Mozak i unutrašnji svet

15.08.20 Danas

Zahvaljujući izvanrednim znanjima iz psihoanalize i neuropsihologije, Južnoafrikanac Mark Solms (psihoanalitičar i neuropsiholog) i Britanac Oliver Turnbul (neuropsiholog) objavili su popularnu naučnu knjigu Mozak i unutrasnji svet.
Nedavno je ona, u prevodu sa engleskog jezika Slobodana Nikolića, objavljena u ediciji Imagao IK Clio.

Ova studija podržava novi integrativni neuropsihoanalitički pristup u razumevanju moždanih procesa i ljudskih doživljaja (misli+emocije+akcija), inače sadržaja, koji srećemo kod svakog živog razuma – Subjekta.

Oliver Saks, kao recenzent ističe da su pretpostavke autora, pored opštih dodirnih tačaka psihoanalize i neuronauka, zahvaljujući savremenim objektivizirajućim istražrazivanjima, vezane i za svest, nesvesno, snove, pamćenje, subjektivnost, intencionalnost, itd. Sadržajima u knjizi, autori usmeravaju čitaoce na mnoga razmišljanja koja se i dalje kreću između subjektivnog i realnog, misterioznog i naučnog.

U stvari, odrednicom o unutrašnjem svetu oni nas upućuju na priču o sebi, jer čovek se sam sa sobom ne poklapa.

Neuropsihoanaliza (NPA) pretežno se razvijala zahvaljujući neuropsihologiji kroz upoređivanja biološkog mozga (ne zaboravimo neurofiziologiju – sa razlikujućim i nediferenciranim reprezentacionim ćelijskim sistemima, kao i ćelije za ogledanja) sa psihološkim funkcijama i ponašanjem (prisetimo se psihijatrije pa i medicine).

NPA, nadalje ima za cilj da spreči klasično isključivanje neurologije iz subjektivnog uma.

Jer, neuropsihologija kao i klasična neurologija teže sveukupnoj objektivnosti u čemu su i koreni njihovih prednosti i moći, kao i potencijalnih nedostataka.

Međutim, živo biće a naročito ljudsko biće je, i na početku i na kraju – aktivan subjekat, ne objekat. Sasvim precizan subjekat, ili živeće Ja, kome je potrebna, ne samo psihijatrija, već i neurologija selfa odnosno neurologija identiteta.

Da bismo približili ovo štivo, setimo se Dekartove pretpostavke (početak 17. veka) o dva sasvim različita sastavna dela, odnosno dve građe čovekove strukture: razuma i mozga. U skladu sa ovom pretpostavkom on je govorio o dualizmu razuma, odnosno dihotomiji: razum-telo.

Ali, avaj, i on je napravio omašku.

Njegovo poznato: mislim, dakle postojim proteglo se, tu negde, skoro do našeg vremena.

Nas bi, možda zadovoljilo: mislim, radim, dakle postojim jer kad sam aktivan moguće je da se promenim (ne samo da postojim, već i da nastajem).

Ipak, i dalje su prisutne ideje o značaju dualizma: razum – telo, mada postoje i mišljenja o jednoj strukturi (monizam – mozak sa osećanjima – u formiranju Ja, bolje rečeno sebe, selfa), koje doprinose kolebanju (podsticanje na nova istraživanja) u potrazi za nekom novom teorijom o saznanju.

Nema unutrašnjeg sveta bez mozga kao što nema ni tela bez spoljašnjeg sveta.

Razvojni put prema celovitoj ljudskoj personi započinje stupanjem u jezik.

Stupiti u jezik jeste proći, i prolaziti, od onoga što nazivamo imaginarnim (uobraziljom u mreži mozga), preko formiranja obrazaca kroz simbole i doživljaje – odabirom i ispunjavanjem sebe detaljima iz potencijalnog prostora – (majka i drugi objekti iz okruženja).

Ovo jeste knjiga u kojoj se teži da organizovano znanje oko NPA dobije obeležje nauke.

Međutim, objektivnost nauke podrazumeva aktivno prevazilaženje subjektivnosti i težnju bezličnosti, što je jednostavno rečeno, ali teško ostvarljivo.

U ovom slučaju, još teže s obzirom da složenost istraživanja o mozgu i unutrašnjem svetu čoveka, počiva na aktuelnim kolebanjima između stvarnih doživljaja i simboličkog opažanja radi odabira vrednosnih podataka.

Savremenost i ubedljivost naučnih rezultata dobijenih istraživanjima, pojačava se zahtevom da se u zaključku napiše da su rezultati dokazani na činjenicama (evidence based facts) sa težnjom da se bar prividno otkloni razlika između ispitivanih pojedinaca izdvojenih odabiranjem.

Međutim, privid kao saznajna kategorija počiva na obrascu: nedorečeno a doživljeno u sebi.

Kako je ljudska nedorečenost posledica i dva neprekidna, naporedna procesa: postojanja i nastajanja čoveka, ovu knjigu preporučujem kao izazov jer osećam da će doneti obogaćenje zainteresovanim čitaocima.

Stoga, pomenuta priča o sebi, od posebnog je značaja kad se pojavljujemo ne samo u ulozi objektivnog istraživača, već i terapeuta – terapeutskog sredstva – naspram klijenta. I šire, priča o sebi najviše odslikava moralno biće unutar zajednice, ukazujući na neizvesnost kako će se razumeti određena akcija.

Zato je neophodno stalno pregovaranje (razgovor) o učešću i razrešenju situacije i ostvarenih odnosa. Moralno biće (Subjekat) se mora proveravati i potvrđivati kroz odnose i akcije u nauci i kulturi društva.

Međutim, ne samo isticanjem nepostojanja istine i objektivnosti (put ka objektivizmu), već upravo kroz učenje i razumevanje odnosa: sebe prema sebi i sebe prema drugima zarad jednostavnijeg shvatanja čovekovog unutrašnjeg sveta.

Branko Ćorić