Na pogrešnoj obali

01.01.17

Tema ove knjige je sveobuhvatna analiza poraza srpske vojske u bici na Čevrntiji (Legetu). Dr Milić Milićević je svoj zadatak našao u tome da u okviru ove knjige istraži nove detalje i napravi sintezu dosadašnjih istraživanja. Knjiga je podeljena na četiri celine (Sećanje na poraz, Poraz, Teško pobeđenima, Prilozi) i struktuirana je hronološki i tematski. Autor najpre daje kritički osvrt na dosadašnje radove o Čevrntiji: istoriografska dela (sećanja, knjige i članci u časopisima), tekstovima u novinskim glasilima, kao i Čevrntija u književnim delima. Kroz analizu spomenika na mestu bitke na Legetu autor daje značajan doprinos proučavanju ratne kulture.
Svoju analizu razloga zbog kojih je srpska Vrhovna komanda pokrenula akciju u Sremu, dr Milićević počinje pregledom dešavanja na evropskim frontovima 1914. godine. Kao uvod u bitku na Čevrntiji, posebnu pažnju posvećuje dešavanjima na Balkanskom frontu krajem jula i tokom avgusta. Autor podseća na mnogobrojne razloge koji su doveli do akcije srpske vojske u Sremu. Razmatra diplomatske pritiske saveznika koji su doveli do pokretanja ofanzivne srpske akcije: 12. avgusta takvu akciju traži Rusija, dok je francuska vlada najpre 17. avgusta, a zatim i više puta do kraja meseca, tražila da Srbija što pre krene u ofanzivu. Pored spoljnopolitičkih pritisaka, autor podseća i na razloge koji su proistekli iz novoproklamovane spoljne politike Srbije – cirkularnom notom od 4. septembra vlada Nikole Pašića je pred saveznike iznela svoj ratni cilj: stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Zbog toga se smatralo poželjnim da se zauzmu delovi teritorije buduće države. Autor zaključuje da bi opredeljenje za jedinstven uzrok pokretanja srpske ofanzive bilo pogrešno i da je pritisak saveznika, odnosno Rusije, svakako najvažniji, ali da su tu i mnogobrojni sporedni razlozi koje treba uzeti u obzir.
Milić Milićević čitaoca uvodi u bitku opisujući pripreme srpske vojske – izbor najpodesnijeg mesta za prelazak reke Save. Ofanziva srpske vojske sastojala se od dve istovremene akcije: glavnu akciju trebalo je da sprovede Prva armija, koja je imala zadatak da ovlada Sremom i da krene dalje na istok, dok je glavni zadatak u drugom delu akcije pripao Timočkoj diviziji prvog poziva, koja je trebalo da zauzme Sremsku Mitrovicu i olakša akcije Prve armije. Autor navodi srpske jedinice koje su bile angažovane u ovoj operaciji. Među mnogobrojnim pitanjima koja se postavljaju u vezi sa bitkom kod Čevrntije, autor analizira i rad komisije koja je trebalo da odredi najpogodnije mesto na kome bi Timočka divizija prešla preko Save. Tu je i dilema o tome da li je reku trebalo preći isključivo prevoženjem trupa ili postavljanjem pontonskog mosta, za koji u tom trenutku nije bilo dovoljno materijala. Autor ukazuje da od samog početka nije sve išlo kako treba – akcija je bila loše planirana i loše organizovana. Pripreme su sprovedene u žurbi i bez adekvatnog planiranja. Iako je Timočka divizija dobila jasan zadatak, sve ostalo je urađeno u suprotnosti sa taktikom i pravilima ratne službe (o neprijatelju nije bilo gotovo nikakvih podataka, komanda armije u dispoziciji za napad nije odredila tačku prelaska Timočke divizije, armijski mostovi tren još uvek nije bio na raspolaganju). U razmatranju razloga koji su doveli do neuspeha srpske akcije, dr Milićević izdvaja: prvo izviđanje savske obale izvedeno je tek 27. avgusta, mesec dana nakon početka rata, što ukazuje na to da srpska Vrhovna komanda o Savi kao vodenoj prepreci, nije ništa znala. Na osnovu toga autor dolazi i do zaključka koji je važan u kontekstu uzroka koji su doveli do početka rata – kod srpske vlade i Vrhovne komande nije postojala ideja o pokretanju ofanzivnog rata protiv Austrougarske.
