01.05.22 Polja
POSLEDNjI TRIK PETRA MILOŠEVIĆA
Trik-roman Petra Miloševića (1952–2021), objavljen u godini njegove smrti, tipičan je primer savremenog profesorskog romana. Oslanjajući se na književnu tradiciju od Homera do Esterhazija, Petar Milošević piše trik-roman o trik-romanima, onim delima „čiji autor tobožnjim pronađenim rukopisom ili drugim pripovedačkim postupcima (trikovima) stvara iluziju da je njegova knjiga samo kopija, prevod, izdavačka redakcija nekog – obično fiktivnog – originala“. Da bi definisao trik- -roman, Milošević „reaktivira“ postmoderne tehnike poigravanja s tekstom – transformisanje književnog teksta u drugi vid diskursa, i obrnuto, kreiranje različitih mogućnosti čitanja teksta, lažni dokumentarizam, odnosno fenomen pronađenog rukopisa, roman o romanu i roman u romanu.
Rođen u Kalazu, mestu između Budimpešte i Sentandreje, pesnik, prozni pisac, književni kritičar i prevodilac,1 profesor srpske/srpskohrvatske književnosti na Slavističkoj katedri Univerziteta Etveš Lorand u Budimpešti, ostaje na tragu prethodnih romana u kojima prikazuje dvojnost sopstvenog identiteta – u vidu Petra Miloševića i Milosevits Péter-a. Uz njih, u Trik-romanu do izražaja dolazi i drugi dvostruki identitet Miloševića – univerzitetskog profesora koji je istovremeno i romanopisac: „Vezu između ormana i proze spoznao sam kada sam u nekoj kritici pročitao o sebi da ja kao univerzitetski profesor pišem ‘profesorske ormane’. Kao Milorad Pavić i Umberto Eko.“ Pojava „mandarina postmoderne“2 u Trik-romanu nije nimalo slučajna.
Među trideset tri referentna teksta koje Milošević daje kao primere trik-romana, nalaze se i Ime ruže Umberta Eka („pronađen rukopis o istrazi za jednim izgubljenim rukopisom“) i Hazarski rečnik Milorada Pavića („dokument o hazarskoj polemici, razmešten u obliku leksikona“).
„Beleške“, odnosno sam sadržaj Miloševićevog romana uokviren književnoteorijskom studijom, čitaocu su prezentovane kroz trideset i tri poglavlja, asocijativno povezana s trikovima koje njihovi autori koriste u pisanju (i življenju). U osmoj belešci – „Najveći prozni pisac“ – u Miloševićev fakultetski kabinet stiže autor romana Velika voda i donosi struk ruže sekretarici. Kovrdžavi čovek-medved (makedonski pisac Živko Čingo, što zaključujemo samo po uzgred spomenutom naslovu romana), na Umberta Eka, osim po ružama i fizičkim dimenzijama, asocira i preko motiva šibica. Šibica koja ostaje zaglavljena u piščevom uhu može biti skrivena aluzija na Ekove kolumne pisane za magazin L’Espresso u intervalu od 1985. do 2016. godine – La bustina di Minerva (Minervina svaštara),3 zbog svog ograničenog obima nazvane prema marki šibica „minerva“, na čijoj unutrašnjoj strani poklopca je bilo moguće napisati kratku belešku. Odlazak Činga u lift Miloševića podseća na guranje velikog ormana u mali – što on asocijativno povezuje s velikim piscima i „profesorskim ormanima“ Eka i Pavića.
U desetoj belešci nazvanoj „Kestenov list u pasulju“, čija se radnja odvija u kući Milorada Pavića u Beogradu, književne aluzije su znatno jasnije. U kući „jednog slavnog pisca trik-romana“ sve podseća na njegov teorijski i književni opus: „stilski nameštaj (barok, rokoko, klasicizam), uljani portreti na zidu, plus jedan bidermajerski stočić s raznim pićima“. Pored toga, u stanu nema nikoga osim dva ruska hrta, čije pojavljivanje Milošević odmah citira sa „Milorad Pavić: Ruski hrt (Beograd, 1979)“. Premda je u osmom poglavlju autorova naučna funkcija bila esejistička (napisao je pogovor za mađarsko izdanje Velike vode), u desetom je prevodilačka – Petar Milošević kao prevodilac Pavićeve Poslednje večere na mađarski jezik ističe scenu „kada glavni junak sedi u kafanskoj bašti i jede čorbast pasulj zajedno sa lišćem koje pada u tanjir“. Ovo pisca dovodi do zaključka da je „i Gete klopao pasulj dok je pisao Fausta“, zbog čega odlučuje da spoji stvarnost i fikciju, život i literaturu, i kod „Veslača“ okusi pasulj sa dodatkom svežeg kestenovog lišća. Kako život i literatura nisu isto, književni junak rado jede lišće, dok je pisac u životu gadljiv.
