Mi že Sentandrejci

01.01.00

Dnevnik
20.02.2002.
TUMAČENJA
Sentandrejski kvartet
U svoje četiri knjige koje čine jedinstven opus Petar Milošević nam je servirao izvanredno kompleksnu studiju vremena i naravi, ponudivši umesto belosvetskih modela filigranski rad iz oblasti virtuoznosti jezika i literarno zavodljivih etnoloških kazivanja

Piše: Danica Aćimović

Čitali smo često, kako se autorima poneki lik "otme kontroli", zaigra po svome, mimo scenarija i planova, pa promeni ciljani kraj. Romanopiscu Petru Miloševiću se, izgleda, ispod pera otelo čitavo Pomaško selo i još pola Sentandreje. I to sa uspehom. I na svu sreću. Jer, neko je ovo morao da napiše. Baš ovako!
Da razgrne skramu zaborava sa života Srba u rasejanju. Sa rukopisa prethodnika, mučenika na istom poslu, od Venclovića i Piščevića, do Ignjatovića i Crnjanskog. Da njihovu i svoju uobrazilju overi pečatom stvarnosti; da o sopstvenoj sudbini progovori čovek umesto istoričara, analitičara i birokratije; da pisanjem podigne spomenik pokoljenjima, kao prvi i potonji jevanđelista.
U romanu London, Pomaz upoznali smo glavne likove (Ishnjish, čika Tić, Engleskinja gospođa Twist, baba Koviljka, inspektor Bela Szabo), sredinu, a naročito atmosferu, kao presuđujući point off wiev. Čitava jedna generacija, ispisnici pedesetih godina, prepoznali su deo sopstvene biografije u opisanim događanjima. Odslušali su ponovo iste ploče, oživeli u sebi euforiju prvog rok koncerta i ponoćna uzbuđenja dok se kraj radio aparata hvatao muzički talas Luksemburga. Zaključili su da je veliki usud vreme, na isti način prošvercovao, kao farmerice zvoncare, preko granice života, mnoge stranice iz albuma uspomena, svima njima - onoj omladini, koja je istovremeno stasavala u socijalističkom bloku Srednje Evrope.