U središtu pažnje autora jesu ličnosti koje su presudno uticale na tok i rezultate bitke. Činjenica da o akterima ovih događaja autor piše sine ira et studio predstavlja posebnu vrednost knjige. Dr Milićević se pridružuje ranijim ocenama da su svi glavni akteri sa srpske strane odgovorni za poraz kod Čevrntije, ali i ukazuje na nove momente koji predstavljaju značajne priloge za pisanje biografija ovih ličnosti. Ukazujući na propuste koje je komanda Druge armije učinila prilikom izdavanja naređenja komandantu Timočke divizije, kao i mnogi autori pre njega, dr Milićević ukazuje na to da je vojvoda Stepa Stepanović, vodeći se razlozima konspirativnosti, kasno saopštio zadatak, i da je on glavni krivac zbog toga što je operacija srpske vojske započela sa velikim zakašnjenjem i bez nužnih taktičko­tehničkih priprema. Vojvoda Stepanović je na generala Vladimira Kondića, komandanta Timočke divizije prvog poziva, gledao kao na večitu „kukumavku“, što je dodatno uticalo na loše pripreme. Iako je na trenutke ličio na cirkusku predstavu, vojvoda je prelazak preko Save povoljno ocenio, pozitivno se izrazio o organizovanju mostobrana na levoj obali i procenio da otpor kod Sremske Mitrovice neće biti preterano jak. Kasnije su postale aktuelne međusobne optužbe između vojvode Stepanovića i generala Kondića o krivici za odlaganje postavljanja mosta preko Save. Milićević ukazuje da mnogobrojni autori i učesnici smatraju da upravo početak izgradnje mosta predstavlja prekretnicu, nakon čega je sve krenulo neželjenim tokom. Druga značajna ličnost u vojničkoj hijerarhiji, general Kondić, iako jedan od najiskusnijih oficira u srpskoj vojsci, kod Čevrntije je imao nekoliko loših procena. Kao zapovednik bio je tačan, energičan i pedantan, i kod njega je sve bilo predviđeno i proračunato. Zbog toga i dalje ostaje nejasno zašto je takav komandant prihvatio da izvrši nepripremljenu akciju kakva je bila ova kod Čevrntije. U greške koje je napravio ubraja se i činjenica da se oglušio o urgenciju komandanta desne kolone 13. puka pukovnika Božidara Jankovića, da se prelazak preko Save obustavi zbog velikih gubitaka. Banalno zvuči njegov propust kada je naredio da se pre pokreta trupama izda ručak, što je dodatno uticalo da pokret divizije bude odložen za nekoliko sati. Načelnik štaba Timočke divizije bio je Petar J. Marković, čije su dotadašnje ratne zasluge nosile negativan predznak i koji je bio odgovoran za debakl Drinske divizije kod Skadra početkom februara 1913. Svoje učešće na Čevrntiji u objavljenim memoarima nigde ne spominje. Uloga komandanta 13. puka „Hajduk Veljko” potpukovnika Dragutina Ristića, prema mnogim ocenama koje prenosi dr Milićević, bila je gotovo groteskna, uz priličan manjak oficirske srčanosti. Posredna krivica za poraz kod Čevrntije pripada i pukovniku Borivoju Dragaševiću, profesoru vojne geografije na Vojnoj akademiji, koji je iz svojih predavanja izbacio materiju o prelaženju reka. Bio je uveren da Srbija sa svojim prekorečnim susedom Austrougarskom, nikada neće ratovati, te da su vojna znanja iz ovog domena krajnje izlišna. Među ličnostima koje se pominju u pozitivnom kontekstu nalazi se pukovnik Voja Živanović, načelnik štaba Druge armije, koji je izneo niz negativnh opaski u vezi sa prelaskom preko Save. Komandant mostovog trena major Vojislav Kovačević, uočio je da je forsiranje reke trebalo izvršiti isključivo prevoženjem trupa, a nikako postavljanjem pontonskog mosta, ali niko ga nije poslušao. U pozitivne primere lične hrabrosti autor ubraja junački podvig kapetana 2. klase dr Milutina Petrovića koji je bio glavni akter najsvetlije epizode tokom bitke – akcije spasavanja zastave 13. pešadijskog puka. Ovaj događaj je često navođen u literaturi.