Trik-roman takođe ostaje, u izvesnoj meri, i na tragu devetnaestovekovnih profesorskih kulturhistorischen romana. Petar Milošević razvija paralelnu priču o rimskom gradu Akvinkumu – njegovoj istorijskoj prošlosti, autorovom svakodnevnom životu u njemu i mistifikovanoj priči o vezama Akvinkuma i rodnog Kalaza. Pored likova velikog arhitekte i saradnice arheološkog instituta, pojavljuju se i pripovedačevi baka i sin, koji pletu povesnu mrežu oko Akvinkuma. Lajtmotiv ovih poglavlja jeste muzika4 – bakino pevanje je u mladosti beležio fonograf sakupljača narodnih umotvorina, dok sin pokušava da rekonstruiše zvuk pronađenih starovekovnih vodenih orgulja na kojima je svirala Elija Sabina.
Odjeci drevnog u savremenosti predstavljaju trusno područje Trik-romana, težnja da se čuje misteriozna melodija u pozadini fonografskog snimka dovela je do uništenja postojećeg zapisa, dok je karnevalska noć muzeja u Akvinkumu prikazana s elementima Drugosti, mističnog i onostranog iskustva. Natprirodno je u Miloševićevom romanu zamišljeno kao maglovita okvirna priča o kalaškim vešticama koje se pojavljuje u različitim istorijskim epohama, pa i tokom posete Miloša Crnjanskog Sentandreji 1923.
I, naravno, rukopis. Preplitanje motiva univerzitetske nastave, naučnog i književnog života s Akvinkumom u prošlosti i sadašnjosti odvija se preko mistifikacije – potrage za izgubljenim i nepoznatim rukopisom Luke Milovanova Georgijevića, peštanskog učitelja i Vukovog prethodnika u reformi srpske azbuke i pravopisa. Nasuprot zabludi da postmodernizam izmišlja fenomen izgubljenog rukopisa, Petar Milošević se okreće tradiciji ovog drevnog književnog trika, i pronalazak Georgijevićevog rukopisa povezuje sa Servantesovom mistifikacijom u devetom poglavlju Don Kihota. Piljarnica u Akvinkumu po uzoru na pijacu u Toledu autoru donosi rukopis za koji je mislio da je izmišljotina nepoznate koleginice koja ga je nakon konferencije zaustavila kod lifta Filološkog fakulteta u Beogradu:
Luka je zamotavao u hartije pečeno meso i kobasice, no kada je kasnije Vuk Stefanović Karadžić tražio tekst [Opita] da ga štampa u Beču, Luka je doterao rukopis, a umusane hartije zamenio čistima. [...] Dosad niko nije znao da umusane hartije Luka nije uništio, nego je na njihovoj poleđini napisao svoj autobiografski roman.
Georgijevićev susret sa kalaškom vešticom, nakon kog naprasno ogluvi (što istorija ne beleži na istovetan način, čime se potvrđuje da je fikcija istinitija od istoriografije jer prikazuje ono verovatno i nužno), povezan je sa freskom plave česme pronađene u Akvinkumu. Pod uticajem psihoaktivnih supstanci dobroćudna baka-veštica pripoveda robinzonijadu o drevnom begu sekte kalaških veštica, čiji su simbol prepoznavanja plave minđuše, a sveti cilj obnavljanje plave česme.
Delimično razrešenje misterije izgubljenog rukopisa autora vraća u akademski sloj romana. Sedam dana boravka u bolnici zbog povrede noge direktna je aluzija na Manov Čarobni breg, a nakon tromesečnog bolovanja provedenog u „kuli od slonovače“,5 Milošević-profesor ponovo dolazi na posao i zatiče trik koji mu priređuju studenti koji pohađaju seminar o trik-romanu i imaju zadatak da napišu jedan. Time se zatvara krug trik-romana o pisanju trik-romana, izgubljenom (i više puta slučajno pronađenom) rukopisu, univerzitetskoj nastavi, akademskom životu, svakidašnjici i prošlosti Akvinkuma, kao i njegovoj misterioznoj vezi s Kalazom.
Poslednji roman Petra Miloševića svojim trikovima i (inter)tekstualnim poigravanjima uspešno povlači linije, veze i niti između srpske, mađarske i svetske književnosti, istorije i aktuelnog trenutka, ličnog i profesionalnog života pisca- -profesora i njegovih višestrukih identiteta, čime se kruniše i okončava jedan opus, ali i etapa u razvoju postmodernog profesorskog romana u srpskoj književnosti.
Vladimir Papić
