Ne bojim se

29.10.03

NA repertoaru naših bioskopa je film "Ne bojim se" koji je Gabrijele Salvatores načinio prema istoimenom romanu popularnog italijanskog pisca Nikola Amanitija (1966). Ovaj film je nominovan za "Oskara" za najbolji strani film. Istovremeno, u "Platou" jedan od najprodavanijih naslova je Amanitijev roman "Poslednja nova godina". Knjige ovog autora, inače, prevedene su na 29 jezika, a veoma je poznat našoj čitalačkoj publici po romanu "Dolazim po tebe i vodim te sa sobom", koji reditelj Goran Paskaljević priprema da prenese na film.
Prilikom Amanitijeve posete beogradskom Sajmu knjiga upitali smo ga šta za njega znači biti popularan pisac.
- To znači da imam vremena koliko hoću da odlučim šta želim da radim. Pričinjava mi veliko zadovoljstvo što postoje ljudi u 29 zemalja koji žele da kupe moju knjigu.
U poslednje vreme postajete sve uspešniji scenarista, oko sebe okupljate značajna imena evropskog filma... Koliko ekranizacija utiče na popularnost knjige?
- To bi trebalo shvatiti kao nešto što sam ja dodao priči. Snimanje filma po romanu za mene je kao da je neki čitalac dao svoje čitanje moje knjige. Film volim i jako mi se dopada da se po mojim knjigama snima.
Da li ste zadovoljni kako je vaš roman "Ne bojim se" pretočen u film?
- Ambijent je potpuno isti onome koji sam imao u glavi dok sam pisao roman. Pokazao sam Salvatoresu mesto koje sam zamislio da se u njemu događa radnja i njemu se jako dopalo. Takođe, dopala su mi se i deca koja nisu razmažena dečurlija poput Harija Potera.
Kako je došlo do saradnje sa Goranom Paskaljevićem?
- On je izabrao mene, ja sam izabrao njega i odlučili smo da radimo zajedno. To je težak i komplikovna posao, moramo pronaći sponzore, prikupiti novac, ali mislim da ćemo uspeti i da ćemo da nastavimo da sarađujemo. Paskaljević i ja potičemo iz različitih sredina i baš zbog toga mislim da će filmovi biti zanimljivi.
Da li poznajete našu filmsku produkciju?
- Ne mogu da kažem da stručno poznajem vaš film, jer jako malo toga stiže u Italiju. Iz onoga što sam video mogu da zaključim da vlada velika strast i entuzijazam da se sa malo sredstava snima. To je ono što se u Italiji gubi.
Šta ćete da uradite kada dobijete "Oskara"?
- Ne znam da li će moj film dobiti tu prestižnu nagradu. Ne želim da pričam o tome, jer to donosi nesreću.
A ako budete dobili?
- Ako mi se to dogodi, već sama činjenica da bih otišao u Los Anđeles i pojavio se na uručenju nagrada može biti odlična inspiracija za pravljenje jednog horor romana.
Da li vam je draže da vidite svoju knjigu u knjižari ili ekranizovanu na filmskom platnu?
- Obe te situacije mi se dopadaju, ali nije to ono što je suštinski. Ono što je zaista bitno je odnos sa čitaocem, odnosno gledaocem.
Posetili ste Sajam knjiga u Beogradu i pre dve godine, da li se nešto promenilo?
- Posebno mi je zanimljiva ta ljubav prema knjizi, jer je toga sve manje u Italiji. Tamo čitaoci gledaju na knjige bez interesovanja, a baš ta ljubav čitalaca prema knjizi budi osećaj u jednom piscu. Beograd je veoma inspirativan grad. Dopada mi se da šetam, dopadaju mi se ljudi, Sajam je mesto koje mi se sviđa i voleo bih da se sledeće godine vratim ovde.
Rekli ste da vam pisanje omogućava da putujete.
Da li sada nešto pišete ili samo putujete?
- Ovo je moj poslednji put, posle koga obećavam, počeću da pišem.

D. B. MATOVIĆ

28.10.03

Nikolo Amaniti je drugi put u Beogradu. Bio je pre dve godine na Sajmu knjiga kada mu je objavljen roman „Dolazim po tebe i vodim te sa sobom“ („Plato“) koji je upravo pretočen u filmski scenario. Film će režirati Goran Paskaljević. Posle romana „Ne bojim se“, po kome je Gabrijele Salvatores snimio film, takođe prema piščevom scenariju, sada italijanski kandidat za Oskara, a kojim je otvorena revija italijanskog filma u Beogradu, napisao je „Poslednju Novu godinu“, s kojom je „Plato“ izašao na ovogišnji Sajam knjiga. Jedan je od najčitanijih pisaca danas, a bavi se, u skladu sa svojim godinama, životom nove generacije koja traga za svojim identitetom.

