Najlepša ljubavna pisma svetskih pisaca

ek je doneo brojne tehničke mogućnosti koje su promenile život savremenog čoveka, ali istovremeno su sve te promene dovele do zanemarivanja i zaboravljanja lepote malih stvari, između ostalih – pisanja, slanja i iščekivanja ljubavnih pisama. Ipak, komuniciranje pisanom rečju opstalo je do danas, samo je dobilo druge oblike i forme. To nam kazuje da čovekove suštinske potrebe nikada ne mogu sasvim iščeznuti.

Knjiga koja je pred vama oslikava ljubavne priče svetskih pisaca onakvima kakve su zaista bile – sa njihovim čežnjama, patnjama, nadanjima, nemirima, strahovima… Nit koja prožima sva njihova pisma uverava nas u to da su inspirisana najsnažnijom silom koja pokreće svet – ljubavlju.


„Često sam jako tužan, i to je nekakva bespredmetna tuga, baš kao da sam prema nekome učinio zločin. Tebe zamišljam i o tebi maštam svakoga časa.“ (Fjodor Dostojevski – Ani Snitkinoj)

„Borise, ja ne živim u prošlosti, ja nikome ne namećem ni svojih šest, ni svojih šesnaest godina – zašto me nešto privlači tvoje detinjstvo, zašto me privlači da te uvedem u svoje? (detinjstvo: mesto, gde je sve ostalo tako i tamo). Ja sam sada sa tobom, u Vandeji maja 26. godine, neprekidno igram nekakvu igru, ma kakvu igru – igre! – prebirem sa tobom školjke…“ (Marina Cvetajeva – Borisu Pasternaku)

„Najlepša su Ti pisma, a time je mnogo rečeno, jer su ona uopšte, u celini, svakim retkom svojim, nešto najlepše što sam doživeo; najlepša su ona u kojima daješ pravo mom ’strahu’, a istovremeno pokušavaš da mi objasniš da ne treba da ga osećam.“ (Franc Kafka – Mileni Jesenskoj)

„Čas sam napola zaljubljena u tebe, pa onda želim da zauvek budeš sa mnom, i znaš sve o meni, čas idem od krajnje podivljalosti do rezervisanosti.“ (Virdžinija Stiven – Leonardu Vulfu)