“Čula sam glasnika koji grozničavo lupa na Nikova vrata, jer je poruka hitna. Moja goruća energija, nastala naprasno posle lenjog i besciljnog gledanja kroz prozor, prenosila se gradom, putem tog ludačkog pisma, nisam se kajala što će se Nik uznemiriti i pomisliti da se nekome od nas nešto desilo, nisam osećala ništa drugo, samo nagon, neverovatan nagon da mu odmah nešto kažem. Oh, kako je silan bio taj nagon koji cepa udove, struji telom i peče”
“Napisala sam mu prekorevajuće pismo. Rekla sam mu da nam šalje hladne telegrame. To je istina, šturi su i veoma hladni. Rekla sam mu da je okrutan što je suprotno od bilo kog Amerikanca. I to je istina. Niko koga znam nije tako okrutan. Mi se svi vežemo jedni za druge. On može bez svih”.
“Došao je! Poslušao me je, ili je došao samo zbog Roberta? Oh, ne znam, ne mogu da procenim. Kad je ušao, dočekala sam ga sama. Bilo je to prvi put da sam bila sama sa njim. Možda mu je bilo malo neprijatno, ali se trudio da to prikrije. Frizura mi je bila prelepa, moja teška kosa je bila poslušna i talasi su bili divni – gusti, glatki i sjajni. Lako sam strčala niz stepenice, kao devojčica, i širom otvorila vrata. Uneo je hladnoću sa sobom i živ miris grada, ali lice mu je bilo i dalje bledo i meko, nedodirnuto večernjim mrazem, nimalo crveno. On je zaista ogradio prostor oko sebe i ne dozvoljava da išta utiče na njegovo telo i um. Oh, taj naš zajednički momenat!”
20.06.13
Moja ljubav Nikola Tesla
Ana Atanasković
O druženju našeg naučnika i Katarine Džonson, žene njegovog prijatelja, Ana Atanasković pisala je u svom novom romanu
Pesnik i diplomata Robert Andervud Džonson i njegova supruga Katarina uživali su da početkom 20. veka u Njujorku okupljaju elitno društvo na intelektualnim druženjima u svom salonu. Ovaj bračni par posećivali su Ruzvelt, Tven, Kipling, i ostali uticajni umetnički i naučni svet, a elektrionženjer Komerford Tomas na jednu zabavu dovodi i našeg poznatog naučnika i inovatora svetskog glasa Nikolu Teslu (1856–1943), koji ubrzo postaje Robertov prijatelj i –Katarinina simpatija.
O tome je u svom trećem romanu „Moja ljubav Nikola Tesla” (izdanje Smart studija), pisala Ana Atanasković, profesorka engleskog jezika, koja se zbog ove priče zaputila u Sjedinjene Američke Države. Obilazila je arhive i biblioteke u Njujorku, Delaveru, Pensilvaniji i prestonici SAD, kako bi došla do verodostojnih podataka o ovom aspektu Teslinog života budući da su pisma u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu trenutno nedostupna zbog digitalizacije.
Istom temom, podsetimo, bavila se i Ljiljana Kojić-Bogdanović, koja je napravila plesni film „Tesla i Katarina”, sa Konstantinom Kostjukovim i Gordanom Simić u glavnim ulogama, premijerno izvedenom 2005, u glavnom gradu SAD-a.
– U svetu Teslu više ne gledaju samo kao naučnika već kao duhovnog vođu. Potrudila sam se da osvetlim taj deo njegove ličnosti. O njegovim dostignućima dosta je pisano, ali se Mark DŽ. Sajfer, u knjizi, „Čarobnjak – život i vreme Nikole Tesle”, prevedenoj i kod nas, prvi bavio psihološkim aspektom naučnikove ličnosti. Tesla je simpatisao lepši pol, ali je govorio da ne namerava da žene postoje u njegovom životu – kaže Ana Atanasković dodajući da je jedino Katarina Džonson uspela da sa njim ostvari nešto bliži, prijateljski odnos.
– Tesla se Katarini obraćao sa „Kejt”; pravio je šalu na račun njenog prezimena. Bio je to prijateljski odnos, bez prelaženja granice ukusa i naznaka ljubavnog trougla. Naučnik je bio njihov kućni prijatelj i imao je običaj da njihovoj deci priča priče pred spavanje – ističe autorka i naglašava da je ovo roman o Katarininom doživljaju njihovog druženja, ali i o duhovnoj povezanosti dva bića.
„Volela bih da imam vesti od Vas, moj večiti dragi i večito ćudljivi prijatelju, bilo loše bilo dobre. No, ako nećete da mi pošaljete koji redak, barem mi pošaljite koju misao i ja ću je primiti svojim tanano podešenim instrumentom”, zabeležila je Katarina Džonson u pismu Tesli, koje je u romanu citirano prema knjizi Margaret Čejni „Tesla, čovek van vremena”. Tesla bi potom potvrđivao svoj dolazak na zabavu ili, pak, odgovarao kako zbog obaveza ipak neće biti u mogućnosti.