Zašto je tema vašeg najnovije priče/romana Nova godina?
- Zato što je to dan kad svi nešto očekuju, a zapravo preživljavaju noć Fausta. Svi likovi se boje za svoj život i to ide dotle da odlaze u jednu palatu u Rimu gde među njima eksaliraju emocije. Njihova eksplozija dovodi do pravog rata. Po žanru je horor-komedija, ali koja sudbine tretira ozbiljno .

Sada ste uspešan pisac, kako je bilo živeti od pisanja ranije?
- Jedva sam zarađivao za život. Osećao sam se kao sitna riba koja stalno očekuje daje neka krupnija proždere. Pošto mi je roman „Ne bojim se“ prodat u pola miliona primeraka, uspeh mi je udario u glavu. Kao da sam ćuran, u svemu vidim sebe, a to za pisca nije dobro. Zato ću se osamiti na jednom pustom grčkom ostrvu da nastavim da pišem.

Već godinu dana ne pišete ništa?
- Ne stižem, putujem. Preveden sam na 29 jezika.

Ima li razlike izmedu filma „Ne bojim se“ i knjige?
- Film je veran knjizi. Pomogao je da se knjiga više čita. Posle jednog zastoja u prodaji, skočila je kao fudbalska lopta. Zadovoljan sam kako je pogođen odnos deca-priroda-okolina.

Šta je lakše pisati, knjigu ili scenario?
- Knjigu, jer je pisac s njom sam, a na scenariju mora ekipno da se radi, da se misli na druge - na produkciju.

Mislite li na scenario dok pišete knjigu?
- Ne. Mislim samo na priču. A ona je takva da može biti i strip.

U romanu „Poslednja Nova godina“, čini se da verujete da živimo u društvu bez smisla?
- Verujem da moji junaci imaju života, toliko života u sebi da postaju autodestruktivni. Možda se mnogo nadaju u budućnost i ne gledaju pažljivo na prošlost da bi razumeli u šta je ispravo verovati, a u šta ne. To su neuravnotežene ličnosti, ali imaju smisao života - strast koja ih pokreće.

Gde nalazite te junake, u svom bliskom okruženju?
- Za pisca ne postoji jedno jezero iz koga peca, može da bude i neki film koji me navede da razmišljam o proživljenom, a može i iz mog ličnog iskustva ili života prijatelja. Teško mi je reći gde tačno zabacujem udicu.

Zašto se toliko bavite pitanjem zla?
- Zato što zlo narušava i menja ličnost. Kad bi svi likovi bili isti, gde bi tu bilo priče. Priče postoje utoliko što se karakteri menjaju, kao i pozicije ljudi. Zlo je, činjenica, ono što najviše inicira promenu. Ili se čovek bori protiv njega ili se ono pretvori u još gore.

Mislite da je zlo jače od dobrog u čoveku?
- Mislim da je zlo - borba. Nema pobednika i pobeđenih. Oni žive u svakoj osobi. Moji junaci uvek imaju i dobrog i nečeg perfektno zlog.

Čega je paradigma dečak u filmu „Ne bojim se“?
- Reč je o dečaku koji se veoma plaši, ali sebi neće to da prizna i suočava se sa nizom situacija jačih od njega. Mora da se suprotstavi porodici, da menja odnose. Naravno, on to ne čini glavom nego srcem. Dečak je paradigma izdaje u detinjstvu i odrastanju. Njemu se čini da se svet ne menja, ali iznenada shvata da čak one ličnosti koji su mu bliske mogu da učine zlo.

O čemu sada pišete?
- O ocu koji mora da brine o svom malom sinu.

Šta očekujete od kandidature vašeg filma za Oskara?

- Naravno, voleo bih da pobedimo, ali ta pomisao je toliko daleko od mene, a ima i toliko drugih dobrih filmova, da samo mogu da skrstim ruke.

Koliko ste zaradili od knjige, a koliko od scenarija?
- Od knjige još zarađujem, a od scenarija toliko da mogu da kupim novi auto - „saab“.

