Kazuo Išiguro (1954) britanski je pisac poreklom iz Japana. Diplomirao je na Univerzitetu Kent 1978. a magistrirao na Univerzitetu Istočne Anglije 1980. Karijeru pisca započeo je 1981. kad je u godišnjaku Stories by New Writers objavio kratke priče. Autor je romana A Pale View of Hills, An Artist of the Roating World, When We Were Orphans, Never Let Me Go (Ne daj mi nikada da odem). Za prva dva dobio je nagrade Winfred Holitby Prize i Whitebread Books Prize, a za roman Ostaci dana dobio je Bukerovu nagradu.Časopis Tajms ga je 2008. uvrstio na listu 50 najvećih britanskih pisaca od 1945.Njegov sedmi roman, The Buried Giant, izašao je iz štampe u maju 2015.
21.01.19 Dnevnik - Novine i časopisi
Kazuo Išiguro: „Ne daj mi nikad da odem“
Porodica Kazua Išigure doselila se u Veliku Britaniju kada je on imao pet godina, pa je budući nobelovac odrastao između dve kulture – iako je u Engleskoj bio sasvim integrisan u društvo, u njegovoj kući se i dalje govorio japanski i negovala tradicije stare domovine. Sam pisac ovo podvlači kao jedan od bitnih faktora za njegov nešto drugačiji pogled na svet, sa perspektivom pomalo izmeštenom iz obe kulture u kojima je odrastao.
Zanimljivo je videti kako se ova dva pogleda na svet ukrštaju u njegovom romanu „Ostaci dana“ o čoveku koji je zauvek zarobljen u svojoj okamenjenoj ulozi batlera, težeći da ostvari apsolut u životnoj filozofiji bliskoj japanskom shvatanju služenja, ali i britanskoj privrženosti tradiciji.
Posebno karakteristično za Išigurov opus jeste raznolikost tema (pa i žanrova), kojima se ovaj pisac okreće – od loma starih ideala u posleratnom Japanu, preko, već pominjanih pitanja tradicije u Engleskoj, do problema istorijskog zaborava u gotovo čisto fantazijskom romanu “Zakopani džin“, o kom je “Dnevnik” ranije pisao.
“Ne daj mi nikad da odem” spada u još jedan zanimljivi književni izlet – u pitanju je neobična ispovest negovateljice Keti u kojoj nije ništa onako kako se stvarno čini. Išiguro ne podilazi čitaocu ni u najmanjoj meri, te nije jednostavno raščivijati šta se u romanu zaista dešava, pa čitanje prve polovine knjige zahteva skoro detektivsku pažnju. Na prvi pogled bi se ovaj “štos” Arijadninog klupka naracije koji čitalac mora da odmotava da bi shvatio šta se zapravo dešava, i koji strašno vuče na dalje čitanje, mogao učiniti jeftinim, ali Išigurovi junaci, njihovi odnosi i delikatni opisi odrastanja jesu sve samo ne to.
Knjiga prikazuje distopijsku stvarnost u svetu koji bi mogao biti naš, i radnja je smeštena u paralelnu istoriju Engleske sa kraja dvadesetog veka, sa jednom malom (ali ključnom) izmenom.
Pošto je čitalac prisiljen da u potpunosti preuzme tačku gledišta glavne junakinje, otkriće do kog u drugom delu romana neminovno dolazi postaje još užasnije, i još je jasnije koliko može biti strašan zatvor vaspitanja koji društvo može da nametne. Junaci nisu samo zarobljenici (pre)surovog društva, već i sopstvenih uverenja koja su im usađivana od detinjstva. U pozadini fona velike tragedije koja se odigrava u knjizi, postoji još jedna suptilnija tragedija ljudi koji su tako perfidno indoktrinirani da ostaju zatvoreni u tamnici iz koje nema bega ne zato što je on fizički nemoguć, nego zato što ne postoji više čak ni sama ideja o bekstvu.
Nastasja Pisarev
