01.01.00
IZRANJANJE KAO FATALNA STRATEGIJA
Dajana Djedovic: Poslednjih godina nasi pisci su se jednostavno utrkivali koji ce od njih kroz svoju literaturu vise prelomiti sve ono sto nam se u poslednjoj deceniji dogadjalo. U vasem romanu Izranjanje imamo obrnutu situaciju.Vec na prvi pogled vidimo da cak ni imena junaka ne upucuju citaoce na blize vremenske i prostorne odrednice radnje.Ovim nedvosmisleno usmeravate paznju citalaca na cinjenicu da je to roman mentalnog istrazivanja, roman u kojem intenzivno pratimo misaoni tok glavnog junaka.
Veselin Markovic: Mene veoma interesuje sve sto se u politickom smislu desavalo na nasim prostorima. Imam jasne politicke stavove, i nikada ih nisam krio. Ali mislim da tome nije mesto u umetnosti. Moramo jasno razdvojiti umetnost od nase politicke stvarnosti i angazovanosti. Pisao sam ovaj roman, kao i prethodna dela, vodjen idejom da knjizevnost, kao i umetnost uopste, treba da se bavi necim sto je od sustinske vaznosti za ljude bez razlike da li oni zive na severu ili na jugu. Da sam previse lokalizovao roman, ili da sam previse odredio vreme u kojem se radnja desava, smanjio bih univerzalnost dela. Problemi koji muce glavnog junaka, i druge junake u knjizi, nisu problemi proistekli iz nekog konkretnog drustva. Oni su vezani za samo covekovo postojanje, a od toga ne mozemo pobeci kao od nekog drustvenog uredjenja.
D.Dj: Postoje teoreticari koji tvrde da na neki nacin umetnik uvek stvara svoje prethodnike bacajuci novo svetlo na svoje ucitelje. Moguce je da cemo mi nakon Izranjanja drugacije citati Nabokova ili Kafku.
V.M: Bilo bi uobrazeno kada bih tako razmisljao. Uvek sam mislio samo na to kakvo oni svetlo bacaju na mene. Ja sam svestan uticaja Prusta i Nabokova na moju literaturu, ali ostro razlikujem uticaj od epigonstva. Epigonstva se, naravno, treba kloniti po svaku cenu, a normalno je da na svakog pisca neko utice. Uvek su to oni pisci za koje nalazimo da su nam bliski i koji slicno dozivljavaju svet.
D.Dj: Reci kljucevi u vasem romanu su: bolest, san, secanje, ogledalo, smrt, dvojnik, krug.Bolest je presudna zbog bacanja drugog svetla na njegov zivot, iskljucivanja svega suvisnog, bolest je opaka slast. Bolest je u istoriji knjizevnosti veoma prisutna, samo u nasoj literaturi o jektici je napisano mnogo...
V.M: Za Izranjanje je vazno to sto ste rekli - drugo svetlo. Bolest, smrt i detektivski zaplet imaju u romanu ulogu da glavnog junaka upute stazom kojom nije hteo, ili nije smeo, da ide: stazom samospoznaje, putem od svesnog ka podsvesnom. cujem sa nekih strana da sam napisao psiholoski triler; ja se ne bih slozio mada shvatam zasto ljudi to govore. Ali sve te konvencije detektivskog romana postoje upravo zato, kao sto sam rekao, da bi junaka uputili mnogo vaznijom stazom. Tok secanja i tok vremena su bitniji od toka istrage.
D.Dj: U romanu su veoma povezani san, ogledalo, secanje.Tri pojma ili tri elementa veoma bitna jer kazu ljudi, ono cega se secam to me razotkriva. U istoj meri je i san subverzivan. Vi belezite u romanu "... ceka me nesto u tom secanju, ali ne znam sta. Znacu tek kad i sam postanem samo secanje." U kojoj meri su san, secanje i ogledalo subverzivni za vaseg junaka?
V.M: To su veoma bitni motivi u delu. Gledanje u ogledalu; snovi, koji veoma cesto kriju sustinu, simbolicno izrazenu; i secanja, sve dublja kako vreme prolazi. Ogledalo, san i secanje su putokazi, cvorne tacke na putu ka samospoznaji.