M. Marjanović

18.10.03

Italijanski pisac Nikolo Amaniti rođen je u Rimu 1966. godine. Debitovao je 1994, romanom "Škrge", ponovljenim 1997. Već 1995. godine je objavio "U ime sina", zajedno sa svojim ocem Masimom Amanitijem, a zatim 1996. sledi zbirka priča "Blato". Amanitijeve priče su objavljene u antologiji "Mladi hanibali", 1996, koja se smatra kapitalnim delom savremene palp književnosti u Italiji. Potom slede romani "Dolazim po tebe i vodim te sa sobom" i "Ne bojim se".
Nikolo Amaniti za sebe kaže da svaka priča koju napiše u sebi krije film. Njegov stil je izrazito realističan, direktan i moderan. Dobitnik je više italijanskih književnih nagrada, a časopis "Đornale" proglasio ga je najboljim piscem njegove generacije. Kod nas su objavljena dva Amanitijeva romana: "Dolazim po tebe i vodim te sa sobom" i "Ne bojim se", kao i priča "Akcija", napisana sa Lujzom Brankaco, u antologiji "Stakato – nova italijanska priča" 1998. godine (izdavač "Plato" iz Beograda, prevodilac Dušica Todorović-Lakave). Nikolo Amaniti je gost predstojećeg Beogradskog sajma knjiga.

- U romanu "Ne bojim se", koji je postao bestseler (preveden je na 20 jezika), pišete o temi karakterističnoj za kasne sedamdesete godine – otmici, iz ugla devetogodišnjeg dečaka. Šta Vas je inspirisalo?

– Nastanak ovog romana povezan je sa jednim mojim putovanjem na jug Italije, u region Pulja. Dok sam se vozio kolima, bilo je leto i strašno vruće, odjednom sam primetio da su svuda oko mene samo polja žita. Fascinirala me je lepota pejzaža i morao sam da zaustavim kola i da se prošetam po tim brdašcima. Razmišljao sam o tome kako bi bilo lepo tu videti neku decu kako se igraju, negde gde nema ni drveta, ničega, samo, i jedino, žito i vrućina. Onda sam shvatio da pre samo dvadesetak godina u tom delu Italije i nisu baš imali televizore i da su jedino tu i mogla deca da se igraju, da su bila prisiljena da se igraju sa malo stvari i puno mašte, jer je kraj bio jako siromašan. Počeo sam da zamišljam tu decu i neku veliku tajnu koju bi ona otkrila, i tako je krenula cela priča.

Lične opsesije

- Deca su često glavni likovi Vaših knjiga. Kao da se uvek bavite temom odrastanja i dečjom psihologijom i otkrivanjem surovosti sveta odraslih.

– Ne znam, teško je shvatiti zašto pisci pišu o nečemu, čak i kad ste sami taj pisac. Volim da pišem o deci, pre svega zbog njihove nevinosti, nevinosti koju moraju da izgube u jednom momentu, i to obično najvažnijem za razvoj karaktera i njihove duše. Mislim da tu igraju ulogu i lične opsesije i mislim da sam uvek voleo da zamišljam alternativne mogućnosti svog razvoja, dakle da zamišljam sebi neke druge porodične situacije, druga okruženja, samim tim sasvim druge živote. Na taj način se uživljavam i u psihologiju svojih likova i tako ih, nadam se, obogaćujem. U toj konkretnoj knjizi sam samo pomagao ocu, on je pisao stručni deo, a ja kratke priče koje su ilustrovale probleme sa kojima se najveći deo tinejdžera susreće.

- I u Vašem prvom romanu "Škrge" glavni lik je dečak. On boluje od raka, što ga ne sprečava da doputuje čak do Indije, gde doživljava bezbroj avantura. Koji je bio razlog da pišete na taj način o procesu bolesti i o samom bolu?

– Ta knjiga, koju sam objavio pre devet godina, izašla je u vreme dok sam studirao. Ona je na neki način autobiografska, zato jer priča o osobi koja se ne oseća dobro. U tom periodu života meni zaista nije bilo dobro, nisam bio zadovoljan svojom situacijom. Nisam bio bolestan fizički, ali sam se osećao loše jer sam znao da je moj studentski život završen, nisam imao volje da nastavim. To je za mene prosto bilo kao neka vrsta bolesti, kao smrt. Morao sam da se odreknem jednog velikog dela svog života i da donesem neke odluke, da se odlučim šta dalje. Na neki način, ličio sam na fizičku smrt glavnog lika romana "Škrge". Sa takvim osećanjima sam i pisao tu knjigu koja je, na moje sopstveno čuđenje, ispala i duhovita. Raznim slučajnostima je knjiga došla do jednog gospodina koji mi je predložio da je objavi. Ja nikad nisam ni pomišljao na to, ja sam bio biolog, i tako se desilo da je baš to ono nešto novo što mi je bilo potrebno.

