Branislav Nušić (1864-1938) rođen je u Beogradu u osiromašenoj trgovačkoj porodici grčkog porekla. Nušić je detinjstvo proveo u Smederevu, tu je završio osnovnu školu, gimnaziju je učio u Beogradu, a prava studirao u Gracu i Beogradu. Bio je dramaturg i zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, direktor Narodnog pozorišta u Novom Sadu, prvi sreski načelnik u Bitolju, organizator pozorišta u Skoplju, posle prvog svetskog rata upravnik pozorišta u Sarajevu, bibliotekar Narodne skupštine itd. Proživeo je strahote srpskog povlačenja preko Albanije, u ratu je izgubio sina jedinca. Najpoznatije komedije su mu "Narodni poslanik" (1883), "Sumnjivo lice" (1888), "Gospođa ministarka" (1929), "Ožalošćena porodica" (1934), a njegova čuvena "Autobiografija" (1924) jedinstven je primer životopisa koji je od početka do kraja pisan u humorističkom ključu.
Čin prvi
Soba kod Jevrema Prokića. Vrata sa desne strane i u dnu. Na levom zidu dva prozora, na svakom čiste zavese i saksije sa cvećem. Između prozora minder sa žanilskom zastirkom sa strane bolje drvene stolice. Između prozora veliko ogledalo u zlatnom ramu. U uglu između ovog zida i zadnjeg, veća gvozdena peć, koja se loži spolja. Između peći i vrata orman sa fiokama, a više ormana kredom rađene slike, Jevremova i Pavkina. Na ormanu vazna sa cvećem, figurice od gipsa, veći sat, šatule od bombona, slike u ramovima sa naslonom i druge sitnice. Na desnom zidu, od publike pa do vrata, mali etažer na tri sprata i na njemu šoljice, čaše i još pogdekoja sitnica. Na sredini sobe sto sa kupovnim čaršavom i oko njega stolice. Nad njim visi sa plafona veća lampa.
Palanačka soba iz osamdesetih godina u čiji se stil uneo i ukus devojke koja je pogdešto primila odlazeći rodbini u Beograd.
I
PAVKA, DANICA
PAVKA (dolazi iz desnih vrata, pa kad vidi da nikog nema u sobi, odlazi vratima u dnu, napolje): "Odi ovamo! Čuješ li, ovamo kad ti kažem!
DANICA: (ulazi).
PAVKA: Ti opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala neću da te vidim tamo!
DANICA: Bože, majka...
PAVKA: Ama, nemoj ti meni: "Bože majka!" Neću da te vidim tamo kad nemaš posla, pa to!
DANICA: Učinilo mi se da je pala saksija.
PAVKA: Pala saksija, hm! Nije nego još nešto! Što se meni ne učini da je pala saksija!
DANICA (gunđa): A, već...
PAVKA: Šta kažeš?
DANICA: Ništa!
PAVKA: Slušaj ti! Moja majka nije vukla rep za sobom, nisam ga ni ja vukla, pa ne dam ni ti da ga vučeš! Ne dam, razumeš li me...
DANICA: Bože, majka, kakav rep?
PAVKA: Nego šta, ako te uzme svet u usta?
DANICA: Eh, već svet...
PAVKA: Svet, dabome!
DANICA: A Mica Antićeva, je l" imala ovoliki rep, pa šta? Opet se udala!
PAVKA: Neću ja tebe s repom da udajem, razumeš li? I ne nađe drugu da mi kažeš nego Micu Antićevu! Što mi ne kažeš za Rosu Janjićevu? Eto, baš krasna devojka, pa kako je prošla? Uze je svet u usta pa a-u, a-u, a-u... te eno i sad sedi i broji dane.
DANICA: Broji dane zato što nema da izbroji pare, a da ima...
PAVKA: I da ima, boga mi, kad svet uzme na zub?
DANICA: A po čemu ima mene svet da uzme na zub?
PAVKA: Po tome, vidiš, što ti se svaki čas čini da je pala saksija... a on mlad čovek!
DANICA: Znam, al" ovo je drugo!
PAVKA: Po čemu drugo, ni po čemu. Nije da kažeš da je čovek otvoreno kazao, nego tako bila njegova tetka dva-triput, progovorila o tome, raspitivala koliko nosiš i... eto, to. Samo razgovor i ništa više. Ocu čak nisam ni govorila šta imam da mu govorim prazne reči.
DANICA: Nisu to prazne reči.
PAVKA: Nego šta su?
DANICA: Ja znam da nisu.
PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja.
DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva?
PAVKA: To što sam se stegla kao kukavica pa hoću da uštedim. "Izdaj, Jevreme, dve sobe nama je mnogo pet soba, šta će nama pet soba." A eto ti sad, uselio ti se u kuću mlad čovek, a imaš devojku u kući, pa sad trljaj glavu!
DANICA: Svojedno, da nije on, uselio bi se drugi.