Bekstvo iz zamki realizma

Već u sledećem delu Mi že Sentandrejci, Petar Milošević je dopustio veselim mangupima iz Pomaza, sa Ičvičem na čelu, da znatno prošire družinu. Odjednom se tu stvorila čitava galerija likova. Mnogi nemaju vlastita imena, već nose uopštene, komične varijante esnafskih odrednica: Kuplung, Moler, Prorok i sl. Ili su potpuno bezlični poput: Čokolade, Sina, Pro Forme. Zašto? Da se u malenoj zajednici neko ne bi prepoznao? Ili ovako su svi "sumnjivi"!? Ne! Pisac se ovim modelom spašava od zamke bukvalnog realizma. On distancira svoje delo, svoju tvorevinu, od svojatanja svakodnevnice. Od interpretiranja, tumačenja i familijarnog prisvajanja.
Jer, kao što postoji realna opasnost da nedovoljno pažljiv čitalac ovaj roman ne shvati ozbiljno, zbog elemenata farse i grotesknih situacija, druga krajnost bila bi u primanju "zdravo za gotovo" ovako realističnog prikaza još živuće epohe savremenika. Epohe pod pashom Partije i Policije, koju su stidljivo detronizovali bit muzika i džins odeće. Uza sve to, kao kuriozitet i stereotip, nezaobilazni prkosni Srbi, vekovnim duhom prisutni na istom Santandrejskom tulu, mogli bi lako da funkciju prevedu u stvarnosnu prozu. Ili još bolje, da je zavedu u hroniku verifikovanih istorijskih fakata. A šta ćemo onda sa popisom?
Ne dajmo se zavarati. Ispod transparentnog prvog sloja, ispod hotimično ležernog i na momente "neozbiljnog" pripovedanja, ispod ironije kao odstupnice, krije se mnoštvo metafizičkih sumnji: ko smo? šta smo? odakle smo? kuda idemo? čemu sve to? Čitalac Miloševićevog dela mora biti krajnje oprezan, gotovo svaku reč treba primiti uz neprestani misaoni angažman. Pitka naracija ume da povede i zavede, a već na sledećem koraku, samo jedna opaska može da nas vrati nekoliko poglavlja unazad. U neki misaoni pasaž koji je neopaženo promakao, a tu se upravo izlio bunar mudrosti. I sve povodom nekih očaravajućih nostalgija koje poprimaju dimenzije mita:
"San o čamcu i fijakeru bio je obraz sakrivene i bojažljive, ali drvene i neprestane čežnje Sentandrejaca za odlaskom, ili možda povratkom u nekadašnji zavičaj, o kojem međutim, već u drugom kolenu posle dolaska 1690. nisu znali ništa".
Sentandreja je srpska Venecija. S nešto manje vode, ali znatno više simbolike i uspomena. Grad-simbol srpstva i pravoslavlja; grad umetničkog i duhovnog bogatstva; grad naših nadanja i zabluda; grad opsene. Ko je Srbin i srpskog roda, a ne dođe da poseti ovu varoš, ostaće prikraćen za fundamentalnu nit kosmogonijskog u nama; izmaći će mu spoznaja o toliko pominjanom, samo jednom trenu ljudskog bitisanja na ovome svetu. Do Sentandreje se može doći svim savremenim prevoznim sredstvima, ali se preporučuje plovidba brodom. Ovo je grad na vodi, riba mu je znak - simbol prohodnosti granica:
Na usputnim stanicama uz Dunav, u mestima gde su se po Ugarskoj 1690. selibdenici krunili kao kukuruz - ukrcavaju se Donjani iz Lipova, Mohača, Sečuja i Baje, Gornjani iz Ajmaša, Lovre, Srpskog Kovina, Bate i Čipa, sve do Budimpešte i Kalaza. Na njihovim licima prepoznaju se crte Arsenija, Gavrila, Jakova, Miloša, Petra. U njihovom govoru šuškaju arhaizma narodne riznice.
Ovo je priča o prolaznosti i propadanju: bogatstva, moći, slave, imena, ideologije. Srpstvu preti opasnost da ostane samo sena u mimohodu vremena. Ali se zato glavni junaci Miloševićevog romana, svojski trude sa sačuvaju jezik i veru. Te osnovne postulate nacionalnog bića, koje nastavlja da živi.
I tu su svaka improvizacija prestaje. Jezik je instrument kojim Milošević suvereno vlada na nekoliko ravni: komunikacijskoj, semantičkoj, lingvističkoj. U đerdane sinonima i homonima (Imao je žednosni lavež i lajanje od gladi, pozdravio i radosno kevtanje, režanje od straha i samotinjsko zavijanje) upliću se dijalekatski biseri. (Ako oš da me smarneš, uzmi sikiru. Al nemoj da me truješ pasuljovom čorbom).Rečenice su ovde strpljivo, precizno, dijamantski brušene, kao raskrvavljen jezik kojim zatvorenici lužu beton (Svaki je liz bio bolniji od prethodnog, ribica od živog mesa sve se tromije batrgala).