„Ne znam zašto sam toliko tužna, no osećam se kao da mi je sve u životu promaklo. Možda sam suviše sama i samo mi je potrebno društvo. Mislim da bih bila srećnija kada bih znala nešto o Vama. Vi, koji ste svesni samo rada i koji nemate ljudskih potreba. P. S. Da li se sećate zlatnog dolara koji ste razmenili Vi i Robert. Nosim ga ovog leta kao talisman za sve vas”, iskazivala je naklonost.
U knjizi su date činjenice, naglašava Ana Atanasković, nadograđene emocijama i razmišljanjima, ispisujući priču o žrtvi i privrženosti. Ona izdvaja i podatak da je Robert Džonson, koji je bio i ambasador SAD u Italiji, u svojim pismima suprugu, poreklom Irkinju, opisivao kao detinjastu, hirovitu i žustru, punu života i nasmejanu. „Videvši Teslinu pojavu i intelektualnu snagu, čoveka rado viđenog i na večerama, zabavama, predstavama; a pri tome kicoša i ljubitelja lepih odela; ona postaje drugačija, zaljubljena žena kojoj je ostala neuzvraćena ta ljubav” – kaže autorka koja je o ovoj temi čitala još u detinjstvu, u dodatku „Tesla i žene”, časopisa „Galaksija”, saznavši da je Tesla razmenjivao pisma i sa glumicom Sarom Bernar, i da mu je književnica Mej Klajn punih pet decenija slala po jedno pismo svakog dana...
M. Sretenović
03.07.13 Popboks
Nikola & Katharine, ljubavna priča
Moja ljubav Nikola Tesla, Ana Atanasković
Tesla već decenijama inspiriše romanopisce. O njemu su pisali Wells, Priest, Pištalo, Skrobonja... Najpoznatiji Srbin je nedavno postao, verovali ili ne, protagonista i jednog ljubavnog romana.
Đorđe Bajić
Ana Atanasković prisutna je na domaćoj književnoj sceni već osam godina i do sada je publikovala jednu zbirku priča (Beogradska majske priče, 2006) i dva romana (Duet duša, 2007; Jelena Anžujska, 2008). Na svom trećem romanu radila je punih pet godina, a istraživanje ju je, pored nezaobilazne posete Teslinom muzeju u Beogradu, odveo do Njujorka, Vašingtona i Rima.
Priča romana je data kroz „dnevničke zapise“ Katharine Johnson, Njujorčanke čiji odnos sa Teslom već dugo intrigira one koji se bave biografijom čuvenog naučnika. Koristeći se istorijskom građom ali i maštom, Ana Atanasković u svom romanu obuhvata gotovo pola veka – od vremena neposredno pre Katharinine udaje, kada joj je bilo svega dvadeset godina (1875), preko prvog susreta sa Teslom (1893), pa sve do konačnog rastanka (1924). Uvodni deo opisuje prve dve decenije Katharininog braka sa pesnikom Robertom Underwoodom Johnsonom, monotoniju njihovog ušuškanog života, njujorški creme de la creme, kao i brojna putovanja i poznanstva Johnsonovih sa slavnim umetnicima i naučnicima tog vremena. Vatra se razbuktava kada u život junakinje stupi „čarobnjak“ iz Smiljana. Ona tada postaje u potpunosti opsednuta Teslinom markantnom pojavom, njegovim „kraljevskim držanjem“ i „prefinjenom elegancijom“. Rastrzana između odanosti i strasti, Katharina pronalazi utehu u živopisnim fantazijama koje u njoj bude do tada potisnutu seksualnost. Granice između realnog i oniričnog sveta se brišu u trenutku kada snove gospođe Johnson počne da pohodi Tesla... I dok se u snovima njihovo spajanje ispoljava kao orgazmični grč, na javi ono prerasta u čednu simbiozu dve srodne duše željne ljubavi.
Naravno, treba imati u vidu da je roman poput ovog gotovo isključivo namenjen damama, posvećenim poklonicama književnih romansi, ali to je, uostalom, od samog početka i bio autorkin naum. Za pohvalu je što Ana Atanasković do svog cilja stiže dostojanstveno, uglavnom vešto izbegavajući mulj preteranog sentimentalizma u koji se tako često zaglibe pisci koji stvaraju u okirima ljubavnog žanra. Ako se tome doda stil na kome mogu da joj pozavide mnoge konkurentkinje, Ana Atansaković se bez mnogo premišljanja može uvrstiti među zanimljivija „ženska pera“ u trenutnoj ponudi.