Još jedan od velikih problema sa kojim se srpska vojska susrela kod Čevrntije bile su nove ruske puške M91/1910 koje su bile mnogo lošije od omiljenih srpskih brzometki M99. Dr Milićević primećuje da ironično zvuči činjenica da je upravo Vladimir Kondić bio autor Uputa za rukovanje novom ruskom puškom.
U delu knjige koji nosi podnaslov Teško pobeđenima, autor nas upoznaje sa svim aspektima tragičnog poraza kod Čevrntije: veliki broj mrtvih, ranjenih, zarobljenih, kao i ogromni materijalni gubici. Strahote bitke osetilo je i lokalno srpsko stanovništvo, posebno nekoliko dana nakon bitke kada su vršene odmazde nad civilima. Autor podseća da katastrofa ipak nije bila totalna i da su jedinice srpske vojske koje su od 6. do 14. septembra bile u Sremu postigle i izvesne vojne uspehe: napredovale su do Inđije, Stare Pazove, Rume, zauzeta je Batajnica, Nova Pazova i Zemun.
Poraz kod Čevrntije dobio je i svoj sudski epilog. Generalu Kondiću je suđeno, najpre 1915, a zatim i nakon rata, kada je 1927. konačno oslobođen odgovornosti za loše komandovanje.
U delu knjige „Kusa ćuprija i ćorava strategija“, koji predstavlja zaključak čitave studije, autor je znalački uspeo da u svega nekoliko pasusa analizira i sublimira sve okolnosti u vezi sa bitkom. Kao jedini siguran zaključak iznosi stav da akciju kod Čevrntije jednostavno nije ni trebalo započeti.
Veliku vrednost knjige dr Milićevića predstavljaju i prilozi na kraju knjige (Komandni sastav Timočke divizije 1. poziva na dan 6. septembra; Spisak zarobljenih oficira u bici kod Čevrntije na dan 6–7. septembra 1914; Paja Travica, Srbija u Balkanskom i Evropskom ratu od 1912. do 1918. Prvi prelazak Srba u Austriju i njihov poraz na Legetu).
Uprkos mnogobrojnim knjigama napisanim o Prvom svetskom ratu, u srpskoj istoriografiji je zapravo mali broj onih knjiga koje se mogu uvrstiti u vojnoistorijsku literaturu. Knjiga dr Milića Milićevića sa pravom se može smatrati tipičnom vojnoistorijskom knjigom. Pored toga što donosi suštinu političkih i društvenih prilika u periodu koji je predmet analize, autor ove knjige opisuje i stručno analizira vojne operacije. Pisanje o porazima svakako ne predstavlja najomiljenije štivo među vojnim istoričarima. Međutim, istorijska distanca omogućila je dr Milićeviću da pažljivo raščlanjuje događaje, analizira i izvlači relevantne zaključke. Knjiga dr Milića Milićevića značajna je za vojne istoričare, ali i za stručnjake koji se bave proučavanjem srpske narodne i vojničke tradicije.
Bitka kod Čevrntije bila je predmet pisanja različitih radova, različite empirijske vrednosti i istoriografskog dometa. U građenju svojih viđenja, autor se oslonio na neobjavljena dokumenta iz Vojnog arhiva, Arhiva Srbije, Arhiva SANU, kao i na podatke koji se čuvaju u Vojnom muzeju u Beogradu. Sećanja učesnika, objavljena u obliku memoara ili članaka u vojnostručnim časopisima, dr Milićević je znalački analizirao i uporedio sa naučnim radovima koji su do sada objavljeni o ovoj temi. Jasno pisana, dobro strukturirana, ova knjiga nudi nove sadržaje kako akademskoj zajednici, tako i zaljubljenicima u vojnu istoriju. Autor neguje osoben stil pisanja, jasan i na trenutke prožet humorom kojim dodatno doprinosi razumevanju onoga o čemu piše.

