Moral i prljave ruke

19.06.10

Majkl Volzer, jedan od najuticajnijih živih političkih filozofa i profesor emeritus na prestižnom Institutu za napredne studije univerziteta Prinston u SAD, bio je ove nedelje gost Beograda. Ovaj autor nalazi se i na listi sto najuticajnijih svetskih intelektualaca, od Noama Čomskog ili Umberta Eka do pape Benedikta, formiranoj na osnovu glasova čitalaca časopisa Foreign Affairs i britanskog Prospect magazine. Pored učešća na trodnevnom naučnom skupu, Volzer je u sredu proglašen i počasnim članom Beogradskog univerziteta a prisustvovao je i promociji dveju svojih knjiga objavljenih na srpskom – Pravedni i nepravedni ratovi u izdanju Glasnika i Moral i prljave ruke: filozofija, politika i rat, čiji izdavač je Albatros plus.

Moderni sistem suverenih teritorijalizovanih država, koji je nastao u Evropi pre nekoliko stotina godina, obuhvatio je čitav svet. Uprkos tehnološkim i ekonomskim promenama i mnogim naporima da se taj sistem zameni novim oblicima zajednice, nezavisne države nisu iščezle. Današnje međunarodno društvo i dalje je društvo država. Da li bi ono trebalo da zadrži svoj oblik labavog sistema suverenih država ili da se transformiše u sveobuhvatnu konfederaciju država, odnosno u svetsku državu?

Sistem država nastao je pre nekoliko stotina godina, ali on još nije dovršen, i upravo ta činjenica leži iza mnogih političkih nereda i ljudskih patnji u današnjem svetu. Cilj muškaraca i žena sa internacionalističkim opredeljenjima treba da bude – dovršavanje sistema država, čime bi se obezbedilo da svi stanovnici našeg globusa steknu zaštitu pristojne države. Narodi bez država, poput Kurda i Pakistanaca, treba da imaju državu kojoj teže (ili, što u slučaju Kurda izgleda verovatnije, njen funkcionalni ekvivalent). I svim ljudima što žive u odmetničkim državama, koji su, zahvaljujući svojim gospodarima, pretrpeli velike nesreće, građanske ratove i posledice verskog zilotizma (fanatizma), treba pomoći da uspostave države sposobne da vrše normalne usluge: fizička bezbednost, socijalna pomoć, obrazovanje itd. Posle toga, okrenuo bih se ne stvaranju svetske države, već jednom broju eksperimenata usmerenih na regionalnu i globalnu saradnju – u cilju stvaranja ekološke bezbednosti, obezbeđivanja javnog zdravlja i ekonomske stabilnosti. O ovome treba misliti na sledeći način: prvo moramo povući čvrste linije na mapi ovih izolovanih naroda koji treba da dobiju šansu da razviju svoje političke institucije, i potom, kao drugo, treba da ove linije učinimo „istačkanim” linijama, kako bi one omogućile mnoge oblike uzajamnog angažmana i saradnje.

Može li se vladavina prava realizovati na međunarodnom nivou ili međunarodni odnosi predstavljaju domen nepouzdanih pravila i otuda politike moći a ne vladavine prava?

