Morska školjka

28.04.12

Pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista i likovni kritičar, Oto Tolnai (Kanjiža, 1940) učestvovao je na 6. međunarodnom festivalu proze Prosefest u Novom Sadu na kome je u gimnaziji Laza Kostić, kao i u Kulturnom centru Novog Sada promovisao novi roman Morska školjka koji su prošle godine, istovremeno objavili, na mađarskom Forum, a u prevodu Arpada Vicka na srpski jezik, i Kulturni centar u biblioteci Džepni anagram. Taj roman duše, kao i trodnevni boravak na festivalu, simbolično je označio veliki „come back“ Tolnaia u Novi Sad, grad koji je svakako obeležio njegovu književnu karijeru.
Svojevremeno je Oto Tolnai bio medium grupe vojvođanskih mađarskih pisaca, u doba kad je bio glavni urednik književnom dodatka Symposion, časopisa Uj Simposium, a devedesetih je uređivao i Ex Simposium. Šta mu je značilo urednikovanje, što je smatrao svojim velikim poslom i zbog kojeg je često bio na saslušanjima, sjajno je opisao u romanu-intervjuu Pesnik od svinjske masti koji je 2005. proglašen za knjigu godine u Mađarskoj i koji je na srpskom objavila dve godine kasnije Gradska biblioteka Zrenjanin.
Oto Tolnai najplodniji je i najsvestraniji stvaralac u književnosti vojvođanskih Mađara. Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu dobio je 2007. Dobitnik je i domaćih priznanja od kojih nagradu Todor Manojlović veoma voli jer je velikog vojvođanskog pesnika i lično upoznao u parku svoje rodne Kanjiže.
Morska školjka - Abbazia, gotovo izašla sa Sezanove slike Crni sat, ona koju na čipki na kredencu kroz rešetke kreveta gleda glavni junak knjige Morska školjka, isti onaj koji raste kraj Tise i kojem „jako bije srce i mora uvek da nosi dobro zakopčan kaputić“ jer se kači na drvo odrastanja upravo pomoću, oko grane, zakopčanog kaputa posmatrajući lokalnu lepoticu Nušiku kako naga pozira vajaru... dakle, morska školjka će postati jedna od najlepših književnih metafora. Ovakav roman može da napiše samo pesnik-džokej u Kostolanjijevom smislu, dakle onaj koji se svega odriče da bi sve moglo biti njegovo, koji u životu sprovodi higijenu patnje i mitologiju bola, za koga su predmeti, kao Kostolanjiju, bogovi koji su ga stvorili, za koga je „proza-trava“.

Jedan važan moment u romanu „Morska školjka“ je onaj kada glavni junak, dečačić pred pubertetom, otkrije more. Šta ono za vas predstavlja? Upravo ste i na „Prosefestu“ prepričali anegdotu kada ste gostovali sa piscima iz Mađarske u Njujorku gde su vas, primetivši razliku među vama, pitali u čemu se ona sastoji, razlika između vas iz Jugoslavije i njih, a vi ste superiorno odgovorili „Ja imam more“?
- Ta moja izjava je dobila priličan publicitet. Čak su neki kasnije u Mađarskoj tvrdili da sam prodao nacionalne interese za more. Kao manjinski pisac ja stalno igram s tim šta sam u stvari. To je zaista ozbiljno pitanje, za mene egzistencionalno. Kako opstati, kako biti, kako urediti svoj život, kako se odnositi prema svetu, prema matičnoj državi. Ali, postoji i jedan drugačiji odnos koji smo uveli pripadnici moje generacije i ja, nama je važan onaj prostor u kojem živimo. U nekim momentima nam je taj prostor bio važniji od matične države. Mnogo sam puta pisao o tome šta znači kada manjinski pisac otkrije da ima more. Za mene je to bio najveći doživljaj. Manjinski pesnik se nekad boji da nema prostora, da nema zemlje ispod nogu, nije siguran u svoje postojanje. Njemu su stalno potrebne neke stvari ili znakovi koji će ga ubediti da postoji. Ja imam drugačiji odnos prema tome, ja sebe smatram većinskim piscem.

