Musungu Džim i Veliki poglavica Tuloko

...Za tri nedelje, od kada je došao u Zambavi, Džim je proveo mnogo vremena pokušavajući da shvati kako je uopšte tu dospeo; pokušavao je da poveže lanac događaja koji ga je, u periodu od četiri meseca, doveo od završetka A-nivoa u maloj gimnaziji iz ruralnog Dorseta do mesta učitelja engleskog jezika u Zambaviju. Najzad, nikada nije pomišljao da ide u Afriku. Bar ne ozbiljno......Digbi-Stjuart je uzdahnuo. Bio je u Africi manje od četiri meseca i već mu je bilo dosta svega. Vrućina je bila nesnosna, hrana jednolična, a prašina mu je urnisala sinuse. Povrh svega, primetio je da su ljudi nepodnošljivo bezbrižni. I ta njihova bezbrižnost, uprkos užasnom siromaštvu, jednostavno ih je činila još nepodnošljivijim...

29.04.07

Vlasnik prvog, najboljeg i jedinog književnog noćnog kluba u Londonu - BOOKSLAM, u kojem osim Zejdi Smit, Nika Hornbija, Dejva Egersa i drugih, atmosferu održava i Ilja, "poluprofesionalni srpski DJ" - engleski pisac Patrik Nit (1972), poslednjih godina živi između Londona i Južne Afrike. Piše romane, priloge za vodeće britanske i svetske listove, prima nagrade, gostuje uživo i u odloženom prenosu... U takvom jednom prenosu, zahvaljujući čestom prisustvu na Mreži, autor četiri romana i analize hip-hopa (Where You’re At: Notes from the Frontline of a Hip-Hop Planet, 2003, za koju je naredne godine dobio uglednu američku Nacionalnu nagradu kruga književnih kritičara), Patrik Nit za Danas govori o svom prvom romanu - Musungu Džim i veliki poglavica Tuloko (Dejadora, Beograd, 2005).
Za prvenac čija je radnja smeštena u Afriku, tačnije ostatke britanske kolonijalne imperije, Nit je dobio Beti Trask nagradu, a već sledećim romanom 12-bar bluz zaslužio je i prestižno Vitbred priznanje. Junak koji je Nita lansirao u prve redove popularne kulture, Džim Tuloh - mada oseća "kako njegov nacionalni stid iz sekunda u sekund postaje sve veći" zbog postupaka engleske vlade u jednoj engleskoj koloniji - zahvaljujući čuvenom britanskom humoru, zadržava pravo da se smeje neokolonijalnoj sili.
- Pre svega, mislim da »stid« nije naročito korisna emocija. Ona je prolazna i vrlo retko ima za posledicu neku smislenu akciju. Ne iznenađuje što i ja, kao i Džim, često osećam nacionalni stid, ali pokušavam da to preokrenem u neki produktivan pogled na svet. Mišljenja sam da mnogi Englezi osećaju taj stid. Nažalost, to retko kada vodi ka istinskom preispitivanju njihovih stavova i učešća u sadašnjim zbivanjima, kaže Patrik Nit, komentarišući poslednjih godina nagomilane razloge za stid pred postupcima britanske vlade.
- Iskreno mogu da kažem da se ne stidim zbog engleskog kolonijalizma (ili makar Britanske imperije) zato što je to uglavnom bilo pre mog vremena, u čemu prosto nisam mogao da učestvujem. Osim toga, kao dete irskog i engleskog porekla, ja sam, istorijski posmatrano, u isto i vreme kolonizator i kolonizovani. Takođe, moram da priznam prednosti koje mi je doneo kolonijalizam - živim udobnim životom u naizgled prosperitetnoj ekonomiji i društvu u kojem su »želja« i »potreba« postali toliko izmešani da se obično vide kao jedno te isto. Moje znanje mi govori da temelji tog života počivaju na eksploataciji drugih ljudi, uglavnom u drugim delovima sveta. To nije moja krivica, ali to je moja stvarnost i to je nešto s čime moram svakodnevno da se suočavam.
Kada je reč o sadašnjim engleskim »zločinima«, sve to je opet problematično. Naravno, osećam se loše zbog britanske intervencije u Iraku ili, recimo, zbog politike prema Libanu. Vidim da vlada u moje ime sprovodi program s kojim se odlučno ne slažem. Međutim, šta vam ostaje da uradite u takvoj situaciji? Verujem da je ključ u iskrenosti. Ali, da li, ili možda »kako«, to vodi ka aktivnom angažmanu ostaje problematično. Pojedincu je teško da usvoji političke stavove (a kamoli akciju) koji mogu ozbiljno ugroziti njegov komfor.
Otvoreno govoreći, ako upotrebim marksistički rečnik (ako ne i filozofiju), mislim da se svet deli na dva velika tabora. Tim jezikom rečeno, plašim se da spadam u buržoaske intelektualce koji imaju neku malu ulogu u podizanju svesti, ali što brzo biva progutano neprijateljstvima koja sada počinju da poprimaju oblik. Čak i kao nasledni i instinktivni (iako ne naročito dobar) katolik, ne mogu biti toliko glup da poverujem u svoju moć da promenim svoj položaj u okviru istorijske i kulturne dijalektike. U stvari, kao i mnogi ljudi, plašim se da mi je suviše udobno da bih razvio neophodnu moralnu hrabrost za tako nešto.

