Nemački u sto lekcija

17.03.06 NIN

U izdanju Stubova kulture, nakon romana Kutija za muške cipele, izašao je u ediciji Peščanik drugi roman Ratka Dangubića Nemački u sto lekcija.

Ovim povodom autor kaže:
- Osobenost knjige je što se bavi temom koja se kod nas i u Evropi manje-više zaobilazi šezdesetih godina. Igrom slučaja ili sudbine knjiga je, kao i njeni junaci, strugotina vremena. To je tužna, iskidana priča; tačnije, sto kratkih priča zasnovanih na stvarnim događajima, i alegorija o Nemcima, Srbima, Jevrejima, Mađarima na dnu Panonskog mora: sve se događa u kovitlacu prašine, geometriji stvarnog i izmišljenog – između folksdojčera, koji krivi ili ne – uplašeni i obmanuti odlaze, i gorštaka, kolonista, koji pristižu u ravnicu na jedrima nade i komunističke doktrine. Plete se fantastika ideologije, dokumenata, sa uslovnim refleksom duše. Istorija se ogleda u oljuštenom ogledalu sudbine, narodi su nalik na amebe, koji sebe u deobama ne štede.

Iza folksdojčera je ostala tuga kao rika sudbine u ravnici. Nisu ni sve Švabe bile zločinci i tragaoci za nacionalnom državom, i oni su imali svoju proporciju između ravnice i duše. Ne mogu se sve slike staviti u jedan ram, niti na različite sadržaje istorije lepiti ista etiketa. Svaki narod dug prema Bogu i sudbini vraća na svoj način. Nakon odlaska folksdojčera ostao je težak talog na dnu nestalog mora po kome će se uvek čeprkati.

10.12.05 Glas javnosti

Jedan od likova u romanu kaže "svi su jednom bili kolonisti", drugi "samo je Bog na nebu starosedelac". Drugi svetski rat je bio građanski, ideološki, verski, nacionalistički rat. Cepale su se porodice kao platno
Roman "Nemački u sto lekcija" Ratka Dangubića za temu ima Vojvodinu, Drugi svetski rat, folksdojčere i koloniste, sudbine vojvođanskih Nemaca, Jevreja i Krajišnika. Sto minijatura ovog romana-mozaika sastavljene su od isečaka života stanovnika (po) ratne Vojvodine, koji su zaustavljeni u nekom trenutku svoje nade, želje, ljubavi; mali i jedini život sačekala je iza ćoška "velika istorija" i pretvorila ga u tragediju, u gubitak i smrt. Autor kaže da mu je dobar deo istorije folksdojčera prošao kroz ruke i glavu, kilogrami požutele hartije. Odatle su, uz ono što je nosio u sebi, izronili događaji, ljudi i njihove sudbine.

Imena je retko menjao, dosijei su ostali dosijei, geografski pojmovi našli su se na mapi sećanja gde i na zemljinom šaru.
Pitate šta ste od folksdojčera nasledili, a mene zanima da li su nasleđene i aveti, duhovi nevinih, a prognanih?
- Jedan od likova u romanu kaže - "svi su jednom bili kolonisti", drugi - "samo je Bog na nebu starosedelac". Panonija je dno jednog mora, ima svoju morsku i ljudsku prošlost, svoj talog. Aveti, uprkos logici, izlaze iz morske pene, prašine, salaša, sećanja, močvara, usnulih gramofonskih ploča. Progonjeni, izgnani nigde nisu srećne porodice - oni ne mogu sve svoje sa sobom da ponesu iz zavičaja, Hajmata, kako kažu Nemci. Pogledajte šta se nama dešavalo krajem drugog milenijuma. I aveti su, uslovni refleks duše, i njih će biti dok bude u čoveku duše. Tugovanje je, prirodno stanje čoveka, kao i ljubav, sreća, vera.

Zašto ste izabrali poziciju korektnog (da ne kažem politički) pripovedača? Kako ste došli do toga da nam prikažete (uglavnom) one junake za koje je zlo bilo sudbina, a ne izbor?
- Pripovedač nije pripovedač ako nema neutralan stav prema činjenicama, utiscima, stvarima i ljudima, prema fikciji koju stvara. Pobeći od politike, znači približiti se čoveku, na tome sam gradio rastojanje od onoga što se zove pogrešno mešanje političkih karata. Ako je zlo nečiji izbor, onda je i to, takođe, njegova sudbina.

Kažete da "ne dugujemo mi ništa folksdojčerima, a ni oni nama". Ipak, stiče se utisak da vas je upravo misao da se nešto duguje naterala da napišete ovu knjigu?
- Pojam duga je ovde najmanje korišćen kao materijalni pojam. Pitanje materijalnih dobara je priča za sebe, mene je zanimala moralna strana tepsije za pečenje pite od jabuka. Ne vredi vrteti ringišpil kad nema posetilaca. Odu stolice suviše visoko. U raspravama o imovini, rehabilitaciji i svemu tome ima politikanstva, emocija, udvaranja istoriji, no - ne treba bežati od familijarnosti sa istinom jer jednom morate, negde, da kažete da ste joj rod i kakav.

"Pristigli kolonisti ili njihovi potomci još se nisu oslobodili tuge koja je ostala za folksdojčerima, ona je deo svakodnevne statistike", pišete. Šta je ta tuga, i kako da nestane?
- Tuga je što ste ušli u tuđu kuću koju neko nije napustio svojom voljom, gledate dud koji je neko drugi posadio, tuga je što se teško uklapate u novu sredinu, tuga je što ste tamo negde ostavili svoju kuću, komšije, rođake, roditelje i grobove, iako se to kod nas najčešće, poslednjih godina, zloupotrebljava. Ne treba da se mi tuge oslobađamo, ona je čergar koji ima svoje puteve. Niko se nije zapitao kakva je tuga ostala u selima koje su napustile stotine hiljada kolonista.