Prvi dodir sa još neviđenim morem došao je glavnom junaku posredstvom razglednice koju je otac poslao sa Jadrana. U romanu „Morska školjka“ dečaci raspravljaju da more ne može biti tako plavo, da mora da ga farbaju, sipaju u njega vešplav?
- Moj otac bio je trgovac i odlazio je na duga putovanja. Jednom je stigla razglednica od njega s mora, tada sam prvi put video takvu plavu boju koju uopšte nismo mogli pojmiti. Izneo sam razglednicu na ulicu i sa drugarima raspravljao o toj boji i jedan je dečak zaista tvrdio da takva boja ne postoji. Da more sigurno farbaju. Kad sam mnogo kasnije, kao likovni kritičar, u Parizu posetio retrospektivu Dalija, gledao sam u sliku na kojoj je staračka, verno naslikana. Ruka koja baca u more kuglice male kao klikere veš plavog. Nasmejao sam se, i setio se dečaka iz detinjstva i pomislio kako je on onda imao pravo kad je tvrdio da more farbaju. A moj otac je prodavao veš plav koji je stajao u kutijama na kojima su pisali razni naslovi. Na jednoj je pisalo: azur. Ta me je reč fascinirala. Uvek sam mislio da je francuskog porekla i da upravo zbog nje Francuzi, od Malarmea i Valerija, imaju tako veliku poeziju. No, pogledao sam u Veliki Tolnaijev Leksikon Sveta i video da je ta reč persijskog porekla. Odahnuo sam, jer ako ta reč nije francuskog porekla, to znači da i ja mogu stvarati veliku poeziju. Takva plava boja je za mene uvek bila nestvarna. I Gete za plavu boju kaže da je ona uvek negde dalje, da se ne može dostići. Taj azur sam mogao dostići u fioci gde je stajala očeva roba, na slikama, i u Jadranskom moru. To je moj prostor.

Prostori u kojima živite uvek su vam bili bitni i za pisanje. U „Morskoj školjki“ to je rodna Kanjiža sa mirisima pačulija. Na mađarskom ste objavili knjigu „Cvećarska 3“, a to je ulica na novosadskom Telepu gde ste dugo živeli?
- Odnosim se prema prostorima u kojima živim topografski striktno, mikroskopski, gotovo kao akupunktura. Bitan mi je svaki detalj, svako ime, jer tako znam da imam svoj prostor. Proučavam prostor jer tu bitišem, tu mogu dokazati sebi da stojim čvrsto na svojim nogama. Po meni, svaki pisac mora imati svoj sistem voda. Toliko sam manipulisao s tim da sam čak i Tisu ulio u Jadransko more. Rodio sam se kraj Tise, a sada živim kraj jednog mrtvog jezera, dakle, moj vodosistem je prilično isprepleten. U Novom Sadu sam živeo na Telepu u blizini nekadašnje somborske pruge koja već tada, 60-ih, nije postojala tako da je moja Cvećarska ulica bila slepi kolosek. Potpuno sam se indentifikovao sa slepim kolosekom. Polako je, godinama, moj život, a i život zemlje u kojoj sam živeo, sve više ličio na slepi kolosek. Pripadam onim piscima, kao i Danilo Kiš, koji sebe smatraju jugoslovenskim piscima. Za mene je ta zemlja bila značajna, u njoj sam imao veliku geografiju. I danas često za sebe kažem da sam jugoslovenski pisac. Dakle, kad je sve počelo da se raspada, ušao sam u vrtlog slepog koloseka, a slepi koloseci, s vremenom, postaju đubrišta. Prava smetlišta, doslovno kao na Šejkinim crtežima. Voleo sam Šejkino slikarstvo, i lično sam ga poznavao. Svaki dan bih šetao do kraja slepog koloseka, i bio sam klasifikator đubreta. Jednom prilikom sam našao neki red vožnje, ali ne u Kišovom smislu. U Mađarskoj je jedna od najvećih glumica bila Tolnai, s kojom nisam rod, ali je ona glumila u filmu Azur expres. Tada sam u đubrištu našao podebelu knjigu na kojoj je plava boja dominirala i rekao sam sebi: evo, našao si red vožnje Azur expresa, znači ima izlaza sa ovog slepog koloseka. Azur će te izvesti iz ovog ćorsokaka.