Tokom akcije Crnih čizama gospodin Voker umire od srčanog udara. Iako niko u uzrok smrti ne sumnja, britanski visoki komesar Digbi-Stjuart taj nesrećni događaj karakteriše kao «gnusni teroristički čin». Jedan od najvećih strahova Zapadne Evrope i Amerike jeste svakako strah od terorizma. U kojoj meri se, prema vašem mišljenju, danas tim strahom manipuliše?
- Kratki odgovor glasi »mnogo« ili »u velikoj meri« ili nešto slično. Nedavno sam prošao kroz aerodrom Hitrou sa svim svojim stvarima u providnoj plastičnoj kesi, zato što je 20 domaćih »terorista« imalo plan da raznese 10 džambo džetova... ili vlada hoće da u to poverujem. Da li je to istina? Nemam pojma; dovoljno je reći da nemam razloga da verujem vladi koja je godinama uporno lagala (ne samo Blerova administracija!). Način na koji ja to vidim je prilično prost: događaji, kao onaj na Hitrou, vrlo jasno služe interesima dva programa. Prvi je program »terorista« (ma ko oni bili; naravno, pod pretpostavkom da uopšte postoje). Drugi je program vlade. I zašto bih onda, zaboga, verovao instituciji s takvim dosijeom nepoštenja i skrivenih interesa kada propagira tu priču?

Smatrate da srodstvo nije biološki uslovljeno i da poverenje može biti dovoljno da učini ljude srodnicima. Za junake vašeg romana Džima i Enoha kaže se da su «otkrili da imaju mnogo toga zajedničkog, makar koliko je to bilo moguće za dvojicu mladića različitih rasa, kultura i društvenog statusa». Da li je kultura ono što onemogućuje da dva bića stupe u srodnički odnos zasnovan na poverenju?
- Da li razlike u kulturama rade protiv poverenja? Sigurno. Treba samo pogledati podeljeni svet u kojem živimo da bi se videlo koliko je to istinito. Ipak, ne mislim da je poverenje nemoguće - to bi bilo suviše cinično. Samo mislim da izgradnja poverenja zahteva mnogo više napora i smernosti, kada ono nije instinktivno prisutno u detaljima zajedničkih iskustava, ponašanja i obreda.

