovjedač Slobodan Vladušić u svom posljednjem romanu Mi, izbrisani za temu ima taj naš uranijumski vijek. Bijedu čovjeka uhvaćenog u mrežu tehnološke civilizacije. Savremeni čovjek je riba koja se koprca u toj mreži, ali nikako da izdahne. Tek ga ponekad zakolju. “Oni su”, kaže Vladušićev pripovjedač za ljude, “razasuti po ovom virtuelnom prostoru kao konfete posle praznika. Vetar ih pomera levo-desno, kao bačene najlon kese.” Ova rečenica može funkcionisati kao svojevrstan mise en abyme. (Ne samo zbog kaokaodakanja kao odredbe stila: Vladušić zna pristojno, mjestimice i jako dobro, porediti, ali pretjeruje, kvantitativno. Kao Crnjanski, na primjer, u Seobama.) Ta bolnička melanholija preovlađujući je sentiment romana. Glavni junak i pripovjedač romana osjeća se kao zdravi pacijent unutar psihijatrijske ustanove otvorenog tipa poznatije pod imenom - svijet.
Glavni Vladušićev junak je Milenko Pavlović, profesor književnosti koji ne piše književnost niti je predaje, već tekstualizira porno filmove. Prva slika: domina u crnoj koži, na njoj su štikle s velikom platformom i pojas sa plastičnom protezom kojom penetrira u mlađu djevojku čije se lice ne vidi; samo se čuju jecaji. Kada kamera, kasnije, fokusira lice mlađe djevojke, koja trpi dominu, tad se jasno ugleda da to nije djevojka, već - dečko. Režiseri filmova za nedjecu znaju za tu originalnost koja ne graniči s brutalnošću, već iz nje izvire. Pavlović je zgađen nad izokrenutim svijetom; film u kojem su izokrenute stvari metonimija je svijeta poslije treće industrijske revolucije; Pavlović ne želi da živi u takvom svijetu. Pavlović mora da živi u tom svijetu, mora ga tekstualizirati.

Who da fuck is Freund?