Da li ste obišli Telep, sada kad ste gostovali na „Prosefestu“? Sada je na mestu Cvećarske ulice Bulevar Evrope?
- Da, nisam mogao da prepoznam svoj stari kraj. Neobično je to da je moj slepi kolosek sada postao Bulevar Evrope. Eto izlaza, ja sam ga još tada intuitivno osetio kad sam našao red vožnje Azur expresa, ali nisam tačno znao gde će to ići. Međutim, jedan mi je učenik, prilikom susreta u gimnaziji, rekao da je u biti Bulevar još uvek neka vrsta slepog koloseka jer nije još uvek otvoren u oba pravca. Bulevar Evrope ali u jednom pravcu, baš kao u stvarnosti.

Iz Novog Sada ste se početkom 90-ih iselili na Palić, u „Kulu od peska“?
- Tada sam mislio da idem na mirnije mesto, ali je tamo pogranična zona. Ti granični punktovi su u ratovima vrlo važni, tamo se dešavaju obračuni, krijumčari se... Shvatio sam to čim smo se zatekli tamo. Na recepciji palićkog hotela bilo je uobičajeno da pištolje odlažu u sefove kao u kaubojskim filmovima. A ja sam se našao pored malog palićkog jezera koje se zove Krvavo jezero. Iako sam sebi rekao da više neću obrađivati male toponime i pridavati im važnost, ipak sam morao da konstatujem da sam se našao usred rata pored jezera koje se zove Krvavo. Tamo je bila meteorološka stanica i bilo mi je interesantno da gledam kako radi meteorolog. Imao je male spravice, stalno je nešto precizno merio, svaku kap vode. Između ostalog, znao sam da su i Alber Kami i Sartr bili meteorolozi. Počeo sam da merim Krvavo jezero: ako se nivo vode podigao, onda se više ubijalo u Jugoslaviji, ako je nivo bio niži onda je na ovim prostorima bilo mirnije.

Bili ste poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. I raspad te organizacije se desio pred vama. Kako ste ga doživeli?
- Baš pred raspad Jugoslavije, došla je Vojvodina na red, da predsednik bude odavde, po ključu. Trebalo je da bude Aleksandar Tišma, moj dragi prijatelj, ali on je bio i pametan i lukav, pa je predlagao, sa Vujicom Rešinom Tucićem, Vojom Despotovim i Juditom Šalgo, da to budem ja. Jako sam voleo te ljude s kojima sam bio u Društvu književnika Vojvodine i tada smo mislili da ipak postoji neka šansa da se nešto uradi. Međutim, nije bilo apsolutno nikakve šanse da se bilo šta uradi. Shvatio sam čemu sve to vodi kada sam u Svečanoj sali Matice srpske čuo Mihiza kada je prvi put izgovorio - „Ako ne ide lepo, onda treba silom“. To sam svojim ušima čuo. No, otišao sam za Beograd sa mišlju da se zatvorimo u kancelariju, organizujemo u Društvu književnika Jugoslavije zajedničko čitanje poezije. Nikad se to nije desilo. Kad sam ponovo otišao, nisam dobio ni novac za benzin, putne troškove, a kad sam stigao u Francusku 7, video sam da su nam isključili struju. Matija Bećković i Mihiz došli su do mene i rekli mi da oni imaju papire da te prostorije pripadaju Udruženju književnika Srbije... Sećam se da je između prostorija stajao jedan orman, i oni su ga sklonili. Time je sve postalo njihovo. Više nisam odlazio.

Šta vam znači to što ovaj razgovor vodimo u restoranu Foruma, gde ste nekada mnogo boravili, upravo i u vreme kada ste bili glavni urednik književnog podlistka „Symosion“?
- Interesantno da me to pitate. Stvarno, jedan deo života sam i ovde proveo, u klubu Foruma. Evo, upravo smo sedeli za ovim istim stolom, bili smo jako mladi, nisu nas puštali da uđemo. Mi smo se ipak na brzinu ušunjali ali su došli da nas izbace. Klub je bio prepun, a mi mladi marginalci na koje nisu baš sa simpatijama gledali. Pozvali su policiju koja nas je privela. Proveli smo noć u zatvoru, a ujutro na saslušanje. A sećam se da je upravo ovde dodeljena nagrada Hid Ervinu Šinku. Da, svaki sto bi ovde mogao da ispriča priču. Ovde smo radili i podlistak, a kasnije i časopis Uj Symosion. Da, ovo je bilo jedno od naših mesta u to vreme. Skupljali smo se ovde i na Tribini mladih gde su bili urednici Laslo Vegel i Judita Šalgo.

