Mi različiti

16.01.11

Književnost mora da govori o suštinskim ljudskim problemima. Ona nikada nije uticala na društvene tokove, kaže kandidat za NIN-ovu nagradu.

Naš um odbija da vidi prazninu i popunjava je onim što joj je najbliže. Isto tako smišlja priče i teorije. Pokušava da stvori sisteme, da unese smisao u svet. A sve je samo slepa mrlja koja će nam u jednom trenutku prekriti čitav svet” - napisao je Veselin Marković u knjizi „Mi različiti” (Stubovi kulture) koja je u najužem izboru NIN-ove nagrade za roman godine, prestižnog književnog priznanja kome je ove godine pokrovitelj „Telekom Srbija”. U razgovoru za „Blic” poznati pisac govori o ovom svom delu, varljivosti ljudskog sagledavanja stvari, savremenoj književnosti...



Govoreći o tome kojim motivima se rukovodio u pisanju, Veselin Marković kaže: „Kao i ranije knjige, ovu sam pisao s ubeđenjem da književnost može i mora da govori o suštinskim i univerzalnim ljudskim problemima, nezavisno od pitanja u kakvom društvu i kulturi oni žive. Naime, od nekog društvenog uređenja možete da pobegnete, ali od samog sebe ne možete. Drago mi je što su postmodernistička sumnjičenja da je naracija nemoguća otišla u prošlost, a književnost se vratila svojim korenima – priči.”



* Kakvim čitaocima je vaš roman namenjen?



- Pažljivim. Onima koji se vraćaju na već pročitano i donose svoje zaključke. Recimo, junakinja pred kraj kaže da zna zašto se Andrej propio. Nema više reči o tome, ali ako čitaoci povežu taj pasus s dva ranija pasusa, dobiće odgovor.



* Nije li jedan od glavnih junaka u romanu, kako ste je nazvali, slepa mrlja, odnosno ljudska nesposobnost da stvari sagleda onakve kakve one zaista jesu?



- Junak romana je u potrazi za saznanjem i pokušava da popuni slepe mrlje koje ga prate još od detinjstva. Junakinja, naprotiv, ne želi da u očima drugih bude samo slepa mrlja. Njihove potrage se neminovno prepliću.



* Kažete „oko je samo kamerman a mozak je režiser i montažer”. Um, a to će reći i predrasude, ubeđenja, osećanja, očekivanja... su ti koji kroje stvari po svojoj meri?



- Problem nastaje kada se lična istina, to jest predrasude i očekivanja, sudare s ličnim istinama drugih likova. A svi pokušavaju da pronađu činjenice koje su nestale u prošlosti.



* „Mi različiti”? Ko je zapravo različit?



- Junaci su različiti jer im se dogodilo nešto veoma malo verovatno i obeležilo im život. Na taj način oni su spasli druge ljude: malo verovatne tragedije mora se desiti nekome, negde.



* Rekli ste da književnost može i mora da govori o suštinskim i univerzalnim ljudskim pitanjima, a kako vidite poziciju savremene književnosti, njenu (ne)moć?



- Nažalost, književnost nikada nije uticala na društvene tokove, osim retkih slučajeva kao što su starogrčka književnost ili „Čiča Tomina koliba”. Ja nemam problema s tim. Ispisujem mapu svog duha, istražujem svet, a na tom putu steći ću izvestan broj čitalaca. Smatram da sam više uticao na društvo redovnim učestvovanjem u demonstracijama i šetnjama nego bilo kojom knjigom.



* Govoreći jezikom književnosti kog je žanra realnost u kojoj živimo?



- Ljudski život je tragikomedija, a od našeg temperamenta zavisi koji ćemo pol jače doživeti. Moramo da preuzmemo odgovornost za sopstveni život, a ne da pasivno iščekujemo da nam država ili neki Mesija donesu na tanjiru lepši život.


Razvoj likova



Književna kritika je o romanu „Mi različiti”, baziranom na uzbudljivoj priči protkanoj krimi zapletima i psihološkim uvidima, rekla da ga odlikuju svrhovito nijansiran jezik, upečatljiva slikovitost koja okupira imaginaciju, dinamičnost likova, vešti zapleti i preokreti radnje...



A odgovarajući na pitanje kako bi u nekoliko rečenica sažeo svoju knjigu, Marković kaže: „Junak i junakinja su krivi bez svoje krivice i pokušavaju da nauče da žive i sa sobom i sa svetom koji ih je doveo u takvu situaciju. Da bi to uspeo, junak još mora da otkrije šta mu se dogodilo u detinjstvu. Iskoristio sam neke elemente kriminalističkog i psihološkog romana kako bih dao zamajac razvoju likova”.

