Mladenka kostonoga

01.05.22 Polja

Pre četiri godine poštovaoci lika, a naročito dela Čarlija Brukera imali su priliku da sami iskroje sudbinu junaka specijalnog izdanja serije Black Mirror. Interaktivna epizoda s podnaslovom Bandersnatch korisnicima Netfliksa omogućila je gotovo momentalno uključenje navođenjem junaka u smeru koji im se učinio interesantnijim. U zavisnosti od izbora koje su gledaoci pravili epizoda je mogla trajati od četrdeset do sto dvadeset minuta, a pet različitih završetaka sa svim stazama koje do njih vode staju u više od pet sati. Geslo „izaberi sopstvenu avanturu“ upotrebio je i Želimir Periš u romanu Mladenka kostonoga dajući čitaocima šansu da se „stave u opanke“ naslovne junakinje i spletom individualnih izbora naznačenih na koncu postavljenih opasnosti povedu devojčicu prema izbavljenju ili – stradanju.
Perišev prvi roman upečatljiva je pojava u novijoj regionalnoj književnosti, a razloge za to možemo nabrajati na svakom planu s kog se književno delo posmatra i tumači. Najpre, autorovim određenjem da je roman „kazivanje uz gusle“ – što pri vrhu svakog poglavlja ilustruju deseterci u dva stiha – Mladenka Kostonoga upućuje na neobičnu strukturu. Dodatna začudnost očitava se na planu linearnosti dela, budući da je reč o višestruko istumbanim radnjama. Naime, prvo poglavlje u kom guslar Želimir Periš uz improvizovani instrument (jer je „jezik izmišljen za laganje, jedino je pjesma iskrena“) u carskoj upravi peva svoj iskaz o veštici Gili – smešteno je u 1882. godinu, dok se poslednje – jedna epizoda iz Gilinog života – dešava 1838. godine. Hronološki međaši dela,1 Gilino rođenje (1805) i susret s Carevićem u Beču (1882), opisani su u dva pretposlednja poglavlja. Razigrani Periš uspeo je da čitaoce povede na put, odnosno, u celoživotni beg s Gilom, i dalje – do ljudi s kojima se susretala, njihovih strahova i sudbina koje se sklapaju i stapaju u jednu veliku priču o životu u burnom istorijskom periodu.
„Gila kostonoga, Gila stuha i štriga, kučibaba, irudica i vještica. Ali i vilenica i ljekarica, Gila iscjeliteljica, travarka, Gila gatalica, vračara i bahorica“ – kako god da su je opisivali i koliko god da su od njenih moći zazirali, ljudi su joj prilazili kao „dažbinarki sreće“. Glas o Gili išao je ispred nje same, svako selo poznavalo je njena čudotvorstva, želelo deo te magije za rešenje svojih problema i uz gusle pratilo i čuvalo priče o neobičnoj ženi bele kose. Gilinu sudbinu govori mnogo usta, a ona ipak ostaje neuhvatljiva. Kao epizodni junak promiče kroz tuđe živote, utičući na boljke i anomalije nesrećnih i unesrećenih, a njihovi životopisi rađaju detalje iz kojih iskrsavaju i jedne na druge se slažu nepotpune crtice o Gilinim zanosima i prkosima.