Ne postoji jedan jedini autoritativni izvor prava na međunarodnom nivou, kao što ne postoji nijedan pouzdan instrumenat za primenu prava. Nijedan politički lider ne bi bezbednost svoga naroda prepustio u ruke bilo koje postojeće međunarodne ustanove. Ali to ne znači da je postojeće međunarodno društvo društvo bezakonja. Postoji duga istorija sklapanja ugovora i konvencija; postoje pravila za trgovinu i rat. Ali se ona zasnivaju na dobrovoljnom pristanku i unilateralnoj primeni – kao što je to bio slučaj u „prirodnom stanju” koje je opisao britanski filozof DŽon Lok. Zločini počinjeni tokom rata samo se ponekad kažnjavaju – onda kada zločinci, da tako kažem, nemaju sreće a mi ostali imamo. Uvek sam verovao da su Nirnberški procesi bili legitimni, opravdani model međunarodne pravde. To je, naravno, pravda pobednika, ali 1945. pobednici, većina njih, bili su opredeljeni za sudski integritet, tako da su ti procesi bili realni procesi, u okviru kojih su optuženi imali punu i pravičnu zaštitu. Organizacija suđenja nakon masovnih ubijanja u Ruandi, Istočnom Timoru i Sijera Leoneu svedoči, čini mi se, o tome da su ti procesi bili izraz legitimnog nastojanja da se ojača vladavina prava. Slično mišljenje imam i o Haškom sudu – on dakako nije izraz savršene vladavine prava, ali ni puke politike moći; to je pokušaj da se u međunarodnu politiku unese izvestan stepen reda i uljudnosti.

U svom delu Vi ste podržavali humanitarnu intervenciju tvrdeći da zločinačke vlade ne treba da budu zaštićene doktrinom suvereniteta. Po Vašem mišljenju, ratovi koji se vode radi odbrane drugih moralno su slični ratovima iz samoodbrane – štaviše, oni prvi još su pravedniji. Ovakvo zalaganje za intervenciju prevashodno je moralnog tipa. Ali, postoje autori koji smatraju da takav pristup vodi odbacivanju najvećeg dostignuća modernog prava, a to je njegovo odvajanje od morala. Po ovom stanovištu, ovo razdvajanje prava i morala imalo je za posledicu uklanjanje morala i religije iz politike i podvrgavanje moći i vlasti depersonalizovanim pravnim normama. Da li se ponovnom moralizacijom prava i politike otvaraju vrata arbitrarnom političkom voluntarizmu na nivou međunarodnih odnosa, čime se moćnima i jakima omogućava da instrumentalizuju međunarodno pravo u vlastitu korist. Mogu li uklanjanje nasilja i mir biti cilj humanitarne intervencije ukoliko su ratovi i nasilje njen modus operandi?

Ovo poslednje pitanje ne čini mi se sasvim ozbiljno. Postoji misaona linija, mislim od Klauzevica, koji je rekao da bi osvajačke armije bile srećne kada bi mogle da umarširaju u susedne zemlje bez ikakvog pružanja otpora – uvek je druga strana ta koja odabire borbu. Slično tome, religiozni i nacionalistički fanatici, koji žele da masakriraju svoje protivnike, bili bi srećni ukoliko bi se žrtve same predale i umrle i ako bi ostatak sveta samo posmatrao ne čineći ništa. Oni koji žele da se odupru agresiji i masakru moraju se opredeliti za borbu, za nasilje. Takav izbor nije moralistički; on je moralan. Mogao bih takođe tvrditi da je legalan: upotreba vojne sile protiv „činova koji šokiraju savest čovečanstva” branjena je u mnogim udžbenicima prava. Ali, ja ne prihvatam razdvajanje prava i morala. Zakoni su pisani u senci morala: prvo donosimo odluku da je zločinac loš, pa potom primenjujemo zakone protiv zločinca. Katkada primene „kaskaju” za moralnim znanjem i onda mi činimo ono što je moralno nužno u nadi da će nas pravo sustići. Ne mislim da su akcije preduzete na osnovu moralnih argumenata išta više arbitrarne od akcija preduzetih na osnovu pravne interpretacije. A dominantne sile mogu „instrumentalizovati” zakon u istoj meri kao i moral. To je argumenat protiv dominacije, a ne protiv moralne (i pravne) akcije.