Priča počinje kad mu u virtualnom svijetu, u igri Metropolis, u nekoj varijaciji Matrixa, prilazi djevojka, koju zove Katy Perry, i kaže mu da je izvjesni Angelo Freund zaprijetio kako će joj ubiti dečka. (Zašto baš njemu prilazi? Ko strancu otkriva ovakve stvari i od njega traži pomoć?) Tad Pavlović počinje istraživati slučaj Freunda. (Koji se stranac angažuje u ovakvim slučajevima? Jesu li ovo dvoje ludi? Ovo je izgleda zanimljiv roman.) Na Freundovom facebooku nalazi se nekoliko statusa koji govore o različitim zločinima. Jedan o nekoj djevojci koju je njen dečko silovao u autu i zatim je, golu, izbacio na snijeg. Tog su mladića kasnije oslobodili na sudu, a u njegovu korist je svjedočio brat te djevojke, koji je i advokat mladićevog bogatog oca. Taj silovatelj je dečko Katy Perry. Na Freundovom facebooku je i spisak imena ljudi ubijenih na Kosovu, Srba. To su Freundovi facebook friendovi, “freundovi”. I to je sve; dalje se o Freundu ne može saznati ništa. Kuke upitnika vise svuda po prostoru i vremenu.
Priča se nakon toga razvija po modelu krimića. Pavlović, zajedno sa prijateljem Ghostom, istražuje identitet i namjere Freunda. Prolazi kroz različite situacije - neke su čak i zanimljive, poput one kad prostitutka i njen makro, sa trećom djevojkom, usred kluba proizvedu situaciju u kojoj ostali gosti bivaju prinuđeni da daju sve novce, ajfone, koje imaju za seks. Neke druge su dosadne, ne zbog odsustva scena brutalnog penetriranja, već zbog načina pripovijedanja. Vladušić je kladenac najprozirnijih fraza kada govori o starom profesoru, arhivaru, koji “u ovom brzom vremenu pokušava da sačuva sjećanje na neke ljude i njihove stvari kojih se, inače, niko ne bi sjećao”. Ili scena u kojoj Pavlović pomaže komšinicinom sinu da nauči jednu Miljkovićevu pjesmu, i daje mu svoje knjige. Ta scena kao da nema nikakvu drugu funkciju u romanu osim zadovoljenja Vladušićeve želje da iscitira jednu Brankovu pjesmu i pobroji nekoliko naslova. Kad navodi on, doduše, često priznaje da je to besmisleno (“setio sam se, a ni sam ne znam zbog čega”), ali time navođenje ne postaje manje besmisleno.
Uzgred budi rečeno, ima takvih ljudi-bibliografija, koji u pisanju ili kroz razgovor, neprestano navode naslove različitih knjiga. Obično uspiju navesti naslove svih knjiga koje su pročitali, a obično ih navedu 20-30.
I tako dok Vladušić iscitira sve knjige koje je pročitao, dođe čitalac, počesto zijevajući kao krokodil, i do kraja romana, a ne sazna skoro ništa o Angelu Freundu. Zašto? Odgovor je lagan: Angelo Freund je sam Milenko Pavlović. Teško je, nakon Palahniukovog Fight Cluba i Tylera Durdena, ne pomisliti više puta prilikom čitanja ovakvih priča da se radi o šizofreniji ili udvajanju identiteta. Posebice što je pripovjedač škrt sa detaljima o Freundu. Vladušić tu zamišlja čitaoca kao baku koja traži naočale, cijeli dan, sve dok ne shvati da su joj cijelo vrijeme na nosu. Vladušić je pogriješio što je tim “obratom” ciljao na efekat iznenađenja. Treba biti jako dobar lažov ili isto toliko dobar prijatelj - što je, je li, isto - biti dijete u bešici ili senilna baka pa reći ovdje oslovljavanom autoru da je uspio iznenaditi čitaoca na kraju. Vladušić je uspio iznenaditi čitaoca tek kad je, u posljednjoj rečenici, objasnio kako je sporedni lik Ghost, zapravo, on - Slobodan Vladušić. Iznenađenje je još veće ako se ima na umu da je Ghost bio u automobilu kad je djevojka silovana i da se nije pobunio, nije stao u odbranu žrtve. Dok Angelo Freund, tj. Milenko Pavlović, na kraju bejzbol palicom ubije silovatelja. Zašto je to uradio?