- Dosta Vaših knjiga je filmovano, često prema Vašem scenariju. Kako vidite vezu između književnog rada i njegovog prenošenja na film?

– Meni je to jako interesantno, pre svega mi je zanimljiv sam proces prelaska nečega što je moje lično, usamljeničko delo u timski rad koji je osnov kinematografije, u kompleksni trud mnogih ljudi, od rasvetljivača do glumaca i reditelja. Moje priče su u osnovi jednostavne naracije a jakih osećanja, što olakšava prevođenje u filmski izraz, bar meni je to do sada izgledalo lako. Konkretno za "Ja se ne bojim" napisao sam scenario sa Frančeskom Marcijano, a reditelj Gabrijele Salvatores nije učestvovao u tom delu posla, dobio je scenario u ruke i od toga napravio film. Ja potom nisam imao nikakvu ulogu, osim da budem nestrpljivi gledalac.

- Ubrajaju vas u grupu italijanskih pisaca "palpa" ili "mladih hanibala". Izjavili ste da Vam se ta vrsta etiketiranja, stavljanja u "određenu kutiju" i književnu vrstu ne dopada.

– Mislim da niko ne voli da mu se daje neka etiketa ako nisi ti taj koji se odlučio na to. Mi smo tada bili grupa mladih pisaca i odlučili smo da napravimo jedan manifest, i tako je došlo do te zbirke "Đoventu hanibale". Desilo nam se kasnije ono što se, povezano za kinematografiju na primer, dogodilo onima koji su činili grupu "Dogma". Etikete se sa vremenom izgube. Svako bi hteo da bude ekskluzivna etiketa samoga sebe.

O knjizi i filmu

- U Vašem romanu "Dolazim po tebe i vodim te sa sobom" dolazi do izražaja posebnost Vaše književne strukture, neprekidne igre reči i metafora, koja čitaoca drži u stalnoj napetosti. Da li ste roman unapred konstruisali ili se sve dogodilo spontano?

– Svaki moj roman je svojevrstan projekt o kojem razmišljam, prerađujem ga, pregledam ga ponovo i ponovo prerađujem, i tek onda se pojavljuje knjiga. Nemam inspiracije momenta, nisam skriboman koji vrca od ideja, to su uvek ideje koje moram prvo dugo da varim pre nego što pokušam da ih zapišem.

- Srpski režiser Goran Paskaljević snimiće film upravo po tom Vašem romanu. Kako je došlo do tog projekta i kako to da ste izabrali srpskog, a ne italijanskog režisera?

– Jako cenim Gorana Paskaljevića i mislim da je veliki reditelj, čiji je pogled na svet sličan mom u nekim stvarima. Imati sposobnost da se na taj način meša tragedija i komedija, to je zaista nešto specijalno. U Italiji nije baš puno reditelja u stanju da uradi tako nešto. Paskaljević zaista ume da to radi tačno onako kako ja osećam da treba, i on se zaljubio u moj roman a ja u njegove filmove, i to je bio srećan trenutak. To je suština. Mislim da preneti tu priču u Srbiju znači i poštovati roman, a u isto vreme i izdati ga, što je fundamentalno neophodno, zato što knjige i filmovi koji su previše slični tekstu nisu nikada interesantni. Ovo će priči dati novu dimenziju. Inače, sama ideja da to prebacimo u Srbiju funkcioniše jer mi se čini da je ova zemlja bliska mentalitetu izmišljenog gradića Iskjano Skalo, koji je u knjizi smešten u okolinu Rima. Čini mi se čak da je bliža nego prava okolina Rima. Ne znam još koji će biti glumci, ali mislim da će biti Srbi, sigurno ne Italijani. Ali, to je još uvek projekat na kojem radimo.

- Jedan ste od najprevođenijih i najčitanijih italijanskih mladih pisaca na srpskom. Šta mislite o svojoj čitalačkoj publici? Poznajete li savremenu srpsku književnost?

