Književnik Miroslav Josić Višnjić dobitnik je nagrade "Fonda Todor Manojlović" koja se dodeljuje za negovanje modernog umetničkog senzibiliteta. U obrazloženju žirija naglašava se da je "nagrada Miroslavu Josiću Višnjiću dodeljena za njegov sveukupni doprinos u oblasti umetničkog pripovedanja, a na tragu blistave modernističke tradicije koju je, između ostalih velikih srpskih pisaca prve polovine 20. veka, utemeljio, razvio i afirmisao upravo Todor Manojlović".Prema rečima Mihajla Pantića, predsednika žirija, Miroslav Josić Višnjić je u svojim romanima, kombinujući epsku i lirsku dimenziju pripovedne imaginacije, stvorio umetnički svet koji predstavlja simbolički ekvivalent ljudskih sudbina od 19. veka do danas, a mahom poreklom iz srpskih prečanskih zemalja.T. Č.Bora Stanković - pisac, carinik i poreznikBorisav Stanković, jedan od naših najznačajnijih pisaca, rođen je u Vranju 31. marta 1875. godine. U svom rodnom mestu završio je osnovnu školu i gimnaziju. U Beogradu završava Pravni fakultet i zatim nekoliko meseci boravi u Parizu. Po povratku u Beograd dobija službu kao carinik i poreznik. Godine 1915. povlači se u Niš, gde boravi neko vreme. Nakon završetka rata radi u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete.
Njegove najznačajnije zbirke pripovedaka su: "Iz starog jevanđelja", "Božji ljudi" i "Stari dani". Najznačajnija drama koju je napisao je "Koštana", a najpoznatiji roman je "Nečista krv". U našoj književnosti se javlja kao nosilac tema i motiva koje su do tada bile nedovoljno obrađene i na koje tadašnji pisci nisu obraćali pažnju.
Kao tvorac prvog srpskog modernog romana, zašao je duboko u psihologiju svojih likova i osvetljavajući njihova unutrašnja stanja, dao je pravi primer otvorenosti ka novim postupcima i stilovima zanemarenim u našoj prozi. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog grada Vranja, na prekretnici između turskog vremena i modernog doba, onako kako su to ranije učinili Jakov Ignjatović sa Sent Andrejom i Stevan Sremac s Nišom.
Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i saznanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U većini pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu. Slika stvarnosti, svetla, prozračna i poetična, u službi je otkrivanja društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida duboka socijalna zasnovanost likova i situacija.
Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Stanković, takođe prvi otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka "Božji ljudi" sastavljena je od kratkih pripovedaka i crtica, posvećenih onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenima, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu.
Borisav Bora Stanković umro je u Beogradu 22. oktobra 1927. godine.
Mitka: Sviri. Da sviris: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Zenu? Ene gu. Od brasno i testo oci vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviris, "moju pesmu" da sviris!
Grkljan:Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
Mitka: Moju pesmu!
Grkljan:Ama, kakvu, tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo.
Mitka: I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s"n s"nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin - bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basce, cvece, mesecina. - Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene... Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan ot kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t"j bol, jad - dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s"n da me uvati. A s"n me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... NISTA MI NIJE, ZDRAV SAM, A - BOLAN. Bolan od samog sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t"g sam jos bolan... Zalno, teslo da mi pojete!...
I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s"s otvoreni oci u grob cu da legnem. POJ "ZAL ZA MLADOST"... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nista otide, i brgo ostavi. POJ I VIKAJ GU. MOLI GU, NEKA MI SE SAMO JOS JEDANPUT VRNE, DODJE, DA GU SAMO JOS JEDANPUT, POMIRISEM...
Da li znaes, mome, more, da znajes, Kakva je zalba za mladost...
Majku, njuma da mi ne spominjes. Ona jedno pogresi, sto prvo tebe, pa posle mene rodi, te s"g moram da cutim, da te slusam, jer si stariji! Toj ona samo pogresi: sto prvo tebe pa posle mene rodi. - A majka je majka!