Saznanje proljeća

Na nekoliko mjesta glavni junak priča o tome kako je izgubio roditelje. Njegov brat je, prije desetak godina, pretukao nasmrt njihovog oca i majku. Ta porodična tragedija i traume proistekle iz nje mogu biti objašnjenje promjene ličnosti. To se, međutim, kosi sa moraliziranjem Pavlovića. On se cijelo vrijeme ponaša kao nosilac pravih vrijednosti: anđeo prijatelj (njem. Freund); zgrožen je nad zločinima i licem u lice optužuje brata silovane djevojke i Ghosta za - nemoral! Dakle, ako je promjena identiteta zapravo svjesna, igra pomoću koje je došao do počinioca jednog od zločina koje je istraživao, onda otpada teza o psihičkoj bolesti.
Ako je tako, šta su onda čitaoci dobili? Dobili su priču o pravedniku, koji, uslijed nedjelovanja nadležnih istražnih i sudskih organa, preuzima stvar, tj. bejzbol palicu, u svoje ruke i osvećuje se za silovanje. Ubistvom. Pravednik postaje zločinac, ali se i dalje osjeća pravednikom: ta, ubio je tek jednog silovatelja, sina bogataša, koji je učinio toliko zla i nanio boli da je zaslužio da umre. Donekle i čitalac saosjeća s takvim idejama. Čitalac se prestaje identificirati s pravednikom kada vidi u tom moralu i njegovoj realizaciji nešto neljudsko, isuviše neljudsko. Ne zbog brutalnosti Freundovog zlodjela. Naime, Freund je izabrao nekoliko zločina s kojim lično nema nikakve veze. Kao da ih je nasumično izabrao i istraživao. Nikakve veze, porodične ili prijateljske, vantekstualne, nema sa silovanom djevojkom. Štaviše, opis ponašanja te djevojke govori da ona nije bila anđelčić, već vreća silikona, anđeo tipa Boing 787, djevojka kakvu Freund mrzi: “takva je kao kondom, kad je napuniš, baciš je u smeće”. Osim toga, Freund je popisao (kao svoje prijatelje) tridesetak Srba ubijenih na Kosovu, ali se ne kaže: zašto baš njih? Mogao je i sve ostale Srbe poginule u proteklim ratovima popisati, kao ove, ako ih je odabrao samo zato što su Srbi. Ili možda Vladušić tvrdi da je tačno 31 Srbin ubijen na Kosovu, pa želi u najboljem nacionalnom maniru podsjetiti na stradanja?
Ime Angelo Freund može sugerisati i oksimoron, koji bi bio manje banalan od “anđela prijatelja”: anđeo, kao moralnost, i Frojd, frojdizam, frojdistički pojmljen lapsus, antropologiju koja tvrdi da je u ljudskoj prirodi neljudska priroda. Po tom, Freund nije anđeo prijatelj, anđeo čuvar. Ako jeste, onda opet nije. On, naime, sebe tako opisuje, kao anđelčića, ali ta plemenitost je neubjedljiva, nekonzistentna; on to nije. Opet, nije ni psihopata, nije rođeni zlikovac. Deset godina je prošlo od ubistva roditelja. Isto toliko, ili možda i više, od zločina opisanih na facebooku. Šta je onda? Otkud da sad odjednom počne da se sveti, i to samo silovatelju? Izgleda da Vladušić hoće reći: skupilo se čovjeku, pa je morao nekog ubiti, eto, onako, čisto da se ispuše; a da pri tom ne ispadne besmisleno-smiješan, kazao je da je to iz motiva moralne prirode. Naoko anđeo, a frojdovska životinja u suštini. To jeste banalna teza i ništa ne kaže o paklu ljudske duše, ali jedino je ona, čini se, primjerena Vladušićevom tekstu.
Treba, dakle, ostaviti otvorenom i mogućnost da, iza silnih kontradikcija fraza u strukturi Vladušićevog romana, možda postoji neka ogromna zaključna misao, nedokučiva spoznajnom kapacitetu prosječnog recenzenta književnosti, koja razrješava sve te kontradikcije i sintetizira ih u veličanstvenu muziku energije koja pročišćava, jer (čitaočeva) patnja mora da je zaslužila jednu divinalnu ljepotu. Možda se s tom mišlju može natjerati vatru da pliva i vodu da gori, i sve Vladušićeve riječi (koje su, kako sad izgleda) bačene u vjetar, da se vrate sa dubljim zvukom i čišćim značenjem. Možda se tad dogodi saznanje misaonog proljeća g. Vladušića, priznatog profesora, romansijera i velikog poznavaoca ljudske duše.