Tvrdite da su "kolonisti naterani da budu glasnogovornici nove ideologije. Cena useljenja u tuđe krevete, u tuđe kuće je bila velika". Naterani?
- Naterati nekoga na nešto nije samo stvar fizičke prinude. Možete nekoga na nešto naterati lažima, obećanjima, strahom, verom da postoji bolji svet. Srodne su reči naterati i nadati se. Drugi svetski rat je kod nas bio i građanski rat, i ideološki rat, verski, nacionalistički. Porodice su se cepale kao platno, a kamoli države. Unesrećeni ljudi, obezglavljenih porodica krenuli bi i u Afriku da im je neko nešto obećao, u pesak Sahare, a ne u Vojvodinu o kojoj se govorilo kao o Misiru.

Kažete da "naš odnos prema folksdojčerima mora da se preispita, kao i njihov prema nama, kao i da ima dosta hipoteza koje treba oboriti".
- Nisu svi folksdojčeri, kao ni svi Nemci, bili sledbenici Hitlera, nisu svi kolonisti bili komunisti. Šta smo to mi loše učinili folksdojčerima ili oni nama, nego što se dešavalo u Rumuniji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarsko, Hrvatskoj, Sloveniji? Srbi su više dali Evropi, nego što su od nje uzeli. Nasedamo na istorijske priče tzv. naših i stranih istoričara, onih koji žele da nas udalje od nas samih. Ako se kaže da su svi Nemci loši, ili da su svi Srbi loši, kakva je korist od tih konstatacija? Mi smo mali narod, i tako treba da se ponašamo.

Tatjana Čanak

02.12.05 Glas javnosti

Knjiga o Vojvodini, Drugom svetskom ratu, folksdojčerima i kolonistima, Nemcima, Jevrejima i Krajišnicima, progonjenima i progoniteljima...
Roman "Nemački u sto lekcija" Ratka Dangubića, objavljen za vreme Sajma knjiga u Beogradu, ovih dana predstavili su Gojko Božović ("Stubovi kulture") i autor. Vojvodina, Drugi svetski rat, folksdojčeri i kolonisti, Nemci, Jevreji i Krajišnici, deportacije - mesto, vreme i teme su ove knjige. Ova "istorijska" tema nije obrađena epski, sveobuhvatno, već roman ima strukturu mozaika, koji tek dužim čitanjem pruža širu perspektivu. "Nemački u sto lekcija" mogao bi da nosi i podnaslove "Nesreća" ili "Izbeglištvo u sto lekcija"... "Iza Folksdojčera je ostala tuga u ravnici.

Pristigli kolonisti ili njihovi potomci još se nisu oslobodili te tuge, ona je deo svakodnevne statistike", kaže Dangubić. Sto minijatura Ratka Dangubića sastavljene su od isečaka života stanovnika (po) ratne Vojvodine, kao pokušaj da se od zaborava otrgnu imena i sudbine kojima je jedini trag ostao u policijskim dosijeima. Sažetost i upečatljivost žanr-prizora u svakoj priči čine najveći kvalitet ove knjige. "Izmešale su se nesreće nevinih i krivih Nemaca i naše. Zidovi ćute, znaju dosta i o Švabama i o nama".

Progonitelji, žrtve, izbeglice, kolonisti... zaustavljeni su u nekom trenutku svoje nade, želje, ljubavi; mali i jedini život sačekala je iza ćoška "velika istorija" i pretvorila ga u tragediju, u gubitak i smrt. "Velika količina smrti u romanu se, kao i u životu, često, nametnula. Smrt je definitivno rešenje za mnoge probleme. Ona ni u romanu ne bira mesto ni vreme".

Svaka priča Ratka Dangubića nosi trag lične priče, ukus autentičnosti "onoga što se zaista dogodilo". Autor kaže da je roman složen na nekoliko istorijskih, socijalnih i fiktivnih nivoa i da je nastajao decenijama, iz njegovih ličnih sećanja, ali i iz literature i dokumenata. Nije bez značaja to što je Ratko Dangubić druga generacija onih "koje je voz doneo", jer su neke od najboljih priča upravo priče "pobednika", onih koji su došli među tuđe zidove, legli u tuđe krevete, i sami u potrazi za obećanom srećom. Onih koje su, umesto raja, sačekali duhovi prognanih ljudi, Nemaca.

"Od odlaska, ili, ako hoćete, progona folksdojčera proteklo je šezdeset godina. Šta smo od njih nasledili: deo kulture, nekoliko reči u jeziku, po koji komad starog nameštaja, već oronule kuće, knjige na gotici koje negde trunu, ogledala premazivana ovako i onako?"

Književnost je utočište iznijansiranih istina i beg od crno-bele slike života, a to ova knjiga sjajno dokazuje. Ne Nemci, ne Jevreji, ne Srbi Krajišnici, već ljudi, žene, sa svojim snovima, ljubavima, nesrećama, sa svojim nesanicama, uspomenama... Dok čitate knjigu "Nemački u sto lekcija", imate utisak da autor nije pisao knjigu, već ritualno izgovarao imena nesrećnih ljudi, i tako oslobađao duhove koji su, do tada neopevani i neožaljeni, vojvođansku ravnicu topili onom dobro poznatom, beskrajnom tugom.

T. Čanak