Postmodernistički svaštarno Periš obrise svojoj junakinji daje posredstvom raznovrsnih izvora, te su pojedina poglavlja organizovana kao zasebne celine: podvlačen i tinkturom zamrljan spis istrgnut iz beležnice etnologa, slika nađena u podrumu subotičkog gradskog muzeja, članak iz enciklopedije o Hrvatima u Beču, drama u jednom činu. Basma za zaštitu od nesreće, muzička međuigra, recept za lečenje rana od udaraca, natpis na stećku, izveštaj o operaciji „Izgubljeni sin“, spis sudskog procesa protiv prokazane veštice Magdalene, recepti iz „Giline ljekaruše“ – poglavlja su koja funkcionišu kao dodatna ilustracija složene Giline prirode i tuđih priča koje se kroz njenu prelamaju. Interesantno je to što jezički registar u potpunosti prati dijalekte mesta i vremena, te govor pojedinih junaka iskrsava kao nerazumljivo pripovedanje o uvek isto označenim idealima – slobodi i sreći. Uranjajući u uloge svojih brojnih likova, Periš nepogrešivo podražava njihove narative. Poglavlja o devojčici Gili podsećaju na bajke, priča o namerenom pisanju pesničkog romana Vinka Smiljanića Ninjanina na pastoralu, a analiza života savetnika cara Ferdinanda, kompozitora, ispisana je muzičkim rečnikom. Periš se igra, i to ne želi da radi sam.

On poziva čitaoce da mu se pridruže, pa poglavlje 23 prekraja u nekoliko navrata kako bi ispunio data obećanja, svojevrsnim stilskim vežbama analizira prethodno napisano, suprotstavljajući motive i slike da bi istakao svoju ideju, pruža mogućnost samostalnog odabira nastavka priče, a radoznalim čitaocima sugeriše do koje stranice da se upute ukoliko osećaju neizdrž pred delovima koje bi tek trebalo savladati. Nazivi poglavlja koji podsećaju na Servantesove intervencije u Don Kihotu svojevrsne su minijature koje sažimaju sadržaj onoga što sledi akcentovanjem osnovnih ideja sa pridodatim doskočicama, u kojima često leži odgovor na moguće čitaočevo pitanje. U nameri da „Gilaturistima“, „Gilolovcima“ i svima koji se interesuju za sudbinu mladenke kostonoge pomogne da radnju i junake smeste u određeni kontekst, autor dopisuje i dodatke u vidu opisa toponima, liste poglavlja s tačno određenim vremenom i mestom u kom se radnja odvija i „golemog registra identiteta“ sa u zagradama ubeleženim poglavljima u kojima se junaci pojavljuju. Neobična je i zahvalnica iz koje se mogu prepoznati i autorovi uzori, kao što je po svom nelinearnom pripovedanju poznata Daša Drndić ili Kristian Novak, na koga upućuju sintagme o „majci zemlji“ i „rahlom tlu“, kao i potpoglavlje „Usporavanje“
U knjizi Ugovor s đavlom Vladimir Bajer predstavlja dokumente o progonima čarobnjaka u Hrvatskoj, s naročitim osvrtom na veštice. Prvi zapis o sudskom postupku u vezi s čaranjem vođen je u Zagrebu protiv Alice i Margarete 1360. godine, a poslednji, protiv Magdalene Logomer zvane Herucina iz 1758. prati pismo Marije Terezije o iskorenjivanju „odvratne supersticije i predrasude koje upravo najviše proističu iz neznanja“. Prilikom priznanja o fascinaciji vešticama, Bajerove dokumente interpretira i jedan od junaka Mladenke kostonoge, brat Čarlo, dominikanac iz samostana u Bolu, dok procesa protiv Magdalene Vuković (30. poglavlje) koja je optužena za „gatalačko čarobnjaštvo“ (1756) u Ugovoru s đavlom nema. Široko rasprostranjena praksa kažnjavanja prokazanih žena sporadično je beležena, naročito nakon caričinog iskaza, a kako je Magda preživela suđenje i stradala tek 1814. postoji mogućnost da je Periševa junakinja zapravo sinteza nevelikog broja onih koje su od inkvizicije uspele da umaknu na (izvesno) vreme. Autor raspolaže zavidnim znanjem, bilo da su u pitanju istorija, tradicija ili druge oblasti na kojima gradi roman, te ne čudi što su u delo ugrađene slikovite epizode o morlačkim seobama, političkim kontroverzama, obredima i običajima, ali ni to što su pojedine slike izvrnute u humoresku. Primera radi, slaboumni prethodnik Franca Jozefa nakon abdikacije se u Pragu „bavi knedlama“, zbog čijeg je ispada „Ja sam car i ja hoću knedle“ nastala anegdota o poslastici koja po Ferdinandu danas nosi ime.