D.Dj: Vreme nije nista drugo do preoblikovano saznanje, skloni su da tvrde ljudi od pera.Vas junak kaze da ima bele mrlje u svom secanju koje treba da popuni. U kojoj meri i na kakav nacin su prostor, vreme i saznanje povezanu u vasoj poetici.
V.M: Roman se na prvi pogled krece unapred, ali za mene je bitno kretanje unazad, prema najranijem detinjstvu. Istina ne ceka junaka u buducnosti, vec ga ceka u proslosti. Te bele mrlje u secanju, u vremenu i u prostoru, junak mora da popuni da bi odredio i sopstvenu buducnost.
D.Dj: U literaturi, pogotovu Vama bliskoj, veoma su povezani smrt i dvojnik. Smrt je mesto povezivanja vremena i prostora, prostor bez dvogubosti. Vas junak ugleda dvojnika i prepozna smrt kao stapanje.
V.M: Zapravo, smrt, slutnja bliskog kraja, dovodi do susreta sa dvojnikom. Dvojnik u romanu je vazan kao katalizator junakove samospoznaje. Neke duboko zakopane istine, suvise bolne istine, junak moze da sagleda, i da ih prihvati, samo ako ih prenese na nekog drugog, u ovom slucaju na dvojnika. Smrt je mozda i najvazniji motiv celokupne knjizevnosti: prvo nama poznato knjizevno delo, Gilgames, delo staro bar 3500 godina, govori upravo o smrti. Verujem da ce knjizevnost govoriti o smrti dokle god ljudi budu smrtni. Gledajuci tehnoloski razvoj, ne verujem da ce covecanstvo zauvek ostati smrtno (pod uslovom da ne unisti samo sebe), ali za nas je kasno.
D.Dj: Stizemo do tog takodje veoma vaznog motiva do kruga, do ciklicnosti. Jer, da pojednostavimo, junak kad pocinje da ponavlja svoju istoriju, svoj zivotni put on odluci da se ubije.
V.M: Veoma bitan motiv u romanu je prekidanje kruga. Junak na kraju odbija da ponavlja ono sto mu je prethodilo, bez obzira da li je rec o stvarnosti ili o proizvodu njegove bolesne imaginacije. Odlucuje da slobodnom voljom ucini nesto drugo. To je za mene jedno od najvaznijih mesta. Krug je bitan i za junaka i za kompoziciju knjige, za oscilovanje izmedju buducnosti i proslosti, ali krug je spoznat zato da bi bio prekinut. I u ranijim delima, prvenstveno u drugoj zbirci pripovedaka, pokusao sam da citaocima sugerisem ideju da je sloboda volje bitnija od ponavljanja.
D.Dj: Novi sistem vrednosti treba da bude nacin naseg iskoraka iz ove nuznosti u kojoj smo svakoga dana. Medjutim vas junak u svojoj bolesnoj lucidnosti zna da bi se iskoracilo iz jednog kruga neophodno ga je zatvoriti. Vidimo da ga neka unutrasnja potreba nagoni da upoznaje sve licnosti koje su na ovaj ili onaj nacin bile deo njegovog kruga i kruga koji opisuje coveka kojeg je ubio, on se cak susrece i sa zenom tog coveka i tu je kraj, on stavlja tacku.
V.M: Taj novi sistem vrednosti proistice upravo iz njegove slobodne volje. S tim sto je za njega kasno jer je vec krenuo jednim putem sa kojeg nema povratka, putem zlocina. Ironicno je to sto on spoznaje kako moze da prekine krug, otkriva slobodu volje, u isto vreme kada postaje prekasno za slobodnu volju.
D.Dj: On slusa Baha upravo u momentu kada govori o slobodi volje.Bah je veoma logican u sledu svoje muzicke kompozicije, sto svedoci da je izgleda umetnost jedini iskorak iz nuznosti.
V.M: Zanimljiva opaska. Kao sto je Bahova muzika veoma racionalna, cak matematicki precizna, tako i moj junak matematicki jasno i postupno spoznaje sebe i svoju proslost. Inace, umetnost pruza iluziju, vrlo uverljivu iluziju, da je mogucno iskoraciti iz nuznosti.
D.Dj: Stice se utisak da i Vi smatrate da napredovanje putem samospoznaje vodi vaskrsnucu.