Ironično govorite o «liberalnom rasnom senzibilitetu» zapadnjaka. Stiče se utisak da problem Zapada vidite u nemogućnosti odbacivanja evrocentrizma. Odbijajući da prihvati jednu drugačiju kulturu kao ravnopravnu svojoj, Zapad nastoji da je učini sebi identičnom?
- Neprihvatanje drugih kultura kao ravnopravnih je možda karakteristika svih kultura - svako misli da radi stvari na pravi način, inače bi ih radio drugačije! Mnogo ljudi nezapadnjačkog porekla s kojima sam pričao, vrlo živo ukazuju na greške zapadne kulture (i njenu aroganciju), a svoju kulturu zapravo vide kao superiornu. Prema tome, u izvesnom smislu, problem nije arogancija već disparitet moći... iako mislim da je smernost neophodan preduslov za one koji imaju moć! Mislim da je važno shvatiti da se moć nikada (ili skoro nikada) ne odriče sebe i da će učiniti sve - od ulaska u rat do širenja najvećih obmana - da bi uvećala svoj integritet i opseg. Prema tome, »netolerantnost Zapada« počiva u želji Zapada da održi i uveća svoju moć. Sve ostalo sledi iz toga.
U tom kontekstu, vredi pričati i o »liberalnom rasnom senzibilitetu«: prosto, reći da ako prihvatate da je glavni motiv Zapada očuvanje/uvećavanje njegove moći, onda možete videti kako ima mnogo prefinjenih oruđa za ostvarenje tog cilja... i da neka od njih zvuče vrlo prijatno, kao što su, na primer, »demokratija«, »milosrđe« i »liberalnost«.

Koliko uopšte čovek može biti sposoban da razume jednu drugačiju kulturu od one u kojoj je formiran? Da li i koliko nas susret s drugačijom kulturom može promeniti?
- Nisam siguran u kojoj se meri može razumeti druga kultura. Pretpostavljam, više nego što strahujete i manje nego što se nadate. Ali, isto tako treba reći da kulture nisu monolitne; da li zaista postoji nešto kao zapadna kultura ili islamska kultura? Ili su to samo nizovi tendencija? Po meni, kulture treba gledati kao venove dijagrame... postoji veliki broj zajedničkih verovanja među kulturama, razlike su obično samo u ekstremima. Naravno da nas kontakt s drugim kulturama menja. Ne znam koliko. Otvoreno govoreći, moje iskustvo s kulturama drugačijim od moje naučilo me je više o tome šta me sve čini Britancem nego o bilo čemu drugom.

Zalažete se za ravnopravnost, ali ne takvu gde će ljudi biti ono što žele, već ono što jesu. Čini se da većina ljudi ne sluša sebe već introjektovani glas društva?
- Savremeni čovek ima više vremena i, zahvaljujući prirodi modernog sveta (s većim mogućnostima za kretanje/komunikaciju), više prilike da spozna sebe i odakle dolazi. Nažalost, takvo znanje je često suviše uznemiravajuće i zato smo izgradili mehanizme - bilo da je reč o konzumaciji zabave ili materijalnih stvari - za odvraćanje misli i tako otupeli. Ti mehanizmi često preuzimaju ulogu koju je istorijski imala organizovana religija... što je jedan od razloga zašto sam, u načelu, njen obožavalac. Uprkos svim mojim sumnjama u organizovane religije, one makar počivaju na društvenim i moralnim načelima.

Bojan Čolak

03.09.05 Danas

Šandor Marai Dnevnik 1943-1947 AED studio, 2005 izbor i prevod Sava Babić
Taman kad smo pomislili da smo u korpusu mađarske literature otkrili najvažnije - Belu Hamvaša, pojavio se - Šandor Marai, tačnije, njegovi dnevnici. Šandor Marai (1900-1989) smatra se danas jednim od najvećih mađarskih pisaca dvadesetog veka. Od osamnaeste godine bavio se pisanjem i izdavaštvom. Godine 1945. postao je član Mađarske akademije nauka, da bi tri godine kasnije emigrirao iz političkih razloga. Maraijev literarni opus sada ubrzano prevode i Italijani, Francuzi, Nemci... Po rečima preodioca Save Babića, Šandora Maraija ćemo kao romansijera tek upoznati - kad kod nas bude objavljeno još njegovih romana, od kojih su neki, po Babiću, izvanredni prozni doživljaji, visokog dometa i duboke promišljenosti. Sudeći po Dnevnicima ovog pisca, pred nama je ponovo jedno izvanredno literarno otkriće. Marai u prvom tomu Dnevnika piše o godinama provedenim u Mađarskoj tokom Drugog svetskog rata, kada su ga okruživali rat, bezumlje, ludilo, glad, a on, poput Andrića u bombardovanom Beogradu, nastavljao da piše. Tomovi i tomovi različitih dnevnika napisani su tokom dvadesetog veka, ali su možda najblistavije dnevničke stranice ispisane baš Maraijevim perom. Secirajući prirodu Boga i čoveka, prirodu osećanja, ljubavi, smrti, suštinu života i literature, Marai neverovatno lako i sa impresivnom inteligencijom i erudicijom otkriva suštinu dvadesetog, pa i narednog veka. U jednom pasusu ovog dnevnika fragmentarne strukture (mi imamo Znakove pored puta, Andrić, još jednom!), Marai kaže da je "danas slobodno napisati sve ono što je juče bilo zabranjeno; jedino nije slobodno napisati istinu o današnjem i sutrašnjem danu". Ovi dnevnici imaju još dva toma, a Sava Babić je preveo i četvrti. Srećom po čitaoce.



