Nemoć odgonetke

30.01.06

ĐOKU Stojičiću nedavno je objavljena četvrta knjiga na češkom: "Nemoć odgonetke", u izdanju praškog "Prospektruma". Pesnik je već više od mesec dana u Češkoj, gde mu je izdavač organizovao nekoliko susreta sa čitaocima.Istovremeno, ova godina je za njega jubilarna: navršava se pola veka kako skuplja i objavljuje narodne izreke. Uskoro bi trebalo da se pojavi novo, dopunjeno, izdanje kapitalne knjige "Sjaj razgovora".
Stojičić je, koliko je poznato, jedini kod nas koji se ovako ozbiljno bavio izrekama. "Zato što su one, veli, jedini oblik narodnog književnog stvaralaštva koji se neprekidno stvara. Sve drugo prešlo je pod autorski znak".
Izreke su povod da ga zapitamo koliko je ovaj vid narodnog stvaralaštva ostavio traga u njegovoj poeziji. I pomenuta zbirka pesama, kod nas objavljena kod "Draganića", navodi na ovu pomisao.
- Verovatno je nešto od svih tih izreka, a zabeležio sam ih na desetine hiljada, ušlo u "zabran" moje poezije, pre svega ta čarovitost narodnog jezika, koja je došla do izražaja i u naslovu "Nemoć odgonetke". Ali, u toj nemoći poezija je upravo najmoćnija da iskaže i nagovesti neizrecivo.
Još je jedan vid poezije za koji bi se možda moglo reći da je kod Stojičića "izazvan" izrekama. To je haiku. On odavno piše i objavljuje haiku stihove. On misli da je raskoš našeg usmenog književnog nasleđa zaista zaslužna za toliku popularnost haiku poezije, jer danas u Srbiji izlazi nekoliko dobrih listova i časopisa njoj posvećenih, čak se smatra da se danas u Srbiji piše najbolja haiku poezija na svetu!
- Pišući haiku imao sam utisak da sam savladao jednu novu poetsku čaroliju. U ovom žanru najpre sam se oprobao tajno: 1992. godine učestvovao sam na jednom tajnom konkursu za haiku i dobio prvu nagradu. To me je uverilo da imam smisla za dve bitne stvari - za sažeto izražavanje i za osećaj prirode i lepote njenih pojavnosti u svakom godišnjem dobu.
Stojičić je zastupljen u nekoliko antologija haiku poezije, a 2004. godine kod "Srpske knjige" objavio je haiku zbirku "Cvet na kamenu".
To što Česi objavljuju već četvrtu Stojičićevu knjigu razlog je što su imali prilike da ga bolje upoznaju. Pesnik je u Pragu boravio više od šest godina, gde je bio ambasador SR Jugoslavije. To je, verovatno, jedan od najdužih ambasadorskih mandata u jednoj zemlji, koji je, sticajem okolnosti, trajao u najgore vreme, pod sankcijama, kad su, uglavnom, i bile moguće samo kulturne veze između dve zemlje.
- Delimično sam i ranije poznavao češku kulturu, naročito film i književnost, ali ovaj boravak omogućio mi je da to znanje znatno produbim, da upoznam i češku civilizaciju, njihovu filozofiju življenja, odnos prema drugim narodima, prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i da uvidim da postoje mnoge duboke veze naša dva naroda. Da podsetim samo da se naše "Rujansko četvorojevanđelje" čuva u Narodnom muzeju Češke, da je prvi prevod "Hasanaginice" bio na češki. Nosim najlepše utiske o Česima, njihovoj državi, njihovom mudrom opstajanju u istoriji...
Stojičić je naročito ponosan na tri svoja ambasadorska poduhvata. Doprineo je da Karlov univerzitet objavi na češkom, "Istoriju srpske kulture", a za nastanak ovog dela, koje je napisalo 25 autora, najviše je zaslužan i u Srbiji, jer se to dogodilo 1993. godine, u vreme kad je on bio ministar kulture i u tom svojstvu je naložio da se knjiga napiše. "Istoriju srpske kulture" smatra najboljim što je tokom svoje političke karijere učinio. U našoj ambasadi u Pragu otvorio je Kulturni centar (nažalost zatvoren posle njegovog odlaska), u kome je održano 45 likovnih izložbi, književnih susreta i razgovora. Najzad, njegovim zalaganjem obnovljen je najveći srpski mauzolej, u selu Jindrihovice, na češko-nemačkoj granici, gde se u Prvom svetskom ratu nalazio koncentracioni logor za 40.000 srpskih interniraca, od kojih je umrla četvrtina. Njihove kosti i danas su tu. Mauzolej je svojevremeno podigao kralj Aleksandar, ali je vremenom bio gotovo uništen.
Đoko Stojičić se uskoro vraća u Beograd. Ovog proleća biće mu objavljena nova zbirka pesama "Helenski bogovi", trag njegovog višedecenijskog interesovanja za Heladu.
- Penzioner sam, ali radim, čini mi se, više nego ikada. Sada mogu na miru da se posvetim pisanju i da dovršavam brojne projekte i zamisli odlagane zbog prečih poslova - završava pesnik.

N. TOMIĆ