Mihael Anreas Helmut Ende (12. novembar 1929 - 28. avgust 1995) jedan je od svetski najuspešnijih nemačkih autora u postratnom periodu. Njegove knjige za decu prodate su u više od 20 miliona primeraka, prevedene na četrdeset jezika i decenijama od objavljivanja i dalje se čitaju. Najpoznatija dela su mu Beskrajna priča, Džim Dugme i mašinovođa Luka, Momo... Dobitnik je brojnih priznanja, a po njegovim knjigama snimani su filmovi i pravljene predstave.
Ende je rođen u poznatom skijaškom centru Garmiš-Partenkirhenu u Nemačkoj, kao sin Luize i Edgara Endea, jednog od prvih nemačkih nadrealističkih slikara. Maštoviti, nadrealistični radovi njegovog oca ispunili su njegovo detinjstvo i ostavili trajan uticaj na kasnije stvaralaštvo. Porodica se, u potrazi za boljom umetničkom sredinom, preselila u Minhen kada je Endeu bilo dve godine, što je doprinelo uspehu slika Edgara Endea.
Magija pripovedanja zahvatila je Mihaela u ranom detinjstvu zahvaljujući komšiji Fantiju, „slikaru alkoholičaru, jednom od najekscentričnijih i izuzetno darovitih ljudi“, čije neverovatne priče su osvojile pažnju i divljenje dece iz celog komšiluka. Fanti je smišljao priče dok ih je pričao, stvarajući žive slike neobičnih likova i događaja. Takođe, upotrebljavao je otpatke papira da bi na njima crtao fantastične ilustracije. Njegova kuća bila je oslikana od poda do plafona bajkovitim scenama. „Možda sam mislio na njega -napisao je jednom prilikom Ende - kada sam stvarao lik mašinovođe Luke“.
Obrazovanje i rat
Doba Endeovog školovanja nije bilo tako blistavo kao rano detinjstvo. Nije bio uspešan u srednjoj školi, morao je da ponavlja jednu godinu što ga je dovelo do očajanja, pa čak i ideje o samoubistvu. „Škola je za mene bila veliki sivi zatvor... Bio sam duboko traumatizovan školovanjem“. Početak Drugog svetskog rata odveo je Endea u protivraketne vojne jedinice, ali je on brzo uspeo da izbegne pridruživanje Hitlerovoj omladini. Prvo bombardovanje doživeo je sa dvanaest godina, ali je 1943. preživeo pravi pakao zatekavši se kod strica u Hamburgu. Slike iz tih dana su ga dugo pratile. Te nedelje Hamburg je sravljen sa zemljom. Po bekstvu iz Hamburga, potresen dečak napisao je svoju prvu pesmu. Ubrzo su ga evakuisali i iz Minhena jer ni tamo nije bilo bezbedno. Smestili su ga u sirotište gde je krenuo da čita poeziju i izučava stilove. Nastavio je i sam da piše pesme. Poslednje godine rata nemačka vojska je mobilisala sve četrnaestogodišnjake i petnaestogodišnjake i slala ih u susret američkim tenkovima. Tri Endeova druga ubijena su već prvog dana na ratištu. Ende nije nameravao da se pridružuje nemačkoj vojsci i pored smrtnih kazni koje su u to vreme važile za dezertere. Vratio se u Minhen i kao kurir pridružio bavarskom pokretu otpora koji je pokušavao da sabotira ratne ambicije Nemačke i dovede do njene kapitulacije.
Endeovi životni stavovi bili su pod velikim uticajem njegovog ratnog iskustva. Bio je paralisan defetizmom i pesimizmom, stalno iščekujući najgore.
Svoje školovanje posle rata nastavio je 1946. godine u Štajnerovoj gimnaziji u Štutgartu, gde su ga roditelji poslali, između ostalog, sa željom da ga razdvoje od tri godine starije devojke u koju se zaljubio. Slali su ga i u Getenaum, antropozofsko sedište u Švajcarskoj. Uticaj antropozofije i kreativne umetničke atmosfere u roditeljskom domu imaće veliki značaj za Mihaelov stvaralački razvoj i njegovo zrelo umetničko delo. Za vreme školovanja Ende je bio fasciniran filozofskim teorijama zasnovanim na mističnim idejama. Tražio je istinu u delima Kristijana Rozenkrojca, manifestu Alestera Kroulija, indijskim i egipatskim religijama, zenu, kabali... ali nikada nije postao sledbenik nijedne teorije. Po njegovim rečima niko nije ponudio zadovoljavajuće objašnjenje postojanja i svrhe umetnosti, niti dao odgovarajuće predloge šta umetnost treba da bude.