Miljan Milkić

01.02.16

Vojnoistorijski glasnik

U izdanju Zavoda za udžbenike objavljena je monografija Milića J. Milićevića Na po­ grešnoj obali. Poraz trupa Ti­ močke divizije u bici kod Čevrn­ tije (na Legetu) 6. septembra 1914. godine. Tema monografije je iz Velikog rata. Veliki ili Svetski rat, kako su ga nazivali savremenici, predstavlja jedan od najvažnijih događaja u novovekovnoj istoriji srpskog naroda. Po mnogo čemu ostao je zapamćen duboko u istorijskoj svesti i tradiciji Srba. Posebno po junaštvu koje je pokazala i pobedama koje je postigla srpska vojska u prvoj godini Velikog rata. Autor je napravio uporedni pregled najvažnijih ratišta u Evropi i Kraljevini Srbiji i pojasnio vojnu situaciju u Srbiji u prvoj godini Velikog rata. Potom je svoju pažnju fokusirao na bitku koja se odigrala 6. i 7. septembra. Ona je poznata kao bitka na Čevrntiji, Legetu i kod Šašinaca.
Monografija se sastoji od tri celine. Prvu čini Uspome­ na na poraz (3–14), sa tri podnaslova:   Čevrntija   (Leget)   u istoriografiji, Materijalni spomenici bitke i Čevrntija (Leget) u književnim delima. Potom sledi poglavlje Poraz, u okviru kojeg je autor obradio: Linije fronta, Saveznički pritisak na Srbiju i njen odgovor, Izveštaj sa terena, Pokret, Timočka divizija. Komandant i ljudstvo, Serbotehnika, Prelazak, Borbeno nadigravanje, Zastava 13. puka i Katastrofa. U trećoj celini pod nazivom Teško pobeđenima slede četiri podteme: 7. septembar 1914, Odmazda, Vladimir Kondić. Kraj jedne vojničke karijere, i Kusa ćuprija i ćorava strategija.
Knjiga je dragocena upravo zbog namere autora da prikaže, prvenstveno na osnovu istorijskih izvora prvog reda, jedan događaj koji je marginalizovan i stoga ostao obrađen samo od laika i publicista. Ipak, nije prijatno pisati o porazima. Kompozicija dela je napravljena u skladu sa zadatkom da se nabroje a potom analiziraju uzroci koji su doveli do ishoda bitke, kao i isticanja razmera katastrofe u koju je Vrhovna komanda srpske vojske „uletela” pod pritiskom političara i saveznika.
Milić J. Milićević je svoje delo napisao kombinujući dve metode, tematsku i hronološku. Izlažući po tematskim celinama on je ""išao"" hronološkim redom. Time je postigao preglednost, konciznost, a i dobru dokumentovanost. Izvlačeći uspešno iz celine najvažnije događaje, približio je čitaocu prvi poraz srpske vojske u Velikom ratu, i one obične, male ljude koji su na svojoj koži osetili posledice katastrofe. Junaci ove monografije su oficiri, podoficiri i vojnici. Pomenut je i slavom ovenčani pobednik Cerske bitke, vojvoda Stepa Stepanović, kao i Vrhovna komanda srpske vojske oličena u vojvodi Radomiru Putniku. Postavljeno je pitanje odgovornosti za katastrofalan poraz i ogromno stradanje vojnika. Monografija je svojevrsna galerija likova ratnika. Izdvaja se prikaz trojice posebnih, ni po čemu sličnih: generala Vladimira Kondića, sanitetskog kapetana dr Milivoja Petrovića i poručnika Dimitrija Jovanovića.
Interesantni su i vredni prilozi na kraju knjige. Milićević je objavio dva spiska: Komandni sastav Timočke divizije 1. poziva 6. septembra 1914. i Spisak zarobljenih oficira kod Čevrntije (Legeta) 6–7. septembra 1914, koji odlično ilustruju obrađenu temu u osnovnom delu rukopisa. Kao prilog je objavljena i pesma V. P. Travice, Srbija u Balkanskom i Evropskom ratu od 1912. do 1918. Prvi prelazak Srba u Austriju i njihov poraz na Legetu.
Milić J. Milićević je napravio knjigu u kojoj je sažeo raznovrsnu literaturu o ovom istorijskom događaju, upotpunjujući je izvornom građom, objavljenom i neobjavljenom. Autoru se mora odati priznanje na dugačkom spisku korišćenih izvora i literature, što samo potvrđuje već iznesen sud da se radi o veoma dokumentovanom tekstu. On je uspešno odgovorio na metodološke i istraživačke probleme na koje je nailazio i napravio vredan i podstičući rad.
dr Božica Mladenović