U knjizi „Pesnik od svinjske masti“, velikom romanu-intervjuu, na pitanje Lajoša Parti Nađa, odgovorili ste, dakle, u vreme kad ste se povukli na Palić, da u Novi Sad ne idete baš često, da vas nijedan jedini put nisu zvali. Koliko vam znači to što su prošle godine, u isto vreme, „Forum“ na mađarskom, a Kulturni centar Novog Sada na srpskom jeziku, objavili vaš novi roman „Morska školjka“ i što ste ga promovisali na ovogodišnjem „Prosefestu“?
- Mnogo mi znači jer sam ja, u stvari, imao veliku nostalgiju za Novim Sadom. I za Beogradom. Davno nisam ni u Beogradu učestvovao na programima, osim nedavno na Pesničenju. Ranije sam mnogo bio vezan za Beograd, češće sam učestvovao u programima, a sada sam ispao iz tih književnih dešavanja. Toliko mi je drago što Morska školjka sada odzvanja i bruji na dva jezika. To mi se čini zaista lepim. Lep mi je to povratak u Novi Sad, zaista lep.

Gordana D. Nonin

13.05.12 e-novine.com

Morska školjka je vrhunsko delo za koje se bez ustezanja može upotrebiti floskula „književni biser“. Ona je čudo izvučeno iz dubina k(a)njiškog lekovitog blata, svetli primer koji bi trebalo da bude vodilja i većinskoj književnosti, veoma često nadmeno gluvoj za sopstvenu imanentnu drugost koja deluje i stvara dela neprolazne vrednosti na ovim prostorima