Tanja Nježić

26.04.11 B92

„Priča ne sme da stane“ ili kako je pisac uspeo da natera čitaoca da se poistoveti sa odbačenim likovima, ali i da priči da univerzalni smisao.
Dugo očekivani roman Veselina Markovića, "Mi različiti", obradovao je čitaoce kada se pojavio u izlozima Stubova kulture 2010. godine. Od trenutka kada je objavljen, Marković bi zaista mogao da se ponosi svojim novim delom: pored toga što se našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, on je za projekat "Mi različiti" dobio stipendiju „Borislav Pekić“ i prestižnu nagradu „Bora Stanković“. Radnja romana sastoji se u potrazi dva glavna lika za istinom o određenim događajima iz prošlosti zbog čega roman poseduje elemente „krimića“. Jednostavna kompozicija romana, koja je u skladu da hronologijom događaja i naglašenim mestima, omogućava čitaocu da priču sažme u jednom dahu i da bez preplitanja vremenskih planova, obrati pažnju na detalje neophodne za razumevanje dela. Ono što ovo delo ubraja u klasične kriminalističke romane jeste način na koji su likovi građeni – oba lika obeleženi su fizičkom ili psihičkom osobinom koja ih čini posebnim. Međutim, za razliku od jedinstvenih ludaka iz Poovih pripovedaka ili čuvenih detektiva Šerloka i Poaroa, ovi likovi su magrinalizovani u odnosu na društvo i porodicu. Takođe, pripovedanje iz prvog lica sačinjeno je tako da ne dobijamo formalne obrise radnje: mesto dešavanja nam je potpuno nepoznato, a imena likova saznajemo tek u epilogu romana. Na ovaj način, pisac je uspeo da natera čitaoca da se poistoveti sa odbačenim likovima, ali i da priči da univerzalni smisao.
Paralelnim prikazivanjem dve priče, pisac je uspeo da nam predstavi dva dijametralno suprotna lika koje spaja jedna stvar – suštinska različitost u odnosu na svet koji ih okružuje. Pored tih osnovnih osobina koje ih definišu, glavni likovi obeleženi su osećanjem krivice koja postaje jedna od glavnih tema romana. Otkrivanje zločina i potraga za istinom u stvari je jedini način na koji ovi likovi mogu smisleno da delaju zbog čega svaka njihova radnja dobija značenje oslobađanja od krivice. Ako priču romana shvatimo kao simboličnu igru, uvidećemo da je Marković samo želeo da izdigne čoveka i ženu iz starog viđenja kao pala bića. U pozadini romana Marković se poigrao sa jednom od najnestabilnijih teorija u prirodnim naukama – verovatnoćom. Pojava verovatnoće u fizici rezultirala je slomom ikakve stabilne strukture u društvu. Ako nam je fizički svet poljuljan onda je direktno poljuljan i psihički ili bilo koji drugi svet, što se u romanu vidi. Radnja romana razrešava se pomoću principa verovatnoće, ali zato prava istina nikad nije do kraja otkrivena. Rešavanje misterija iz prošlosti i nemogućnost spoznavanja istine govori da je osnovna čovekova potreba ta da večito traga za nečim što je u potpunosti nesaznatljivo i da na taj način svet ispuni sadržajem. U prilog tome stoji aktivnost glavnih junaka koja njihovoj različitosti daje smisao. Svojevrsnom potragom koja je suštinski besciljna, glavni likovi ne samo da osmišljavaju svoju egzistenciju već se tako utapaju u svet oko sebe koji je odbijao da ih prihvati. Potraga kao osnovna ljudska potreba izjednačava se sa problemima fikcije, a to je da ne postoji jedan kraj. Osnovna odlika fikcije jeste upravo to što muči Markovićeve likove – stalna težnja ka nepoznatom cilju, ka akciji, potreba da se stvara jer „priča ne sme da stane“.
Piše: Vesna Radman

10.02.11 Nova srpska politička misao

Novi roman Veselina Markovića, Mi različiti, već svojim naslovom upućuje čitaoca na model kojim će biti vođen u saznavanju romanesknog sveta knjige. Prvo lice množine iz naslova raslojava se u knjizi na dva prva lica jednine, na dva pripovedna toka, koji spiralno vode čitaoca kroz romaneskni svet knjige.

Junak i junakinja Markovićevog romana, tragajući za sopstvenim istinama, susreću se u svojim različitim pričama. Tema različitosti, na kojoj pisac gradi roman, pojavljuje se i doslovno kod junakinje romana Vanje kao različitost u vidu genetske greške, koja za posledicu ima narušavanje njenog intimnog života, nesigurnost, potrebu za saznanjem i potragu za samopouzdanjem. Drugi narativni pol, koji pratimo kroz lik Vladimira, tematizuje različitost kao posledicu bolesti u detinjstvu i tragičnih događaja u porodici, koji obeležavaju drugačiju percepciju sveta. Različitost koja opredeljuje život, menja ga, izabrana je sa željom da se pripovedanje pozabavi unutarnjim svetom drugačijih, njihovim osećanjem sveta.

Ideja romana kao da je nametnula pretežak zadatak priči i likovima. Ideja romana kao da je nametnula pretežak zadatak priči i likovima.

