Neutaživa žeđ sećanja

21.02.09 Danas

Najkoncizniji opis ove knjige sastojao bi se iz svega tri reči, preuzetih iz naslova uvodnog ogleda: ljubav, prijateljstvo i sećanje. One nedvosmisleno upućuju na kategorijalni sklop antičke i vizantijske etike i estetike.

Grčka filozofija nije oblik znanja, nego pre svega vid erosa, odnosno ljubav prema mudrosti, baš kao što je pojam filokalije sazdan od ljubavi i lepote. Staro, grčko shvatanje prijateljstva, počiva na zajedništvu u lepoti i mudrosti. Prijateljstvo nije jednostavno „imati prijatelja”, nego celovita moralno-estetska pozicija sabrana u Aristotelovom idealu prijateljstva radi samog prijateljstva. Sećanje na helensko i helenističko vreme, taj verovatno najvažniji element neohelenske poetike, jeste prava pozornica estetskog doživljavanja, preuzeta iz platoničke filozofije. Za Platona bez sećanja nema ni lepote. Posredstvom lepih predmeta mi se „prisećamo” arhetipske lepote i uživamo u njoj samoj. Ljubav, prijateljstvo i sećanje vezuju različite oglede u jedinstvenu priču o neohelenskim temama.

U prvom delu knjige sabrani su eseji posvećeni modernoj grčkoj poeziji, sponama između tradicije i modernog, književnim preispitivanjima. Drugi deo se sastoji od venca ogleda čiji su junaci Konstantin Kavafi, Jorgo Seferi, Jani Rico, Odisej Eliti, Tito Patriki, Naso Vajena. Treći deo se sastoji iz ogleda posvećenih savremenoj grčkoj prozi, romanu o građanskom ratu, istorijskom romanu i dr.

Modernu grčku poeziju autorka sagledava kao prijateljski dijalog između prošlosti i budućnosti, Istoka i Zapada, između samih pesnika i ljubitelja poezije. U tom dijalogu prijatelja jedno pitanje je postalo važno, a to je ono o smislu poetskog sećanja. Konstantin Kavafi, piše autorka, suprotstavlja se razbijanju smisla i ukidanju hijerarhije, verujući u spajanje „naizgled razbijenih krhotina smisla i rekreiranje sveta, davnog i divnog, ali bez nostalgije”. O kakvom se sećanju i o kakvom odsustvu nostalgije radi u poeziji Konstantina Kavafija?

Danas se javljaju nostalgije za nekom prošlom epohom, ne radi prihvatanja vrednosti tog perioda, nego iz želje da se obezvrede druge, teško ostvarljive vrednosti iz sadašnjosti: „A je afirmisano, ne zahvaljujući nekom svom intrinzičnom kvalitetu nego zarad prećutane intencije poricanja, devaluacije ili obezvređivanja B”, kako to formuliše Maks Šeler. Naprotiv, poetika sećanja Konstantina Kavafija nedvosmisleno je afirmativna. Smisao nije negde drugde, većovde i sada, u skladu sa stoičkim geslom: Ubi bone ibi patria! (koje se najčešće pogrešno, oportunistički tumači). Zato je pesnik u Aleksandriji stvorio svoj pesnički i životni mikrokosmos, baš kao što je to mogao učiniti u bilo kom drugom gradu: „Da li da se selim ili da uvedem električno svetlo? Gde bih mogao živeti bolje? Dole se bordel brine za telo. A tu je i crkva za oproštaj greha. Tu je i bolnica u kojoj umiremo”. U prošlosti, kako piše autorka, Kavafi ne traga za predstavama „opštih situacija”, nego naprotiv istražuje partikularnost, specifičnost, pojedinačnost, a stihovi pesme nagoveštavaju tek jedno od mogućih rešenja: „Iza svake sheme on vidi iznenađenje; svaka njegova ličnost izlazi iz jednoobrazne zamisli koju o njoj možemo imati i neponovljiva je”. Poetska istorija Konstantina Kavafija više je lavirint u kome je naš referentni vremenski pojam pod znakom pitanja, a shodno tome, teorija relativnosti, koju Ksenija Maricki spominje, kongenijalnost koju treba, koliko se može, osvetliti.

Mi, sasvim u skladu sa našim zdravim razumom, vreme opažamo kao strelicu koja se neumitno kreće od prošlosti prema budućnosti, dok za teoriju relativnosti ne postoji primat vremenskog okvira – časovnici na različitim mestima kreću se, ukoliko bi se mogli uporediti, različitom brzinom, ali subjektivno ne postoje nikakve razlike. Vremenske kapsule koje otvara Kavafi nisu kontinuirane, pa tako sećanje upućuje na ono što je dato sa druge strane tanane prostorno-vremenske opne, koja je za poetsku imaginaciju kristalno prozirna. Kavafijevi pravi sagovornici su Ajnštajn i Borhes, a junaci koje zajedno posmatraju Julijan Apostata i Demetrije Soter. Sećanje nije tek rekreiranje davne prošlosti, većsuptilni način saznanja u okviru mističnog prostorno-vremenskog lavirinta.

Nova knjiga Ksenije Maricki Gađanski je intrigantna i uzbudljiva baš zato što nije pisana kao konvencionalna istorija moderne grčke poezije, nego kao čudesna priča o neohelenskim temama, razgranatih tokova i naizgled nemogućih dijaloga, kao što je ovaj koji se počeo nazirati između Ajnštajna i Kavafija.

Srđan Damnjanović