Haris Imamović

Tekst prenosimo iz prijateljskih BH Dana

10.12.13 Politika

Određujući roman Mi, izbrisani kao video-igru, Slobodan Vladušić je više želeo da roman pozicionira u metanarativni kontekst hipertekstualnosti, nego što je zaista verovao da je moguće stvoriti novo hibridno ostvarenje. U skladu sa poetikom kiber-panka, roman je „priključen“ na virtuelne prostore veba, fejsbuka i video-igrica, te se „dodaci“ odista mogu pronaći na sajtu samog pisca. Pitanje se postavlja (na koje u samom tkivu romana nema zadovoljavajućeg odgovora) - kako pisac jedne zaokružene narativne celine motiviše čitaoca da se nakon čitanja romana odluči da za opštepoznate odrednice (Mik Džeger ili Fejsbuk), par meseci kasnije potraži na sajtu objašnjenje ili komentar, ma koliko oni bili lucidno napisani? Pre će biti da je i podnaslovu i fusnotama namenjena dvostruka funkcija – udice za one koji nove medije pretpostavljaju knjizi i za one druge - skretanja pažnje na banalnost niskobudžetnog života. U poetičkom kontekstu obe intervencije predstavljaju opsene, višak koji zavarava čitaoca da se roman može multimedijom suštinski proširiti.
Međutim, insistiranje da se narativ „proširi“, ima i drugu funkciju – posredne evokacije ideja Maršala Makluana, da su mediji čovekove proteze, veštački produžeci čula. Asocijativno se dalje nadovezuju i Makluanove teze o svetu kao „globalnom selu“, gde se proročki anticipira pojava interneta i njegov globalni karakter. Vladušić će, kritički nastrojenim tonalitetom, u jednom pasusu navesti ključ za čitanje romana, a to je ideja o pogubnosti globalnog poretka koji (u skladu sa naslovom) briše razlike: „...lepota se više ne razlikuje, odeća i obuća se više ne razlikuju, iskustva se više ne razlikuju. Ovo je ravna linija i ovo je smrt....“
Naglašavajući potrebu obnove dehumanizovanog društva kroz lični čin, autor glavnom liku daje ime Milenka Pavlovića, pilota koji je tokom bombardovanja Srbije 1999. uzleteo svesno rizikujući život. Na simboličkoj ravni ovaj heroj i njegov nastup „sam protiv svih“ je izuzetak, razlikovna komponenta potrebna piscu da bi isti takav simbolički korpus prebacio junaku romana koji valja da ima hrabrosti da se usprotivi nasilju, banalnosti, postojećem poretku (nad)moći globalističke mašinerije, vladavini tehnokratije, pitanjima zaborava i sećanja kao ključnih odrednica identiteta itd. Neodlučni junak, međutim, neprestano ponavljajući rečenicu „ni sam ne znam zašto“, permanentno podriva i dovodi u pitanje osnovne postavke romana te ovaj neodlučno vibrira između distopije i utopije. Nije suvišno napomenuti ni da se u glavnom liku romana spajaju dve gotovo nespojive ideološke žiže romana – metaforično izbrisani (neautentični ljudi globalizma) i fizički izbrisani (stradali na Kosovu i tokom rata 1999), ali je izlišno na ovom mestu pokretati raspravu o ispravnosti anti-globalističkih poruka i angažovanosti ovog romana sa tezom, jer prostor dozvoljava tek da se ukaže na to da je Mi, izbrisani roman veoma složene konstrukcije.
Iako zatrpan odrednicama i fusnotama što ga zagušuju poput informatičkog đubreta koje generiše internet, roman Mi, izbrisani pripada tzv. „akademskoj prozi“ i kao takav on nezavisno od pseudo-informacija, u jednom gotovo podzemnom toku, opstaje na brojnim intertekstualnim vezama. Mnoge od njih su književne - dela Stanislava Lema, Viljema Gibsona, Ejmisa, Delila, Miljkovića i još mnogih, ili filozofske – ideje Valtera Benjamina (ali i asocijacije na knjigu Žizele Frojnd o fotografiji koja je podstakla Benjamina da napiše genijalni esej, Umetničko delo u razdoblju njegove tehničke reprodukcije, koji se takođe iščitava u ovom romanu), a potom i Ernesta Jingera, Karela Kosika. Ne treba ovde prenebregnuti ni činjenicu da ovi filozofi besprekornih biografija posredno treba da pruže alibi idejnoj osnovi samog romana koji provocira ne samo tezama što se mogu osporavati ili pak zagovarati, već pre svega intrigira svojim veoma složenim narativom i zahtevno ispletenim romanesknim tkanjem čije su najslabije tačke pokušaji da se dodvori publici svikloj na palp sadržaje, a najčvršća uporišta intertekstualne zamke koje valja otkrivati u jednoj suštinski postmodernistički koncipiranoj književnoj igri.

