14.04.05
Čovek je uvek na gubitku
Žaneta Đukić-Perišić
Intervju - Žaneta Đukić-Perišić, autor izložbe "Izdanja Andrićevih dela":
"Sa izvesne povesne distance, Andrić je razumevao da istorija, naročito u prevratničkim obrtima, svoje energije uvek crpi na štetu pojedinačne ljudske sudbine"
Žaneta Đukić-Perišić već dugi niz godina bavi se životom i delom Ive Andrića, a trenutno radi kao rukovodilac Centra za dokumentaciju Andrićeve zadužbine. Objavila je knjigu Kavaljer svetog duha posvećenu Andrićevom nedovršenom romanu o Tomi Galusu, a za Glas srpski iz Banjaluke priredila je antologiju priča autora nagrađenih Andrićevom nagradom od 1975. godine pod nazivom Priča i pričanje. Jedan je od autora izložbe "Izdanja Andrićevih dela".
"VREME": Za poslednjih petnaest godina objavljeno je više od dve stotine Andrićevih knjiga u zemlji i svetu. Čime ovaj pisac privlači toliku pažnju?
ŽANETA ĐUKIĆ-PERIŠIĆ: Pretpostavljam da je to zato što on u svojim delima pokušava i uspeva da hroničarski mirno i objektivno, na temelju saznanja koje mu je pružao analitički uvid u davna istorijska zbivanja, implicitno ukaže na univerzalne, večne, nepromenljive modele ponašanja u ljudskom društvu i konstante ljudske prirode. Glavno pitanje Andrićeve poetike jeste odnos prema istoriji i mogućnost književne artikulacije određenog istorijskog iskustva. Sa izvesne povesne distance, Andrić je razumevao da istorija, naročito u prevratničkim obrtima, svoje energije uvek crpi na štetu pojedinačne ljudske sudbine. Njenom dinamikom poništavaju se mir i eventualna statička sreća pojedinca: privatnost i lični okvir pojedinaca bivaju često poraženi u sudaru sa opštom sudbinom. Odnos pojedinca i vlasti, posmatran često kao odnos načela represije i principa slobode, jedna je od centralnih ideja Andrićevog misaonog sistema. To su sve pitanja koja moraju zanimati savremenog čoveka što se na svakom koraku, neprekidno, suočava sa korenito promenjenom hijerarhijom vrednosti i delimičnim porazom ključnih principa na kojima se razvijala naša civilizacija. Možda bi tajna Andrićeve aktuelnosti mogla da bude i u piščevom uverenju da, iako je svaki čovek uvek na gubitku, kako bi rekao jedan drugi naš veliki pisac, on ne sme odustati od borbe da životne tokove preokrene u korist svoju i ljudskoga roda. Davno je Andrić jednom svom prijatelju, kao posvetu u prvom izdanju Na Drini ćuprije napisao (uzgred, u martu se navršilo šezdeset godina od štampanja prvog izdanja toga romana): "1) Sve su Drine na svetu krive; 2) Nikada se one neće moći ispraviti; 3) Ali mi ne smemo prestati da ih ispravljamo". Meni se čini da kod Andrića možemo naći alat i predloške za pokušaj ispravljanja životnih i istorijskih nepravdi i "krivina".
Na osnovu prevoda moglo bi se zaključiti da su inostrani izdavači pre svega bili zainteresovani za dela u kojima se Andrić bavi istorijskim temama. Da li je ovaj pisac u godinama rata na prostoru bivše Jugoslavije, a pre svega u Bosni i Hercegovini, služio kao neka vrsta pomagala da bi se bolje razumeli koreni sukoba?
Uverena sam da jeste. Pre nekoliko godina, došao mi je do ruku ozbiljan članak u kojem su bile opisivane pripreme kanadskih "plavih šlemova" za mirovnu misiju u Bosni. Jedna od preporuka oficirima bila je i da sa sobom ponesu prevod romana Ive Andrića Na Drini ćuprija. Pitala sam se tada zašto im kao literatura nije preporučen neki publicistički, novinarski tekst ili istorijski spis o Balkanu, nego vrhunsko književno delo jednog od najvećih pisaca srpskog jezika?! Šta je to trebalo da vojnik daleke zemlje, dolazeći u vihor balkanskog karakazana, razume iz Andrićevog dela?