Ranije ste, zajedno sa čuvenim nemačkim filozofom Jirgenom Habermasom, opisivali intervenciju povodom Kosova kao nelegalnu, ali moralno nužnu. Prema Vašem mišljenju, kosovska intervencija se uklapa u definiciju agresije datu u dokumentima UN, ali ne i njeno moralno značenje. Majkl Ignjatijev, nekada vatreni zagovornik kosovskog rata, kasnije je postao oprezniji: „Humanitarna intervencija na Kosovu nikada nije bila ono što je na prvi pogled izgledala. To je bila i upotreba imperijalne moći u cilju pružanja podrške zahtevu jedne nacionalne manjine za samoopredeljenje, manjine koja je posezala za upotrebom nasilja u težnji da privuče međunarodnu pažnju.” Kako Vi danas gledate na pitanje Kosova. Da li je odbijanje Srbije da prizna nezavisnost Kosova zasnovano na međunarodnom pravu i principima pravde?

Nijedna vojna intervencija nije rezultat čiste moralne volje. U međunarodnoj politici, motivi su uvek izmešani. Kada su Vijetnamci napali Kambodžu u nameri da ukinu „polja smrti” crvenih Kmera, oni su to učinili koliko iz strateških toliko i iz čisto moralnih razloga. Prihvatam da su stvari tako stajale i sa intervencijom NATO-a na Kosovu, iako mi je teško da dokučim kakve su strateške prednosti postigli NATO i SAD zahvaljujući toj intervenciji. Takođe, priznajem da su militantni kosovski Albanci upotrebili nasilje. Ali, ja ne vidim kako se to može povezati sa pitanjem nezavisnosti. Već sam mnogo godina glasan protivnik palestinskog terorizma, i istovremeno snažan zagovornik palestinske države. Otuda smatram da je data intervencija bila opravdana i da Kosovo treba da postane nezavisno, iako ne nužno unutar postojećih granica.

Koji su koreni postojeće obnove rasnih, etnonacionalističkih i verskih mržnji?

Neposredni uzrok je propast starih formi imperijalne kontrole. Vekovima su različiti narodi i religiozne grupe živeli jedni pored drugih pod vlašću udaljenih birokrata – recimo, Grci, Jevreji i Egipćani pod Rimljanima, a Indusi i muslimani pod Britancima. Ali, kada su birokrate otišle kućama, kada su imperije pale, iznenada se postavilo pitanje: ko će vladati ovde sada među nama? I to pitanje izbacilo je na površinu stare animozitete i dovelo do žestokih i gorkih sukoba. Ista priča važi i za Komunističku partiju starog Sovjetskog Saveza i verovatno (o tome biste Vi meni trebalo da pričate) i za Komunističku partiju u staroj Jugoslaviji.

Ali, oživljavanje religioznog žara u modernom svetu, posle mnogih decenija naše uverenosti u neizbežnost sekularizacije – to je druga priča i previše široka da bismo je ovde mogli razmotriti.

(Razgovor vodio Slobodan Divjak)

01.01.13

Filozofija i društvo - br. 1/2013
,,Svet nije onakav kakav bi trebalo da bude, tako da je kritika prvi zadatak politički angažovanih intelektualaca” (s. 8). Ovom opomenom koju izriče u predgovoru zbornika svojih eseja, Volzer (Michael Walzer) nam govori o svojoj pobudi i inspiraciji za bavljenje najvažnijim teorijskopolitičkim pitanjima sveta u kome živimo. On dalje napominje kako je važno da se intelektualci kritički odnose prema političkoj praksi, naglašavajući kako u savremenom svetu intelektualac ima posebnu obavezu da razmatra ratove koje njegova zemlja vodi. Zaista, zar možemo da se ne složimo sa ovakvom ocenom Volzera, zar se zadatak svakog intelektualca ne sastoji upravo u tome da predstavlja svest i savest društva u kome živi?