Jasmina Vrbavac

25.11.13 e-novine.com

Pokazuje se da je razlika između onog što je bitno onome koji piše i onoga što je bitno nama koji čitamo u priličnom broju slučajeva pogubna po tekst. Džaba sva učenost, džaba više nego solidno zamišljena priča, k vragu i savremena tema kad je dom tamo gde je srce, a ono je sudeći po romanu „Mi, izbrisani“, za Slobodana Vladušića ostalo na Kosovu
Očekivano je da književnost reaguje na izazove stvarnosti, štaviše ona je to oduvek činila, konačno tako i treba da bude. Međutim, svaka takva reakcija obojena je ideologijom, što je takođe nužnost. Problem nastaje kad postoji veliki jaz između prorađivanja/shvatanja/percepcije stvarnosti i njenog ponovnog rekreiranja u tekstu. Kada je ideologija s kojom autor ulazi u stvaranje prejaka, onda je i rezultat (očekivano) slab.
Odmah da kažem da je roman Mi, izbrisani Slobodana Vladušića propustio mnogo šansi. Mogla je to biti veoma dobra knjiga, čak odlična, ali tri stvari su joj stajale na putu: odsustvo ozbiljnog urednika koji bi knjigu jezički iščistio i od nje napravio jedan zaista savremen narativ, nedostatak jasnije motivacije i, konačno, sasvim banalan upad ideologije u tekst.
Knjiga jezičko-stilski napreduje iz poglavlja u poglavlje. U početku kao da se autor lomio između nekoliko žanrovskih i njima prirođenih jezičkih modela. Krenuo je sa nečim što bi trebalo da bude književni pandan noir filmu hičkokovske provenijencije, a onda je ubacio u to i primese hard-boiled krimića, cyberpunka, da bi na kraju završio sa klasičnim postmodernim obrtom koji je sasvim izlišan. U prvih šezdesetak stranica knjige zaista ima mnogo fraza,čija veličina varira od sintagme do pasusa, koje bi se mogle izvlačiti kao primeri banalnosti, opštih mesta i klišea. Poređenja, tako omiljeno sredstvo Hemeta i Čendlera, vrve od nesuvislosti. Na primer: „Ličila mi je, ne znam ni sam zašto, na prazan frižider. Neko vreme je ćutala, a onda je počela da se topi. Iz nje tada počinje da curi priča.“(str. 16) Poređenje je iskazivanje sličnosti, a da bi neka osoba ličila na frižider trebalo bi da bude i tako građena, a u romanu se radi o devojci koje se pogrdno nazivaju „sponzorušama“. Čak i ako zanemarimo činjenicu da uspešno poređenje treba da ima više nivoa, a ne samo slobodnu asocijaciju koja bi trebalo da nas „iznenadi“, moramo ipak da postavimo pitanje šta curi iz praznog frižidera, posebno u današnje vreme kad je tehnologija no frost postala šire dostupna. A priče/reči obično teku, ne cure. Cure informacije i to najčešće znači da stižu do korisnika u veoma malim količinama i s velikim teškoćama. Konačno, u književnosti loše poređenje ne bi trebalo pravdati nesigurnošću pripovedača, a ovo nije jedino mesto na kojem to autor čini.
Ako imate tekst čiji je pokretač rešavanje neke misterije, tajne, ubistva ili nečijeg nestanka, onda je veoma bitno da u njemu nema prevelikih rupa u motivacijskom sklopu koje konačno otkriće, odnosno razrešenje, čine manje ili više verodostojnim. Cilj je da priča bude tako dobro sklopljena da čitalac ne vidi šavove i da platno (kad sam već kod krojačke metafore) ne bude izjedeno moljcima. U romanu Mi, izbrisani motivacijski sklop, odnosno ogoljavanje mehanizma uzroka i posledica, potpuno je zanemareno i stavljeno u sedmi plan. To što postoji više nivoa realnosti nije opravdanje za odsustvo jasnog razrešenja priče, odnosno svaka upoteba Deus ex machina da bi se priča privela kraju deluje zaista naivno.
Svet se zaista promenio u poslednjih dvadesetak godina, odnosno sa pojavom interneta. Realnost postaje sve komplikovanija, a naši identiteti sve složeniji. Nemam ništa protiv desničarske kritike postojećeg stanja koja bi se bavila psihičkim i socijalnim problemima koji su evidentno novi i neistraženi. Međutim, upliv ideologije etnonacionalizma i traženje izlaza iz paradoksa savremenosti u fiksiranju jednog identitetskog koncepta koji je u velikoj meri problematičan zvuči neverovatno, ali jeste istinito. Jer jednu vrstu bahate razuzdanosti i gubitka ličnosti koju je Vladušić prilično dobro oslikao kroz mnogobrojne sporedne likove i scene (upečatljive su scene žurke kod Blu, orgijanja u kafeu „Truver“ ili opis života sekretarice advokata Zeca), ne može se zameniti povratkom u zagrljaj nacije majke koja je u istoj meri fantazam kao što su i svetovi videoigara i drugih vrsta virtuelne zabave. Konačno, ako je već hteo da oda neku vrstu posmrtnih počasti muškarcima i ženama srpske nacionalnosti koji su ubijeni i/ili oteti na Kosovu, mogao je to da uradi kroz drugačiji narativ. Na primer, kao što je Bolanjo u romanu 2666, u četvrtom delu, popisao preko dve stotine ubijenih žena, tako je i Vladušić trebalo da im da nešto više od samo imena i datuma kada su stradali. Ili da ih učini jasnijom metaforom. Ovako, zahvaljujući završnoj rečenici romana koja čitaoce obaveštava da se jezik na facebooku jednog od likova menja u srpski, ovaj spisak od romana pravi alegoriju, politički prilično jasnu i zastrašujuću koja internet i sve ono što nas okružuje pokazuje kao zlo i dekadentno jer je to zavera da se uništi srpski narod. On je uvođenjem ove ideološke priče u stvari sam sebi skočio u usta i roman na silu pretvorio u nacionalističko bulažnjenje. Po mom mišljenju, žrtve koje su nesumnjive i stvarne mogle bi se naći uvređene ovakvim tretmanom.
Iako postoji jasna razvojna linija u romanu koji svojim kvalitetom napreduje iz stranice u stranicu, naposletku se ipak završava potpunim promašajem, nečim što je moglo biti izbegnuto da očigledno nije veoma bitno autoru. Pokazuje se da je razlika između onog što je bitno onome koji piše i onoga što je bitno nama koji čitamo u priličnom broju slučajeva pogubna po tekst. Džaba sva učenost, džaba više nego solidno zamišljena priča, k vragu i savremena tema kad je dom tamo gde je srce, a ono je sudeći po romanu Mi, izbrisani, za Slobodana Vladušića ostalo na Kosovu. Jedini problem je što Kosovo nije Srbija, već suverena susedna država u kojoj živi i srpska manjina. Nešto mi govori da ljudi koji žive tamo neće čitati roman Mi, izbrisani. Za Srbiju će statistike, pretpostavljam, biti slične.

