Književnik Miroslav Josić Višnjić dobitnik je nagrade "Fonda Todor Manojlović" koja se dodeljuje za negovanje modernog umetničkog senzibiliteta. U obrazloženju žirija naglašava se da je "nagrada Miroslavu Josiću Višnjiću dodeljena za njegov sveukupni doprinos u oblasti umetničkog pripovedanja, a na tragu blistave modernističke tradicije koju je, između ostalih velikih srpskih pisaca prve polovine 20. veka, utemeljio, razvio i afirmisao upravo Todor Manojlović".Prema rečima Mihajla Pantića, predsednika žirija, Miroslav Josić Višnjić je u svojim romanima, kombinujući epsku i lirsku dimenziju pripovedne imaginacije, stvorio umetnički svet koji predstavlja simbolički ekvivalent ljudskih sudbina od 19. veka do danas, a mahom poreklom iz srpskih prečanskih zemalja.T. Č.Bora Stanković - pisac, carinik i poreznikBorisav Stanković, jedan od naših najznačajnijih pisaca, rođen je u Vranju 31. marta 1875. godine. U svom rodnom mestu završio je osnovnu školu i gimnaziju. U Beogradu završava Pravni fakultet i zatim nekoliko meseci boravi u Parizu. Po povratku u Beograd dobija službu kao carinik i poreznik. Godine 1915. povlači se u Niš, gde boravi neko vreme. Nakon završetka rata radi u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete.
Njegove najznačajnije zbirke pripovedaka su: "Iz starog jevanđelja", "Božji ljudi" i "Stari dani". Najznačajnija drama koju je napisao je "Koštana", a najpoznatiji roman je "Nečista krv". U našoj književnosti se javlja kao nosilac tema i motiva koje su do tada bile nedovoljno obrađene i na koje tadašnji pisci nisu obraćali pažnju.
Kao tvorac prvog srpskog modernog romana, zašao je duboko u psihologiju svojih likova i osvetljavajući njihova unutrašnja stanja, dao je pravi primer otvorenosti ka novim postupcima i stilovima zanemarenim u našoj prozi. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog grada Vranja, na prekretnici između turskog vremena i modernog doba, onako kako su to ranije učinili Jakov Ignjatović sa Sent Andrejom i Stevan Sremac s Nišom.
Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i saznanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U većini pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu. Slika stvarnosti, svetla, prozračna i poetična, u službi je otkrivanja društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida duboka socijalna zasnovanost likova i situacija.
Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Stanković, takođe prvi otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka "Božji ljudi" sastavljena je od kratkih pripovedaka i crtica, posvećenih onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenima, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu.
Borisav Bora Stanković umro je u Beogradu 22. oktobra 1927. godine.
- Tato! - poce Sofka, a to "tato" jedva je izgovorila, od tolikegorcine i uvredjenosti sto on tako sa njom radi.
- Ja ne mogu i... necu...
I osecajuci da ce izgubiti svu kuraz i briznuti u plac pred njim,dovrsi brzo:
- Ja ne mogu i necu za takvoga da podjem!
Samo vide kako se on podize, sa nekim suvim podsmehom, onako ucarapama, pridje joj i svecano poce:
- Sofke, sinko! Lepota i mladost za vreme je.
Sto Sofku gotovo prenerazi, to je sto u njegovu glasu, zazvucato kao njegovo sopstveno iskustvo, jad, gorcina. On je sam to takonekada mislio, da je lepota i mladost najpreca, najveca, sada evozbog toga dosao dotle, do siromastva; a da nije tako mislio, nebi njenu mater uzeo, ne bi zbog toga ovoliko pretrpeo, ovoliko senamucio, potucao ijos, sada, kada se smilovao i resio da se k njimakuci ponovo vrati, a ono, mesto blagodarnosti, gle sta!...
Sofka ipak promuca:
- Ja ne mogu!
- Ni ja ne mogu.
I odskoci od Sofke, uspravi se. Sofka vide kako mu se po cilimuprsti od nogu u carapama grce, tresu.
Da ga kao umilostivi, produzi Sofka:
- Sramota! Od drugarica i od sveta sramota me, tato!
- I mene je sramota!
Jednako uspravljajuci se i vec od besa tresuci se, i to ne kaopred Sofkom, vec kao pred samim sobom poce sav jad da izliva:
- Zar mene nije sramota? Zar ja to hocu, milo mi? Zar ja neznam koliko je to sto ja to moram? I to ja, ja!...
- Ili, zar, sinko, cedo, Sofko, Sofkice moja, ne verujes tati?Mislis da tata laze, da ima para, nego tako hoce, cef mu da teuda.I ako to mislis, onda - pogledaj tatu!
I razgrnu pred njom mintane, koliju.
Sofka, zaprepascujuci se, vide kako su samo krajevi kolijei mintana njegovih, i to oni uzani porubi koji se pri hodu lelujajui vide, kako su samo oni bili opsiveni novom, skupocenom postavom,dok ostala ledja iznutra, cela postava, sva je bila stara, masna;pa cak negde i bez postave, sa poispadalim pamukom. A sam on,njegova snaga, prsa, koja su mu bila otkrivena, zaudarala su naznoj, hanove, nepresvlacenje, neopranost, masnocu.
Sofka samo poniknu i gotovo pade do njegovih nogu.
- Oh, tato, tato!