Ljudmila Ulicka Providne priče Paideia, 2004 prevela Neda Nikolić Bobić
Ulicka se smatra najznačajnijom savremenom ruskom književnicom. Njena biografija moguća je samo - u Rusiji. Rođena je Moskovljanka. Završila je biologiju i jedno vreme radila u genetičkoj laboratoriji, a onda je ostala bez posla u vreme samizdata, jer je pronađena pisaća mašina na kojoj je prekucavala roman. Na taj se način zvršila njena naučna karijera, ali je počela književna.U prvo vreme, Ulicka je živela od pisanja drama i scenarija za pozorišta, radio i televiziju....Priče je počela da piše devedesetih godina dvadesetog veka i rezultat je njena munjevita književna karijera. Kritičari prozu Ulicke smatraju spojem "klasične ruske literature sa savremenim tokovima, obnovu realističkog književnog izraza na kojem počiva novija tradicija ruske književnosti", a ističu i da je Ulicka izvanredan psiholog, vešt stilista, koji u pričama uspeva da prenese i oslobodi i najtananije nijanse čovekovog karaktera. Providne priče su mozaik od nekoliko priča, koje u jedinstvo sklapa sam pisac sopstvenom pričom. Svaka od Providnih priča ima zajedničku, intrigantnu temu: kako žene lažu. Pod tim naslovom, ovo delo bilo je bestseler na Sajmu knjiga u Frankfurtu 2003, a u Rusiji je knjiga doživela niz izdanja. Providne priče nalikuju na pikarski i pitoreskni put u ljudsku prirodu, koja je ponekad istovremeno i blistava i naivna i komplikovana preko svake mere. Pogotovo kada je slovenska.



Patrik Nit Musungu Džim i veliki poglavica Tulok Dejadora, 2005 preveo Aleksa Golijanin
Siže ovog dela je jednostavan: nakon katastrofalnih rezultata na prijemnim ispitima, devetnaestogodišnji Džim Tuloh ne uspeva da se upiše na univerzitet. Pošto nema nikakvu predstavu o tome šta bi mogao da uradi sa sopstvenim životom, odlazi u Zambavi, podsaharsku banana republiku, da radi nešto vredno i korisno po čovečanstvo. Počinje kao nastavnik engleskog jezika u seoskoj školi, ali ubrzo dobija jednu od glavnih uloga u građanskom ratu. Pred čitaocem će, zatim defilovati neverovatni likovi - predsednik Adini, afrički diktator duboko i nepokolebljivo zaljubljen u samog sebe, general Bulimi, koji je zbog surovosti rata od pesnika postao vojnik, čudna državna armija koja toliko često menja strane da vojnici nikada nisu sigurni koju uniformu da obuku, vrač rastafarijanac Musu, baš kao i Veliki poglavica Tulokoa, koji će učiniti da zaplet ove knjige bude više nego zaplet. Autor Musungu Džima i Velikog poglavice Tulokoa je Patrik Nit, engleski nezavisni novinar mlađe generacije, koji je do sada obavio niz romana. Musungu Džim i Veliki poglavica Tuloko njegov je prvi roman, za koji je dobio nagradu "Beti Trask". Nit pripada malom krugu pisaca koji uspevaju da duhovito pišu o gorućim i ozbiljnim temama kao što su neokolonijalizam i zatiranje Afrike.

Domazet Sanja