Simultana slika strašnog

Na osnovu, sad već dobro utkane mape likova i narativne strukture, nije teško bilo proširiti sadržinski obrazac. Petar Milošević se nije odrekao mogućnosti dopune formalno definisanog literarnog opusa. Krenulo je ka trilogiji Bitka za Sulejmanovac, kao treći roman u nizu, pojavljuje se 2001. godine, nakon čitavog spleta izdavačkih zavrzlama: čitavu godinu dana posle završenog štampanja, tri godine nakon ispisanih stranaca od strane autora, a moja malenkost je rukopis listala u onom času kada su se događaji sa strancima, kao futuristički košmar, žestoko preplitali sa stvarnošću, toga proleća 1999. godine.
Rat između banatskog šeika i bačkog emira, pretvara niziju u Panonsku pustinju, gde sile međunarodnih snaga bombarduju region zatrovan Sulejmanovačkom seksnaftom. Pripovedanje koje u prvi mah liči na "pesničke" kalambure, neočekivano je postalo simultana verzija strašnog, realnog događaja u mojoj zemlji. Svo ludilo koje je tutnjalo nad našim glavama, bilo je već opisano u delu koje sam držala u rukama! Ili obrnuto?! Možda je ovo što se dešavalo sa našim stvarnim životima, ovo što se istorijski ponavljalo - da Srbi svojim glavama plaćaju hirove velikih - samo deo opake igre između stvarnosti i fikcije. Fikcije svih vrsta koje preuzimaju vlast nad našim životima. Slike i događaji iz piščeve mašte postale su stvarnost u trenutku ispisivanja. I ta je stvarnost, još jednom, kao književni apsurd pretvorena u paradoks svakodnevice.
Da li mi zaista "živimo unutar jednog romana globalnih razmera" kako govori Balard, pisac naučne fantastike sa američkog kontinenta? I kako se to, odjednom, Petar Milošević od pisca realističko-romantične proze u prvom romanu, pretvorio u spisatelja "predočene zbilje u kojoj se gubi značenjska granica između faktičkog stanja i fikcije dopuštene umetniku" (Đ. Pisarev)? Tu smo! To je ona zamka lakoće čitanja o kojoj govorih u prvom delu ovoga teksta. Zavidna jednostavnost i privid lakoće, što je u stvari najteži i vrhunski cilj svake umetnosti. Sa ovom prozom se mora pažljivo, kao sa saharinom i TNT zajedno. Na male doze. I polako. Čitanje iziskuje maksimalnu koncentraciju, uočavanje višeslojnosti, literaturnu informisanost, a sve više i medijsku pismenost.

Literarno-kompjuterska forma

Da se autor zaustavio na knjizi Bitka za Sulejmanovac,, bilo bi to vatrometno finale jedne priče iz tri dela. Ali, pošto inspiracija na začetu temu nikako nije prestajala, počašćeni smo čitalačkim uživanjem u kvartetu. Svetlost dana, ili svemirskog mraka, ugledala je još jedna knjiga Petra Miloševića sa istim akterima, pod nazivom Websajt-stori. Nagoveštena je duplericom, na kraju treće knjige (zalistak iliti forzac) gde se nalazi i njena njeb-adresa:
www.rastko.org.yu/knjizevnost/umetnicka/proza/milosevic/ishwich/index.html
Četvrta po hronologiji, a prva po pristupačnosti Pi-Si generaciji, ova se knjiga danas, koncentričnim krugom Interneta, rasprostire diljem galaksije. Ona ima "svemirske dimenzije" i galerija likova bez maske, sada može da primi, u svoju van-prostorno-vremensku dimenziju, svaku interakciju sa čitalaštvom. O njoj će tek biti reči. Sama će se dopisivati. Sasvim novim i originalnim modelom literarno-kompjuterske forme, njen autor postaje preteča jednog osobenog žanra srpskog romana - virtuelnog romana.
Navedenim opusom od četiri knjige, uz pomoć tipiziranih likova urnebesno-tužne commedia dell arte, Petar Milošević nam je servirao jednu izvanredno kompleksnu studiju vremena i naravi. Samo što je, umesto univerzalnih belosvetskih modela, ponudio filigranski rad na "licu s krajolikom" po principu etnoloških kazivanja iz oblasti virtuoznosti jezika. A kroz oslikanu svest pojedinca i njegovog mikro okruženja, omogućio nam da upoznamo s(a)vest jedne epohe, spram koje je jedinka večito u opoziciji. Reč je, zapravo, o četiri knjige koje će kao Sentandrejski kvartet obeležiti čitav jedan tok srpske književnosti.