Nemački u 100 lekcija

17.01.06 Blic

Junak romana „rekonstruiše svet“ detinjstva pomoću neobjavljenih dela pokojnog (beskućnika) Alekse; dok mu „mirisi prošlosti“ naviru „mimo volje“, u njemu se obnavlja egzistencijalni „rebus tuđe kuće“ (proteranih Folksdojčera) u kojoj je, kao lički izgnanik, odrastao; pokušavajući da pronikne u smisao (zavičajne, nacionalne i opšteljudske) istorije, on odgoneta sopstvenu sudbinu (nesmirenog putnika, beskućnika). U potrazi za (potpunom, celom) istinom o stradanju Srba i banatskih Švaba od 17. veka do danas, on je podozriv prema „filovanim uspomenama“ svedoka koliko i prema nacističkim arhivima, jer želi da, kao njegova mudra majka-Stana, istovremeno gleda u „obe strane medalje“. Junak postaje „hroničar smrti, uspomena i snova“ zemljaka, čija su se razmišljanja i sudbine oblikovali prema „gvozdenom oklopu“ kolektivnog udesa; njihovi karakteri su munjevito osvetljeni nadom da su im voljeni, bez obzira na kojoj od zaraćenih strana bili, živi i da mogu umaći (kameleonskoj, neumoljivoj) smrti. Junaku istorija počinje da liči na nepredvidivo nizanje scena (strip) u nepromenljivoj scenografiji čarobne i strašne (vojvođanske) pustare; simbolično predstavljajući sudbinu (obeskorenjenog) naroda kao (uzaludno) čekanje voza za (napušteni, idealizovani) zavičaj, on izdvaja jurodivog Svetozara kao onog kome se od neposrednog suočavanja sa (eshatološkim) smislom istorije, pomutio (ljudski, ograničeni) razum.

Ovaj roman podseća na dužnost (moralnog) stvaraoca da bude ideološki i poetički „beskućnik“, da se u potrazi za istinitim odgovorima ne obazire na ukuse i nazore mase (jer je narod, kao i publika, „slama koju je lako zapaliti“), kako se umetnost ne bi valjala „u blatu zajedno sa ljudima“.

Vesna Trijić