Ideja romana kao da je nametnula pretežak zadatak priči i likovima. Univerzalna tema, kakvu je želeo pisac, zahteva jezik koji će čitaocu preneti tragičnost, kompleksnost intimnog sveta junaka, dublju vezu sa svetom ili njegovu otuđenost od tog sveta, a čitaoca vezati snažnije za sudbinu koja je prikazana. Markovićeva knjiga samo na trenutke uspeva da izrazi takav potencijal, dok u najvećem delu knjige ostaje na nivou propuštenih šansi. Postavlja se pitanje da li je roman mogao progovoriti svom snagom u okviru ovako odabrane priče, ili je upravo nedovoljno snažna priča oduzela energiju izrazu?
Potraga za istinom, organizovana u dve pripovedačke linije, potraga je za Istinom metafizičkom koliko i doslovnom. Dva narativna toka organizovana mebijusovski spiralno, dva koncepta, dva jezička principa, razlikuju se po svom obrascu saznavanja sveta. Potraga za istinom kod jednog junaka je uzrokovana poremećajem kontinuiteta. Smrt njegove sestre, koja na zajedničkom klizanju po zaleđenom jezeru propada kroz led i umire, junaku romana usmerava život u određenom pravcu i obeležava željom za saznavanjem istine o tom događaju; dok nas drugi narativni tok vodi u potragu za istinom koja nije direktno relevantna u životu junakinje (ona istražuje davno arhiviran slučaj pokušaja ubistva), ali se potraga za istinom o drugom pojavljuje kao potraga za sopstvenom afirmacijom. Junak romana i doslovno tumači znake - tako i počinje knjiga prologom junaka ovog pripovednog toka: „Mislio sam da je to znak“, ili nešto dalje : „Moram da tumačim znakove, jer je prošlo ono vreme kad je isuviše neposredno govorila sve što misli“; u liku junakinje, kroz čiji perceptivni tok pratimo drugi deo spirale romana, uočavamo simptome koji su istovremeno, možda, i doslovni medicinski simptom afazije i princip funkcionisanja pripovedanja.Uočljiva slikovitost u izrazu junaka romana, metaforičnost, i afatični simptomi kod junakinje, govore o dva principa, dve osnovne ljudske sposobnosti koje utiču na konceptualizaciju, na dva pripovedačka modela.

Potraga za istinom, organizovana u dve pripovedačke linije, potraga je za Istinom metafizičkom koliko i doslovnom.

Tamo gde proza Veselina Markovića progovara najsnažnije, govori se jezikom koji razbija monotonost i nesigurnost prvog lica, a to su misli dečaka koje nam donosi kroz sećanje junak romana Vladimir: „Dišem duboko i gledam kroz prozor. Staklo je valovito, pa beli ivičnjak pločnika ne teče ravno, već krivuda kao talasi na mojim crtežima. Bandere se dugo drže za jednu stranu prozora, a onda se prošire kao da će pući i naglo skoče na drugu stranu. Neki čovek u crnom kaputu prolazi ulicom u kratkim trzajima...Pomogne mi trola tramvaja: ona povremeno varniči, te se pejzaži naglo pomole iz mraka, sablasno osvetljeni, i na kratko ugase moje lice....“

Različitost, na kojoj Veselin Marković insistira u romanu, vodi introspekciji koja nije tematizovana direktno, nego je posredovana percepcijom sveta glavnih junaka. U pripovednom toku koji pratimo kroz junaka romana, potraga i dinamična linearna naracija i dijalozi onemogućavaju paradigmatičnim elementima da izraze dublju emociju. Takva naracija neutrališe osećanje, efekat koji bi snažno sastavio biće junaka pred čitaocem. Naracija izvedena pogledom deteta, međutim, omogućava metaforizaciju izraza i naivnost koja neutrališe artificijelnost. Dve narativne linije u romanu govoriće o pojedinim događajima koji će se na momente i preplitati, omogućavajući čitaocu da ih spaja u jednu sliku sveta. Taj uspeh na planu organizacije pripovedanja ostavlja utisak poraza na semantičkom polju. Priče junaka ostaju i doslovno zatvorene u svojim svetovima.

Povratak priče koja će nositi linearnost kao jedinu svoju perspektivu, ne donosi nam novo i ne otkriva nam mnogo. Na momente će Veselin Marković naelektrisati svoju priču i tok misli svojih junaka različitim potencijalima i perspektivama i to su najsnažniji delovi romana, preko kojih čitalac nažalost prelazi nošen tokom priče.
Različitost, na kojoj Veselin Marković insistira u romanu, vodi introspekciji koja nije tematizovana direktno, nego je posredovana percepcijom sveta glavnih junaka.

Konzistentna priča će uvek činiti osnovu svakog književnog dela, ali mora voditi računa, ukoliko želi univerzalnost, o paradigmatičnosti svoje teme i o onome kako književnog dela, da ne bi izgubila snagu svojih argumenata. Markovićeva proza kao da je zanemarila dobar deo iskustva književnosti. Kako je književnost model saznavanja stvarnosti (Pekić), zanemareno je čitavo jedno intelektualno iskustvo, zbog čega ovaj roman ostavlja utisak anahronog pripovedanja, koje uz krutost dijaloga, njegovu preteranu artificijelnost, neprirodnost, ostavlja još jedan utisak – da je konstrukcija koju Marković nameće priči strano telo koje prekriva eventualna značenja i guši potencijalne snažne efekte izraza.

Nenad Stanojević