Moral i prljave ruke u izdanju kuće Albatros plus je zbornik eseja koji su priredili Jovan Babić i Petar Bojanić, napravivši sopstveni izbor Volzerovih tekstova. Podnaslov ovog zbornika glasi Filozofija, politika i rat, a ovi pojmovi ujedno predstavljaju centralne teme i probleme kojima se Volzer bavi već više decenija. Ključno mesto u ovim esejima pripada odnosu između etike i politike, pitanju koje nikog ne ostavlja ravnodušnim i koje ne prestaje da intrigira svakoga ko se bavi teorijom politike. Zbornik se sastoji od četiri tematska dela koji nose nazive: Etika i obaveze, Pravedni rat, Politika i judaizam i rat, u okviru kojih autor nudi teorijsko-empirijsku analizu mnogih ključnih pitanja političke teorije, kao i savremenih političkih fenomena.

Prvi deo zbornika – Etika i obaveze – posvećen je važnim etičkim pitanjima koja se tiču odnosa između etike i politike, kao i odnosa između pojedinca i države. Autor tako u ovom delu razmatra problem prljavih ruku i sa njim povezano pitanje etike u vanrednom stanju, zatim obavezu da se umre za državu, kao i obavezu da se živi za državu. Volzer naročitu pažnju posvećuje problemu prljavih ruku, iznova postavljajući pitanje: kakav je odnos između etike i politike? Za početak se možemo složiti sa Džonom Marlijem (John Marley) koji kaže da oni koji odvojeno tretiraju politiku i moral, nikad neće razumeti ni jedno ni drugo. Volzer na pitanje da li se može vladati nevino, odlučno odgovara: ne. Ovo pitanje o tome da li vladari, odnosno političari ponekad smeju da prekrše moralne norme ne odnosi se, kako autor kaže, samo na koherenciju i harmoniju moralnog univerzuma, već i na relativnu lakoću i težinu, ili nemogućnost, življenja moralnog života. Dakle, ovde nije reč samo o filozofskom pitanju: svako od nas bi jednog dana mogao da se suoči sa ovakvom dilemom. I zaista, mnogi ljudi se sa njom i suočavaju, a to su oni koji odlučuju o pitanjima politike i rata (s. 11).

Dilema o tome da li da prekršimo neki važan moralni princip kako bismo sprečili neku veliku nesreću ili katastrofu pojavljuje se u moderno doba kao problem prljavih ruku. Čini se da ova metafora možda potiče još od takozvanog pranja ruku Pontija Pilata. Kao odgovor na ovo pitanje mogu se najpre ponuditi dva radikalna pristupa: deontološko,­ odnosno apsolutističko stanovište i konsekvencijalizam. Za apsolutistu ovo je ,,ili-ili” dilema: političar ni pod kojim uslovima ne sme da prekrši moralne norme. Takav političar uvek bira da mu ruke ostanu čiste, čak i po cenu propuštanja­ da ostvari neko opšte dobro za političku zajednicu, pa čak i po cenu opstanka same zajednice. Dakle, političari moraju postupati pravedno ne obazirući se na posledice. Ovakvo stanovište Maks Veber (Max Weber) u svom vrlo inspirativnom tekstu pod nazivom: „Politika kao poziv” naziva – etikom čiste volje, suprotstavljajući je etici odgovornosti.

Suprotno apsolutističkom stanovištu, konsekvencijalizam nalaže brigu za posledice, i shodno tome dopušta kršenje moralnih principa ukoliko je to neophodno. Ono što, međutim, predstavlja najradikalniji momenat u ovom učenju nije to što se dopušta kršenje moralnih principa, već što se poriče realnost moralne dileme. Kada se političar pita da li da, recimo, odobri torturu izvesnog zatvorenika kako bi sprečio teroristički napad, on nema moralnu dilemu: on samo odmerava alternative i pravi kalkulacije u vezi sa posledicama svog čina. Njegove ruke, dakle, uvek ostaju čiste, jer on u stvari i ne može da počini zločin, već samo grešku. Ovakvo stanovište se, međutim, u velikoj meri protivi našem intuitivnom shvatanju morala: moral se za većinu nas sastoji i u našem osećanju krivice. Utilitarizam, pak, kao da ne vidi taj problem, ne prepoznajući naše uobičajene moralne dileme.