– Drago mi je što imam takav uspeh u Beogradu, zato što je to grad koji zaista volim. Bio sam samo jednom, na Sajmu knjiga 2001, i bilo mi je divno, jako lepo sam se proveo. Voleo bih i da provedem neko duže vreme u Beogradu, da radim tu, da živim u njemu jedno vreme. Imam utisak da je ovdašnja mladost mnogo zainteresovanija, energičnija, jača nego što je to slučaj sada u Italiji. Na žalost, ne poznajem savremene srpske pisce jer kod nas nisu baš puno prevođeni, pa nisam ni imao priliku da ih čitam.

Nataša ORACI

07.05.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Odmah je shvatio zašto je to uradio. Da bi se izborio sa necim opakim što nosimo u sebi i što raste i pretvara nas u zveri. Presekao je svoj život na pola kako bi se toga oslobodio.”
Ovim recima je italijanski pisac Nikolo Amaniti (1966) raspleo svoj hit roman. U tim recima sakrivena je Amanitijeva literarna preokupacija: zlo u coveku i kako ga se osloboditi. Cak i kada u romanima ovog pisca zasvetli tracak nade, nesposobnost coveka da se odupre svojoj tamnoj strani pokvari divni osecaj mira. Amanitijevi likovi su klinci. Onaj fini decko iz kraja je glavni lik, ali tamnu senku na pricu bacaju oni klinci koji zlostavljaju sve oko sebe. Oni koji macku vežu za bicikl i za drvo, posle cega sadisticki uživaju okrecuci pedale. U krug mucenja, ovi junaci, cija nedela sa godinama postaju sve opasnija, uvlace svaku normalnost pokušavajuci da je iskrive. Strah od pesnice je ulaznica u taj svet zlostavljanja. Izlaz je gotovo nemoguce pronaci. Pronaci vrata i izaci iz njihovog poremecenog sveta, znaci ponovo uci u svet zlocina, pa doživeti procišcenje, i tek onda pronaci svoje mesto pod suncem.
Amanitijev bestseler roman “Dolazim po tebe i vodim te sa sobom” daje jednu takvu sliku. Mladi Pjetro Moroni proci ce kroz gore opisani pakao samo da bi ostao normalan. Da bi se izborio sa sopstvenim skrivenim necoveštvom. Ovo delo napisano u duhu Toma Sojera izlaže Amanitijevu teoriju. U nekom delu ljudskog bica krije se tamna mrlja necoveštva. Svako odrastanje je borba sa njom. Covek mora da se odupre, da savlada “ono opako što nosimo u sebi” i da potom zapocne novi život. Gorko je Moronijevo iskustvo. Ono je ispricano kroz dve paralelne price koje se u zapletu povezuju i idu ka zajednickom raspletu. A svi junaci oko Pjetra Moronija opake su prepone koje ovaj decak ima da preskoci do divne Bolonje.
I u romanu “Ne bojim se” (prevod: Dušica Todorovic Lakava) Nikolo Amaniti se nastavlja na temu zla, na temu nasilja. No, ovog puta, on bira konkretnu temu. Igrajuci se, u duhu Haklberi Fina, decak Mikele pronalazi jednu rupu i u rupi jednog izmucenog decaka. Mikele još uvek ne zna za kidnapovanja, njegova mašta pokušava da objasni otkuda u rupi taj izgubljeni decak, taj njegov novi prijatelj. On ce tu potresnu cinjenicu shvatiti, a zaplet ce mu otkriti da su u taj zlocin umešani njegovi najbliži, nakon cega ce prezreti prljavi svet. Cini se da je i po svojoj formi i po svojoj sadržini, roman “Ne bojim se” slabiji od romana “Dolazim po tebe i vodim te sa sobom”. On je isprican filmski i više lici na scenario. Na ovogodišnjem beogradskom Festu prikazan je istoimeni film Salvatoresa, snimljen po ovom literarnom predlošku.
I u jednoj i u drugoj prici Amaniti cini jednu zanimljivu stvar. Insistirajuci na zlu skrivenom u coveku i želeci da ga što jezivije i stvarnosnije odslika, Amaniti stvara dve zagušljive provincije: Iskjano Skalo i Akvu Traverse. Ta scenografija, koju majstorski slika, u potpunosti odgovara Amanitijevoj temi. Zagušljivi gradici sa sitnim i krupnim pakostima pojacavaju strah u Amanitijevim romanima. Normalni pojedinci dave se u njihovoj prašini, pokušavajuci da se izvuku, “da preseku život na pola”, da izbace TO iz sebe. “TO što raste i pretvara nas u zveri.”

Mica Vujicic