Različite etape Gilinog života složene su u pedeset dva poglavlja koja su potom promešana kako bi se u priču o čuvenoj vidarici upila dodatna mističnost otkrivanja koje se sprovodi neobičnim pripovednim postupcima. U studiji Veštica Marija Šarović navodi dvojake teorije o nastanku veštice: žena se rađa kao takva ili postaje veštica, najčešće nasleđivanjem znanja. Gila kao beba sa posve drugačijim imenom na svet dolazi u posteljici što je unapred označava kao krsnika, ali Gila kao devojčica koju pomenuta Magda pronalazi i odgaja dajući joj ime po svom nahođenju od pomajke uči zanat, te je njena drugost dvostruko potcrtana. I pored potvrda brojnih ljudi kojima je Gilina intervencija donela spas i izlečenje, Periš u nekoliko navrata suptilno diskredituje njene moći, otkrivajući one sposobnosti iz kojih izvire njena prava posebnost. Gila je dobar opservator koji se zagleda u ljude i njihove nesreće, a potom i dobar slušalac za muke koje često nemaju kome biti izrečene. Praveći od toga predstavu, ona stvara sebi reputaciju i diže cenu kako bi u svetu koji ju je od detinjstva proglasio vešticom uspela da opstane. Ne diže Gilu na put ideja o pustolovini, već nagon za preživljavanjem. Njena je sudbina zbeg, a neustrašivost i oštroumnost jedino što sa sobom uspeva da ponese i što joj je, kako se pokazuje, često sasvim dovoljno.

Osim Gile i ljudi gonjenih nevoljom koji jedini spas vide u njenim uvarcima i promrmljanim čaralicama, kroz Mladenku kostonogu kreću se različiti osobenjaci poput glagoljivog brata Čarla, šepavog načelnika, prosvetiteljski nastrojenog učitelja, preduzimljive Anke Revolucionarke, junaka i razbojnika Stipana Grizelja, povodljivog Carevića, prevrtljivog kardinala i carskih službenika zavedenih idejom prevrata. U roman su utkane intrigantne priče o raznim vrstama gladi, gde ona koja se odnosi na sticanje moći zauzima istaknuto mesto. Periš kroz svoje junake ispisuje pasaže o ljubavi, slobodi, roditeljstvu i prijateljstvu, kritikujući ljude i prilike kroz dobroćudni podsmeh i predstavljajući pošasti sistema i državnog ustrojstva tako da distanca između devetnaestovekovne priče i sadašnjosti često deluje porozno. Ali i porazno.
Mladenka kostonoga se u kritici često izjednačava s apologijom ženskog principa i slavodobitno proglašava profeminističkim romanom. Ako se na tren odmaknemo od ovog stanovišta, ugledaćemo Želimira Periša kao tvorca veoma kompleksnog dela i pisca univerzalne priče o lutanju, potrazi za slobodom i borbom da se dosegne ono što je svakom čoveku dato, a što je u smutnim vremenima postalo ideal. Periš je nesvakidašnje inteligentan i zabavan pisac, u velikoj meri zaigran nad svojim stranicama koje koristi kao portale da čitaoce sprovede u najživopisnije segmente svoje mašte. Takav autor ne slavi ženu zbog toga što su joj lovorike nakon stuba srama potrebne da bi se dokazala ravnopravnom ili nadmoćnom, već zbog toga što je žena – izuzetno biće sa svim svojim vrlinama, manama i intuitivnim i drugim sposobnostima da nađe put kada se čini da izlaza nema i da joj je za petama ceo svet, a ispred nje samo zid.
Marijana Jelisavčić