Andrićevo delo moglo mu je, pretpostavljam, ponuditi uvid u istorijsku pozadinu balkanske, komplikovane slike i bar jedan od mogućih odgovora na pitanje šta se to i zašto događa pod našim vrelim nebom. Ali sve to ne sirovo, populistički, propagandistički niti angažovano, nego bez viška strasti, u formi jednog paralelnog, umetničkog sveta. Andrić se u svojim delima okretao istorijskim temama onda kada su one bile već stabilizovane u istoriji i objektivizovane naučnim interpretacijama. Građa njegovih romana-hronika, kao što je poznato, uglavnom je smeštena u prošlost: govoreći o onome što se već dogodilo, imajući visoku svest i jasnu predstavu o tokovima i zakonomernosti povesnih kretanja, Andrić je mogao da imaginira budućnost i posredno ukaže i na ono što bi se moglo dogoditi "po zakonima verovatnosti i nužnosti". Sa razumevanjem za smenjivost istorijskih ciklusa i ponovljivost ljudskih strasti, grešaka i poraza s jedne, i iskustvom čoveka rođenog između Istoka i Zapada i znanjem o neprekidnom sukobu tih dvaju principa, s druge strane, Andrić ne samo da nam je ostavio moćno delo mitotvorne snage, hladnu i nepristrasnu "anamnezu" stanja i "analizu" uzroka naše teške istorijske i nacionalne "bolesti", nego je dao i svoju, implicitnu umetničku sliku budućnosti, utemeljenu na viziji i intuiciji autentičnog stvaraoca.
Može li se očekivati da će se pažnja čitalaca u godinama smirivanja balkanskog tla, pomerati sa Andrićevih "epskih" tvorevina na njegove lirske radove?
Ne verujem, i to ne zbog "smirivanja" balkanskog tla, daj bože da se jednom već smiri, nego zato što su Andrićeva prozna ostvarenja (ne mislim samo na romane, nego i na njegov vrhunski pripovedački opus) objektivno, nezavisno od količine "napetosti" u društvu i stvarnosti, daleko vrednija, zanimljivija od njegovih lirskih tvorevina. On sâm za života nije pristajao da se Ex Ponto, Nemiri, koje je nazivao "pitinim detetom", preštampavaju. Prosto, Andrićev duhovni, intelektualni sklop bio je više "epski", prozni, pre okrenut naraciji nego ekspresiji, i sasvim je prirodno što se, nakon mladalačkog lirskog eksperimenta, opredelio za prozni izraz u okviru kojeg je dao svoja vrhunska dela.
Slobodan Kostić
01.01.00
Politika
03.03.2002.
VITEŠKO DRUŠTVO PRIPOVEDAČA
Dukat, melem, telegram
Knjiga koja se može darivati kao vredan poklon - uz antologiju priča nagrađenih Andrićevom nagradom "Priča i pričanje", koju je priredila Žaneta Đukić - Perišić, a objavio "Glas srpski" iz Banjaluke
Ako ulazak u red vitezova podrazumeva visoke kriterijume, onda je sigurno da se "Viteško društvo pripovedača" može preporučiti i najprobirljivijem čitaocu i svakom otvorenom za fina uživanja. A baš tako je, s punim pokrićem, svoj predgovor naslovila Žaneta Đukić - Perišić, priređivač antologije priča nagrađenih Andrićevom nagradom.
Pod naslovom "Priča i pričanje" knjigu je, u biblioteci "Antologije", objavio "Glas srpski" iz Banjaluke na izmaku protekle godine. Na okupu je 25 vitezova priče i pripovedanja izabranih tokom četvrt veka, koliko traje Andrićeva nagrada. Sam predgovor, sažetim jezikom znalca, pruža vrsnu analizu suštinskih osobenosti umetnosti svakog ponaosob, a na kraju knjige o njima su dati i bio - bibliografski podaci.
Veliki broj remek dela
Da je to knjiga koja se može darivati kao vrlo vredan poklon kazuje već i sama lista odabranih: Dragoslav Mihailović, Antonije Isaković, Milisav Savić, Aleksandar Tišma, Mirko Kovač, Ćamil Sijarić, Svetlana Velmar Janković, David Albahari, Danilo Kiš, Vidosav Stevanović, Radoslav Bratić, Mladen Markov, Filip David, Jovan Radulović, Radoslav Petković, Saša Hadži Tančić, Milica Mićić - Dimovska, Voja Čolanović, Živojin Pavlović, Vida Ognjenović, Pavle Ugrinov, Radovan Beli Marković, Danilo Nikolić, Miroslav Josić Višnjić, Aleksandar Gatalica.