Jedan od termina koji prevazilazi svoj prvobitni geografski kontekst je svakako i Mitteleuropa. On se pretvorio u kulturnoistorijski pojam koji u srbijanskoj književnoj teoriji i praksi ima posebnu težinu i u zavisnosti od ugla gledanja pozitivnu odnosno negativnu konotaciju. Neki od najboljih pisaca koji su pisali na bhsc jezicima svakako bi se mogli nazvati mitteleuropskim (da pomenemo između ostalih Krležu, Tišmu, Kiša), međutim, često se zaboravlja da su verovatno najautentičniji mitteleuropski pisci sa ovih prostora oni koji nisu pisali većinskim jezikom bivše Jugoslavije. Setimo se ljudi poniklih na prostoru današnje Srbije zahvaljujući kojima je ovaj jedinstveni literarni kvalitet ušao i u ovdašnju, na fin de siecle u mnogočemu provincijalnu književnost – Deže Kostolanji, Geza Čat neka su od imena na koja mislim, ali naravno da su tu i njihovi naslednici poput Lasla Vegela, Ota Tolnaia (čitava generacija oko Uj Symposiona), ili još mlađe generacije poput Ildiko Lovaš ili Arpada Nađ Obonjija i onih sada okupljenih oko Ex Symposiona.
Morska školjka je naslov poslednje knjige Ota Tolnaija (KC Novi Sad, 2011) koju je na srpski vrsno preveo Arpad Vicko, čovek koji je učinio veoma mnogo upravo za promociju „domaće“ mađarske književnosti. Iako se radi o autobiografskom zapisu nevelikog obima koji obuhvata tek jednu epizodu u pesnikovom odrastanju u Kanjiži, čini mi se da su uhvaćeni svi opsesivni mitteleuropski motivi, onako kako ih je definisao Kiš: raspad građanskog društva, preteća politika, provincijalnost, odrastanje, odnosno Bildungs narativ, seksualnost i umetnost. Ipak, ono što Morsku školjku izdvaja iz dominantnog mitteleuropskog modela jeste u tome što je ona jedan veliki ekfrastički narativ. Naime, na početku knjige nalazi se reprodukcija poznate Sezanove slike Crni sat, a knjiga suštinski predstavlja njen ekstenzivan opis. Svi predmeti prikazani na slici i njihovi međusobni odnosi: crni sat bez skazaljki, šoljica za kafu, vaza u obliku kondira, limun, morska školjka, beležnica i draperija na metaforički način predstavljaju priču i njene glavne motive. Drugim rečima, Tolnaijev narativ se ogleda u Sezanovoj slici na isti način na koji se ona ogleda u njemu.
Ovaj motiv odraza u ogledalu je centralan za čitavu knjigu, ali ne u platonovskom smislu umanjivanja ontološkog nivoa stvarnosti u svakom od odraženih svetova, već u smislu posredovanog ugla gledanja na stvarnost. Najbolji primer za to je svakako način na koji grupa dečaka, i pripovedač među njima, posmatra nastanak Nušikine glinene statue, odnosno kako posmatraju nagu Nušiku koja pozira. Ovaj, dakle, odnos prema stvarnosti koji nikada nije licem u lice, nego preko određenog agenta, u ovom slučaju ogledala, ostavlja čitaocima zaista mnogo mesta za različita tumačenja, od psihoanalitičkih do političkih, i predstavlja nesumnjiv kvalitet Morske školjke.
Druga ključna tačka koja će takođe ostaviti mesto za višeznačje, kao jedan od imanentnih kvaliteta književnog dela, jeste scena u kojoj pripovedač već završenoj Nušikinoj statui u međunožje utiskuje svoje najveće blago, morsku školjku. Ovaj pokušaj oživljavanja umetničkog dela, odnosno vraćanja nepokretne Nušikine statue u život na način na koji to mogu da čine samo dečaci u pretpubertetskom dobu ima veoma velik simbolički potencijal, posebno ako se uzmu u obzir okolnosti života u malom panonskom gradiću – banji, krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina dvadestog stoleća. Da Tolnai nikako ne beži od političkih konotacija, jasno je i iz rasutih upadica u narativu kojima pripovedač komentariše događaje s kraja dvadesetog veka, praveći tako nedvosmislenu paralelu između dva perioda svog života, odnosno dve jednako tragične istorijske epohe. S tim u vezi treba istaći upravo činjenicu da se pisac ograničio na jedan događaj, na ključni momenat sopstvenog detinjstva u koji se kao u neku žižu stapaju sva njegova interesovanja i sve ono što je kasnije odredilo njegov put.
Svaka je autobiografija problematična jer neminovno podleže autonarativizaciji. Ulepšavanje sopstvenog života i prilagođavanje sopstvene priče određenim modelima neizbežno je, prosto stoga što je i sam proces pamćenja vrlo selektivan i nepotpun. Ono što je, pak, moguće uraditi jeste pisati o sebi sa dozom ironičnog saosećanja i to je ono što Tolnai tako majstorski i čini. Njegova knjiga u tom smislu ne predstavlja nikakvu nostalgičnu epopeju, već u sebi sadrži jedan džentlmenski otklon od svog bivšeg ja. Drugim rečima, ne veličajući vremena prošla niti ih preterano kudeći, Tolnai pokušava da dočara jednu, rekao bih čak i „tomsojerovsko-amarkordovsku“ priču o odrastanju, ne podilazeći ni sebi ni čitaocima, ali istovremeno s pravom nudeći i zahtevajući empatiju. U tom smislu je indikativno videti kako se on priseća jezika, kako u pamćenju traga za odgovarajućim terminom i onda nastaju bogate rečenice prepune sinonima, nalik na neku vrstu istorijskog žargona kanjiškog.
Morska školjka je vrhunsko delo za koje se bez ustezanja može upotrebiti floskula „književni biser“. Ona je čudo izvučeno iz dubina k(a)njiškog lekovitog blata, svetli primer koji bi trebalo da bude vodilja i većinskoj književnosti, veoma često nadmeno gluvoj za sopstvenu imanentnu drugost koja deluje i stvara dela neprolazne vrednosti na ovim prostorima.

Vladimir Arsenić