Oba ova stanovišta su važna i ne možemo ih odbaciti, pa se, prema Volzeru, pojam prljavih ruku izvodi iz nastojanja da se odbaci apsolutizam, a da se pri tome ne negira realnost moralne dileme, dodajući pritom da utilitaristima ovo može izgledati kao gomilanje konfuzija (s. 12). Suprotno apsolutističkom stavu, Volzer tvrdi kako mi ipak ne želimo da nama vladaju oni koji dosledno prihvataju tu poziciju, jer od političara očekujemo i da preuzmu odgovornost za konsekvence i ishode. Tu nastupaju konsekvencijalisti koji tvrde da moralna pravila mogu biti prekršena, ako su ulozi dovoljno visoki. Autor se, međutim, ne slaže ni sa doslednim konsekvencijalističkim stavom koji implicira da je pravljenjem kalkulacija iscrpljen sav sadržaj moralnog suda. On insistira na tome da političar ipak ostaje kriv, da za njega ipak moramo reći da je počinio zločin, čak i onda kada je uradio pravu stvar, odnosno kada je njegov čin bio neophodan, posmatrano iz utilitarističke perspektive.

Ali, nastavlja Volzer, zar nam se onda ne nameće pitanje o tome kako može biti loše uraditi ono što je ispravno? Kako možemo da isprljamo naše ruke, čineći ono što treba učiniti? (s. 14) U ovome se, čini se, sastoji paradoks prljavih ruku, paradoks koji za apsolutiste i konsekvencijaliste ne postoji. Za Volzera ovo ostaje paradoks koji se ne može razrešiti, pa ipak kao takav predstavlja centralno obeležje političkog života, nešto što je sistematski prisutno u njemu, a ne nešto što se tek slučajno pojavljuje u karijeri ponekog nesrećnog političara. Dakle, smelo izjavljuje Volzer, onaj ko želi da uspe u politici, mora da isprlja ruke: ,,Ovde je reč o moralnom političaru: prljave ruke su te po kojima ga prepoznajemo. Da je on moralni čovek i ništa drugo, njegove ruke ne bi bile prljave; da je on političar i ništa drugo, on bi mogao da pretenduje na to da je čist” (s. 17).

Ovo svoje smelo shvatanje morala u političkoj sferi autor primenjuje i na teoriju pravednog rata. Pozivajući se na staru izreku koja kaže da je rat isuviše ­značajan da bi se prepustio isključivo generalima, Volzer naglašava kako je od ključne važnosti da se i akademska zajednica bavi razmatranjem i ocenjivanjem ratova, i kako to u stvari predstavlja značajnu demokratsku aktivnost. Autorovo shvatanje problema prljavih ruku povezano je sa njegovim učenjem o etici u vanrednom stanju, kao i sa njegovom teorijom pravednog rata, a ovi pojmovi, čini se, ujedno predstavljaju centralne, kao i najintrigantnije teme ovog zbornika. Kao problem prljavih ruku, i teorija pravednog rata predstavlja odgovor na teškoće apsolutističke i utilitarističke pozicije. Oba ova pristupa predstavljaju važne momente našeg shvatanja morala, što doprinosi tome da njihov sukob 481 predstavlja inherentnu karakteristiku naše moralne realnosti.

