Kenijski pisac Ngugi va Tiongo rođen je 5. januara 1938. godine u varošici Limuru, nedaleko od Najrobija, kao Džejms Tiongo Ngugi. Studije je započeo u Ugandi, a završio na Univerzitetu u Lidsu, u Engleskoj. Potom je širom sveta predavao engleski jezik. Svoj prvi roman, Ne plači, dete, objavio je 1964. na engleskom. To delo smatra se prvim romanom u istoriji istočnoafričke književnosti.Usledili su takođe zapaženi naslovi Pšenično zrno, Krvave latice, Raspeti đavo... Sedamdesetih je, iz političkih i ličnih pobuda, počeo da piše isključivo na maternjem kikuju jeziku. Godine 1977. proveo je neko vreme u zatvoru pošto se u svojoj drami Udaću se kad ja budem htela žestoko obrušio na korupciju i licemerje kenijske elite. Poznat kao pisac romana, drama, pripovedaka, akademskih studija i knjiga za decu, pažnju najšire čitalačke publike privukao je i zbirkama eseja, među kojima se izdvajaju Povratak kući i Dekolonizacija uma.
12.06.18 Blic
NOVI PREVODI Vladimir D. Janković: Afrika, to smo mi svi
Ne plači, dete, Ngugi va Tiongo
Svoj roman prvenac, „Ne plači, dete”, kenijski pisac Ngugi va Tiongo (1938) objavio je 1964, dok je studirao u Lidsu, u Engleskoj. Delo koje će ostati upamćeno kao prvi roman u istoriji istočnoafričke književnosti bilo je napisano na engleskom jeziku. Trinaest godina kasnije Ngugi će reći istorijsko „ne” engleskom, kao sveprožimajućem simbolu kolonijalne osionosti, i početi da piše na maternjem gikuju jeziku. On, kome su mrski bili i bahati kolonijalizam i beslovesno podaništvo, pašće u nemilost svojih zemljaka, koje je takođe neštedimice kritikovao. Posle pet godina provedenih u kenijskom zatvoru, odlazi u SAD. A onda se, kao već vremešan čovek, vraća u rodnu zemlju, gde mu je priređen doček o kojem ovde nećemo iscrpnije pisati, jer hroničari prizivaju stravične slike čiju bi verodostojnost, pre eventualne reprodukcije, trebalo prvo pomno proučiti. U svakom slučaju, ostaje nada da Ngugiju nisu na oči silovali suprugu u jednoj hotelskoj sobi.
Protagonista romana „Ne plači, dete”, prvo dečko, pa momčić, pa mladić Ndžoroge kroz život stupa širom otvorenih očiju. Uz punu majčinu podršku, on polazi u školu; osluškujući ruminacije svojih najbližih, dečak nevino uviđa da je neobrazovanost crnaca možda i bila glavni uzrok ropstva u koje su zapali, a da je školovanje put ka slobodi, ne samo ličnoj nego i zajedničkoj.
Ndžorogeova porodica živi na imanju čiji je vlasnik Džakobo, Afrikanac koji se obogatio poslujući s belim doseljenicima, pre svih s g. Haulandsom, Britancem hude sudbine, a moćnim zemljoposednikom. Haulandsovo imanje održava Ndžorogeov otac, Ngoto, koji to ne čini zarad novčane nadoknade i povlastica, već da sačuva i neguje zemlju svojih predaka. Ngoto je u dalekom velikom ratu, vođenom iz nejasnih, belačkih ciljeva, izgubio jednog sina, dok se drugi kući vratio drugačiji, zanavek izmenjen.
Jednoga dana u obližnjoj varošici okupljaju se štrajkači; jeftina crna radna snaga traži veće plate i bolje uslove rada. Stvari će poći po zlu: u zemlji je uvedeno vanredno stanje, vera u bolju budućnost uzmiče pred strahom od gore sadašnjosti, ljude guta mrak… Nije, međutim, sve ni u smrti, ima nečeg i u ljubavi: vremenom se razvija neobična, duboka i nežna veza između Ndžorogea, preduzimljivog sanjara, i samosvojne Mvihaki, kćerke omraženog Džakoba…
Za kraj i poruka lične prirode. Otkad se bavim književnim prevođenjem, nijedna knjiga nije mi legla kao „Ne plači, dete” Ngugija va Tionga. Štivo od 125 kucanih strana (u nastavku: šlajfni) preveo sam za ciglo četiri dana. Sećam se, bili su to jedan petak, subota, nedelja i ponedeljak. Te subote oborio sam svoj lični, a možda i svetski rekord u dnevnoj proizvodnji, prevevši 41 šlajfnu. U nedelju sam bio nezadovoljan, pošto sam prešao samo 36 šlajfni. Autodestruktivan kakav volim da budem, svestan neizbežnog podsmeha pojedinih svojih kolega, namerno sam istakao ovaj podatak u uskostručnim krugovima, znajući da će me zbog toga okarakterisati kao neozbiljnog. Ne u smislu da lažem, nego u smislu da, kako amaterska predrasuda zapoveda, ne može biti dobro nešto što se uradi tako brzo.
Bilo kako bilo, upalilo mi je. Izazvao sam očekivanu reakciju. Što reče Goran Bregović: "Šta me briga, svakako, / sve vam mogu reći mirno, / mene niko ionako /ne uzima za ozbiljno.”
A što se tiče Ngugija va Tionga, koji je, inače, pre neku godinu ušao u najuži krug kandidata za Nobelovu nagradu za književnost… Pa, šta da vam kažem… Ngugi je - car.
Vladimir D. Janković