Uz to, Žaneta Đukić - Perišić ukazuje i na nesumnjivu vitalnost pripovetke kao žanra, njeno ogromno bogatstvo, što je čini najstabilnijim oblikom proznog izražavanja u srpskoj književnosti, i u savremenoj i u istoriji naše literature. "Uz liriku u užem značenju reči, pripovetka je, naročito u novijem dobu, bila žanr u kojem su načinjeni najveći prodori, a u nizu njenog evolutivnog uspona, upisuje se velik broj remek dela sa osobinama izvrsnosti".
Šta je priča? Citirajući jednog od laureata, priređivač antologije sažima odgovor u "kratku i lepu sliku od tri reči: " dukat, melem, telegram " - to je priča. Dukat, zato što je u njemu savršenstvo obrade i dragocen sadržaj, melem, jer je često melem za naše rane, a telegram, zato što je brza, kratka i iznenadna kao metak"...
Zanosno i očaravajuće
Na izbor ovih priča nesumnjivo je uticalo i ime ktitora ove nagrade. Andrić je testamentom, neposredno pre smrti, decembra 1974, deo sredstava iz svoje zaostavštine namenio za dodeljivanje nagrade za najbolju pripovetku, a i to zaveštanje ostvaruje se preko Zadužbine Ive Andrića. Podsećajući da je moć priče i pričanja uvek očaravala i zanosila našeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost, tvorac antologije navodi i reči koje je Andrić izrekao kada je 1961. godine iz ruku švedskoga kralja primio najveće svetsko priznanje - i kaže da je tada pisac koji je priču doveo do perfekcije izrekao jednu od najlepših pohvala priči i pričanju.
A da je i sama opčinjena pričom i pričanjem, Žaneta Đukić - Perišić potvrđuje ne samo time što se poduhvatila zadatka da čitalaštvu podari ovako lepu antologiju, već i što je osvedočeni andrićevac. Među njenim knjigama i studijama dominiraju one koje se bave Andrićem i njegovim delom. Diplomirala svetsku književnost, dve godine provela u Petrogradu na postdiplomskim studijama, magistrirala, u periodici je objavljivala studije iz srpske književnosti (Andrić, savremena srpska proza).
Tu su i studije iz ruske književnosti (akademska škola, ruski formalizam) i prevodi, uglavnom književnoteorijskih tekstova. Posle knjige "Kavaljer Svetog Duha" (BIGZ, 1992), sledi "Ivo Andrić: Na sunčanoj strani" (rekonstrukcija romana, Matica srpska, 1994), a iste godine kad i antologija o kojoj je reč izišli su i "Predeli i staze" (Putopisna proza Ive Andrića), izdanje Srpske književne zadruge.
A te, 2001. godine, izašla joj je i knjiga "Anđeo iza ogledala", antologija ljubavnih pisama (Alexandria Press) - koja se takođe može preporučiti čitalaštvu zamorenom sumornim temama u smutnim vremenima. Bar kao blago podsećanje šta to beše lep ljubavni osećaj.
R. Saratlić
01.01.00
Dnevnik
02.10.2002.
ANTOLOGIJE
Žaneta Đukić-Perišić: PRIČA I PRIČANJE; antologija, Glas srpski, Banja Luka, 2001, str. 371.
Sabirajući u jednim koricama, na ukupno 370 strana, priče autora nagrađenih Andrićevom nagradom od 1975. godine - kada je to priznanje kao prvi njegov laureat dobio Dragoslav Mihailović za zbirku priča ?Petrijin venac? - do danas, Žaneta Đukić - Perišić sačinila je ne samo logičnu nego i vrlo pouzdanu a uz to čitljivu antologiju koja obuhvata skoro tri decenije umetnosti pripovedanja na ovom prostoru. Naravno, u pitanju je i samo jedna od mogućih istorija ukusa kada je naša novija proza u pitanju, u kojoj bi se predstavnici njenog postmodernog sektora mogli osetiti i ponešto ili znatno prikraćenim, što je činjenica, ali je ipak u pitanju knjiga koja može biti kako dobra lektira za skoro svakog, tako i dobar priručnik kada je pregledna vizija naše novije proze u pitanju.
V. K.