Vladimir Arsenić

14.10.13 Blic

U podnaslovu određujući roman kao video-igru, autor predlaže da ovaj pakleni svet, sav od ploča i zidova, ne shvatimo ozbiljno; u pitanju je, naravno, jorikovska mudrolija, zaklanjanje opasne istine za budalaštinu i detinjenje. Virtuelni Metropolis kroz koji ljudi promiču kao opčinjeni, nije fantastičan entitet u kojem se da boraviti, već esencija stvarnosti koja se može jedino osetiti; on i ne postoji bez pervertiranih umova koji ga hrane, uglađen je i potpuno čudovišan. U pripovedačevom pogledu, s druge strane, ima sasvim ranjive nevinosti: poput deteta u mraku, on oko sebe vidi samo vampire i veštice (od čega su mu oči crvene, kao u jednoj lepoj pesmi) čija priroda nije htonska, već korporacijska; on ih poredi s frižiderima i bankomatima da bi ih odredio. Tražeći priliku da se iskupi zbog porodičnog užasa pred kojim je zatvarao oči, on sada svaki detalj ceni kao sudbinski putokaz, a nepoznata mu, mrtva žena (gola, bačena u sneg) postaje ključ za razumevanje logosa. Boreći se da pamti i udubljujući se, on krši pravila igre i počinje da mahnita (kao Jorik, ali i kao onaj divni mladić koji bi na Itaki da ubija), u njegovoj proročkoj paranoji ima mesijanske taštine. On je, ipak, detreminisan, a samo je lik prijatelja Ghost-a psihološki dostupan: njegovo buđenje menja spoznajnu perspektivu romana i pretvara ga o priču o nama, čitaocima.
Vladušićeva erudicija je neobuzdana, težnja da ovlada totalitetom zapanjujuća; knjiga je, a ne čovek, u središtu njegovog humanizma, a književnost jedina stvarnost u koju se ne sumnja.

Vesna Trijić