Počeci
Prve pesme Ende je napisao još kao tinejdžer, ali mu je glavni cilj bio da piše za pozorište. Zbog finansijskih neprilika morao je da nađe neko praktično rešenje za dobijanje diplome, pa se prijavio na glumačku akademiju u Minhenu. Njegova ideja da studira glumu da bi bio bolji dramaturg toliko je oduševila profesore da su mu dali dvogodišnju stipendiju. Tu je i stekao osnovna saznanja o klasičnoj i modernoj teoriji pozorišta. Međutim, iskustvo umetnika je za njega bilo iscrpljujuće. Posle studija pridružio se putujućoj pozorišnoj trupi, a uglavnom je dobijao uloge staraca ili malicioznih spletkaroša. Uprkos frustracijama i razočaranjima glumačke karijere, Ende je cenio vreme provedeno sa trupom kao korisno iskustvo zahvaljujući kome je upoznao praktičan pristup poslu. U to vreme bio je i potpuno opčinjen delom Bertolda Brehta i njegovom teorijom epskog pozorišta, iako je odbio da prihvati Brehtovu ideologiju. Smatrajući ga jednim od najvećih pisaca, bio je duboko razočaran kada ga je upoznao.
Sa dvadeset tri godine na novogodišnjoj proslavi upoznaje osam godina stariju Ingeborg Hofman. Te noći počeli su razgovor o umetnosti i životu koji se nastavio kroz tridesettrogodišnju vezu. Njihov međusobni uticaj bio je izuzetno značajan, iako im je odnos bio buran sa čestim nesporazumima, velikim očekivanjima i razočaranjima.
Prvi uspesi
Tokom 1957. godine Ende počinje da piše svoj prvi roman Džim Dugme i mašinovođa Luka. Često je pričao kako je počeo da piše tu knjigu: „Seo sam za svoj sto i napisao: Zemlja u kojoj je živeo Luka mašinovođa zvala se Bezbrigija i bila je veoma mala. Kad sam napisao ovu rečenicu nisam znao u kom pravcu bi sledeća mogla da ode. Nisam imao plan - jednostavno sam pustio da me polet nosi od rečenice do rečenice. Priča je rasla, rađali su se novi likovi i na moje zaprepašćenje zapleti su počeli da se uklapaju. Rukopis je postajao sve duži i već je odavno prevazišao slikovnicu za decu. Deset meseci kasnije konačno sam napisao poslednju rečenicu, a na mom stolu se nalazila gomila papira“.
Problem je bio što godinu i po dana nijedan izdavač nije hteo da objavi knjigu za decu od pet stotina strana. U to vreme, iako su bili privremeno razdvojeni, Ingeborg odlučuje da se vrati i pomogne Endeu da objavi knjigu. Po savetu prijatelja šalju rukopis maloj izdavačkoj kući Bezimeni/Die Namenlosen. Direktorki ove kuće rukopis se dopao i odlučila je da ga objavi, ali pod uslovom da se razdvoji na dve knjige.
Prva knjiga pojavila se 1960. Publika je odlično primila roman a i kritičari su mu bili naklonjeni. Na piščevo iznenađenje osvojila je značajnu nagradu za najbolju nemačku omladinsku knjigu Dojče Jugenbušprez/Deutscher Jugendbuchpreis. Vest je zatekla Endea dok je razmišljao kako da plati stanarinu. On nije znao ni da ta nagrada postoji a prvo pitanje mu je bilo koliko iznosi. Iako je bila skromnih pet stotina maraka, za Endea je to bilo najviše što je do tada u životu zaradio. Iste godine knjiga je bila nominovana za nagradu Hans Kristijan Andersen i osvojila je nagradu Berlina za najbolju knjigu za mlade.
Druga priča Džim Dugme i divljih 13 objavljena je 1962. godine. Obe knjige bile su adaptirane u radio i TV serije. Primerci su se prodavali brzinom koju je izdavač jedva mogao da prati. Uskoro su počeli i zahtevi za prevode širom sveta.
U sledećem nastavku o stvaralaštvu, privatnom životu i Endeovoj filozofiji
Srpska izdanja Endeovih knjiga
Osim nekoliko izdanja Beskrajne priče, knjige Mihaela Endea nisu mnogo prevođene na srpski jezik. Poslednje izdanje Beskrajne priče pojavilo se pre sedam godina, dok je Džim Dugme i mašinovođa Luka prvi put objavljen tek 2006, a Momo jedini put pre dvadesetak godina.
Jelena Mojović