V.M: Vaskrsnucu u moralnom smislu. Za junaka mog romana je kasno, ali ne i za covecanstvo. Upravo na osnovu samospoznaje mogucno je u buducnosti izbeci greske iz proslosti. Tesko je govoriti svakodnevnim jezikom o simbolima neke knjige, to je veoma nezahvalno, pa progovorimo onda o necemu iz svakodnevnog zivota. Za buducnost Srbije nisu najvazniji problemi ni donacije, ni investicije, ni izbori, vec je to suocavanje s bliskom prosloscu, prvenstveno sa ratnim zlocinima. Ovo drustvo mora da se suoci s time kako zbog pravde, tako i zbog opasnosti da u buducnosti utonemo u isti krug. Nazalost, ne vidim spremnost za to, cak postaje sve gore. Razni akademici, Crkva i mnogi drugi opet pricaju bajke kako su za sve iskljucivo drugi krivi, ili se pretvaraju da se nista nije dogodilo. Sa garderobe i sa zidova gledaju nas slike ljudi koji su opravdano osumnjiceni za masovna ubistva bespomocnih ljudi. Da su to ucinili u miru, svi bi se zgrazavali. Ovako je sve prekriveno i opravdano nekim perverznim patriotizmom.
D.Dj: Vas junak kaze da bi voleo da ga preskoce u toj lestvici spoznavanja. Da li biste Vi preskocili nesto u vlastitoj lestvici spoznavanja?
V.M: On to kaze kada jos uvek nije spoznao sve o sebi. Na kraju puta ka sebi cak misli da nije vredan da zivi. I ja bih voleo da ponesto preskocim u vlastitoj lestvici, ali, naravno, necu reci sta je to.
D.Dj: Kazete ne pisete poeziju, cini mi se suvise ste racionalni, da li biste i Vi tako odgovorili na pitanje zasto ne pisete poeziju?
V.M: Nikada nisam napisao ni jednu jedinu pesmu. Zasto je to tako? Liriku veoma volim i imam utisak da je ukljucujem u svoja dela. Medjutim, meni licno ne odgovara sintaksa poezije, izrazavanje u stihu bi mi izgledalo nedovoljnim. Pokusavam da spojim sva tri roda: lirsku atmosferu, epsku radnju i dramsku kompoziciju. To je blize mom poimanju stvaralastva.
D.Dj: Da li Vam je zato blizak Crnjanski, zbog lirike u romanu?
V.M: Izmedju ostalog, jeste. Veoma volim da citam njegove romane, ali i njegovu poeziju. Veliki deo poezije ne volim ni da citam, kazem to otvoreno bez namere da ikog uvredim. Medjutim, Crnjanskog volim, kao i Rilkea.
D.Dj: Vas magistarski rad govori o zabludama knjizevnih kriticara i teoreticara kada je citanje Prusta u pitanju. Da li kriticari uspesno citaju vas roman?
V.M: Izranjanju je zasad posveceno tek nekoliko kritika pa cu na to pitanje moci da Vam podrobnije odgovorim kroz nekoliko godina. Sada bih samo rekao da sam iznenadjen odnosom nekih ljudi prema motivu reinkarnacije. S jedne strane, neki su me hvalili zato sto se "zalazem" za reinkarnaciju. Naprotiv, neki su mi prigovorili sto sam takvu "praznovericu" ukljucio u roman. Svi su oni napravili klasicnu gresku poistovecivanja pisca i naratora. Ne mozete ni hvaliti, ni kuditi neki roman na osnovu toga kakve ideje ima glavni junak. To je isto kao kada bismo rekli: "Poljubac zene-pauka" nije dobar roman zato sto Puigov glavni junak ima kic predstave o zivotu i o umetnosti. sto se tice Prusta, njega su pogresno, cak tragikomicno, citali u vreme sukoba na knjizevnoj levici, tridesetih godina proslog veka. Krleza, Marko Ristic, Rade Drainac i mnogi drugi su se pitali da li je on "dekandentan" ili ne, kakvo mu je poreklo, da li misli povoljno o aristokratiji koju je opisivao. Retko ko je razmisljao o umetnickim svojstvima njegovog romana i o onome sto on zeli da kaze o svetu (prava pitanja su postavljali Slobodan Jovanovic i Stanislav Vinaver, na primer). Ideolosko citanje je nastavljeno nakon Drugog svetskog rata, i tek sezdesetih i sedamdesetih godina pocinje dubinsko tumacenje Prusta. Ni kriv ni duzan, Prust je bio visedecenijska zrtva ovdasnje politike.