,,Pošto sam odrastao u kontekstu Drugog svetskog rata, pacifizam je za mene postao nemoguća stvar” (s. 8), reči su kojima Volzer u predgovoru ovog zbornika objašnjava zašto je, i kako, počeo da se bavi teorijom pravednog rata. ,,Ponekad je upotreba vojne sile nužna kao u slučaju borbe protiv nacizma, ali ne uvek nužna i pošto je uvek strašna, ona zahteva stalni kritički angažman” (s. 8), nastavlja dalje Volzer, pregnantno formulišući svoj stav. U odeljku pod opominjućim i provokativnim nazivom Drugi svetski rat: zašto je ovaj rat bio drugačiji?, autor nam prezentuje suštinu svog shvatanja pravednog rata, koristeći Drugi svetski rat kao najilustrativniji primer etike u vanrednom stanju. Postoje vremena, kaže Volzer, a čini se da ima dosta razloga da nas ubedi u to, kada izvesna moralna pravila moraju biti prekršena: ,,Ona moraju da se prekrše upravo zato što nisu suspendovana. A kršenje moralnih pravila ostavlja osećanje krivice, kao priznanje groznog zločina koji je počinjen i kao obavezivanje na to da od naših akcija nećemo stvoriti presedan za budućnost” (s. 29).

Zašto je Drugi svetski rat bio drugačiji? U izboru između nacističke pobede i ratnog otpora (koji uključuje i odluku Britanije iz 1942. godine o bombardovanju nemačkih gradova) biramo između ljudske degradacije i porobljavanja, kao i poraza civilizacijskih vrednosti sa jedne strane, i kršenja izvesnih moralnih principa sa druge. Ovo kršenje principa odnosi se na britansku odluku o bombardovanju nemačkih gradova koje je u stvari predstavljalo smišljeno ubijanje civila. Pravilo protiv ubijanja civila datira odavno i široko je prihvaćeno, a zasniva se na imunitetu neboraca, odnosno intrinsičnoj vrednosti koja se pripisuje ljudskom biću. Volzer, međutim, upozorava da ovo pravilo, iako veoma važno, ipak nije apsolutno. On smatra da iako postoje granice u vođenju rata, postoje i trenuci kada možda treba da pređemo te granice, obrazlažući na taj način svoju radikalnu tezu o tome kako moralna pravila nisu apsolutna. Drugi svetski rat predstavlja slučaj u kojem je ulog protivan pravilima bio moralno neophodan, i to je ono što ovaj rat čini drugačijim (s. 112).

U svojim esejima Volzer takođe razmatra neke od najvažnijih pitanja političke teorije, poput odnosa između politike i religije, kao i filozofije i demokratije, zatim pojmove revolucije, nacije i tiranocida, kao i savremene političke fenomene poput terorizma. Poslednji deo zbornika posvećen je ideji svetog rata u antičkom Izraelu, kao i pojmovima cionizma i judaizma.

Volzer je, dakle, još jednom postavio pitanje o kojem se raspravlja još od antičkog doba, a koje je u savremenim uslovima više nego aktuelno, pitanje koje je zaista od ključne važnosti: kakav je odnos između etike i politike? U svetu za koji nam čini da je etički iracionalan, svetu nekažnjene nepravde i neskri­ vljene patnje, mi ne možemo, a da se ne zapitamo: da li iz dobra uvek proizlazi samo dobro, a iz zla samo zlo? Upozoravajući kako je moć, odnosno nasilje najvažnije sredstvo politike i kako su, samim tim, u igri dijaboličke sile, Maks Veber u svom tekstu „Politika kao poziv“ tematizuje spor oko odnosa između ciljeva i sredstava:,,Nijedna etika na svetu ne može zaobići činjenicu da je u mnogim slučajevima postizanje dobrih ciljeva skopčano s upotrebom etički sumnjivih ili bar opasnih sredstava, kao i s mogućnošću ili verovatnoćom rđavih propratnih posledica. I nijedna etika na svetu ne može da kaže kad i u kom obimu etički dobar cilj opravdava etički opasna sredstva i propratne posledice.”1 Zbornik Moral i prljave ruke predstavlja pokušaj da se ovaj problem razreši, kao i da se da odgovor na pitanje da li su moralna pravila apsolutna, odnosno da li se etički zahtevi koji inače važe mogu bezuslovno postaviti i pred političko delanje.

Višnja Stančić