D.Dj: Pisete doktorsku disertaciju.
V.M: Pisem disertaciju o Vladimiru Nabokovu. Tacnije receno, pisem o motivu dvojnika kod Nabokova jer se taj motiv proteze kroz citav njegov opus i vazan je za bolje shvatanje njegovog stvaralastva. Vazan je i za istoriju knjizevnosti, za starorimsku komediju, za Stivensona, Edgara A. Poa, Borhesa, da pomenem samo neke od primera. Pojavljivanje covekovog dvojnika bitno je i za druge discipline: psihologiju, filozofiju, folklor, religije...
D.Dj: Licnosti u vasem romanu su bolno usamljene, izgleda nismo u mnogim slucajevima u stanju da jedni druge razumemo...
V.M: Veoma slabo poznajemo druge ljude. Toliko ih slabo poznajemo da je ova tvrdnja vec postala banalnost. Kada se zapitamo koliko znamo nekog coveka, vidimo kakva nas praznina okruzuje. Shvatimo da znamo samo nekoliko njegovih karakteristika, i da mahom razmenjujemo povrsne informacije. Pitanje je koliko dobro poznajemo i najblize ljude. Pri tom, ljudi se menjaju. Ujedno, treba da se zapitamo koliko poznajemo sami sebe, da li je ono sto mislimo o sebi puna istina ili je to samo maska za dublja osecanja koja necemo ni sebi da priznamo. Mislim da umetnost moze delimicno pribliziti ljude. Koliko postoji umetnika, toliko svetova poznajemo. Recimo, ljudi koji procitaju moje knjige saznace vise o meni nego da su me sreli. Naravno, pod uslovom da umeju da citaju izmedju redova. I sta bih ja danas znao o Sofoklu da nije pisao drame? Bio bi jedan od mnogih atinskih drzavnika, mrtvih vec dva i po milenijuma, a za njega bi znalo samo nekoliko istoricara. U francuskoj pecini sove nedavno su nadjeni crtezi na zidovima stari cak 35 hiljada godina. To su odlicni crtezi, ostvareni razlicitim tehnikama, nimalo "primitivni". Nakon tolikih vekova, jedan deo zivota tih ljudi izranja pred nama.
D.Dj: Hocemo li Vas drugim romanom jos bolje upoznati i krenuti nekom drugom dimenzijom spoznavanja?
V.M: Drugi roman je tek na pocetku. Jedna od lepih stvari u umetnosti jeste ta sto covek cesto iznenadi i samog sebe. sahovsku partiju mozete poceti mnogim potezima, ali nakon desetog ili petnaestog poteza odredjuje vas situacija na tabli. Ne zelim ovime da mistifikujem stvaranje, ne zelim da kazem kako pisac nije svestan onoga sto cini, vec zelim da kazem kako delo, tokom stvaranja, stice svoje zakonitosti, koje morate da postujete. Delo tezi da ide u odredjenom smeru, a taj smer vi mozda niste isprva planirali. Alternativa je da vratite poteze pa krenete ispocetka. Samo na pocetku imate potpunu slobodu. Ja u novom romanu jos nisam stigao do petnaestog poteza, pa ne znam kakva ce biti zavrsnica. Sam kraj znam, ali jos uvek ne znam put do njega.
D.Dj: Pomerate li i ovaj put granice zanra?
V.M: Nikada nisam mnogo razmisljao o zanrovskim odrednicama. Mi njima, zapravo, prvenstveno kazemo da neko delo ima slicne osobine s drugim delima koja smo stavili u istu fioku. To su samo spoljne slicnosti. Dakle, nije bitno da li neko delo ostaje u okvirima jednog zanra, ili spaja elemente triju zanrova, vec je bitno da li je to delo estetski vredno. A nijedan zanr vam ne moze garantovati vredno delo. Takodje, nijedan zanr nije a priori bezvredan. U knjizevnosti su u ranijim vekovima postojale razne hijerarhije zanrova, ali sada, srecom, svi zanrovi imaju pravo glasa.
U Loznici, februar 2002.
