Povodom jednog od Kobenovih romana (Darkest Fear), list Chicago Tribune je autora opisao slikovitom frazom "Rejmond Čendler sreće Bridžet Džons", ciljajući na Kobenov dar da unese crtu duhovitog u trilerske zaplete.Glavni lik sedam Kobenovih romana je Majron Bolitar, sportski agent koji se uvek nađe u nevolji, što zbog svojih klijenta, što zbog svoje prošlosti. Bolitarov lik opravdava navedena poređenja Kobena sa drugim piscima: snalažljivost u zapletima i britak humor doneli su autoru nagrade za tri od sedam ovih romana (Edgar za "Fade Away", Shamus za "Drop Shot" i nagrada Anthony za roman "Deal Breaker"). Sportsku potku u većini onoga što piše Koben objašnjava činjenicom da je "Maratonac" Vilijema Goldmana njegov omiljeni triler (po kom je snimljen i poznat film sa Dastinom Hofmanom i Lorensom Olivijeom u glavnim ulogama). Iako je reputaciju stekao romanima o Majronu Bolitaru, Harlan Koben se nije zadržao samo na jednom liku. 2000. je objavio roman "Nikom ni reči", jedan od svojih najuspešnijih trilera, koji mu je doneo i nominaciju za nagradu Edgar, da bi se godinu dana kasnije pojavio "Nestao zauvek", roman za koji Koben kaže: "Želim da vam se svaka knjiga, a posebno ova, prišunja iza leđa, i na kraju vas udari po potiljku kad se tome ne nadate".Harlan Koben živi sa ženom i četvoro dece u Ridžvudu, Nju Džersi. Kao najveću literarnu inspiraciju ističe svoju majku. Potencijalnim piscima poručuje sledeće: "Pišite. Ne uzimajte časove pisanja. Ne slušajte me. Samo pišite. I brišite, puno brišite. Verovatno ne brišete dovoljno. Onda pišite ponovo. Onda opet. I opet."
Trebalo je da se čuje zlokobni šapat vetra. Ili da nam jeza prodre u kosti. Tako nešto. Neka pesma kao iz bajke koju smo mogli da čujemo samo Elizabet i ja. Neka napetost u vazduhu. Neki predosećaj kao iz udžbenika. U životu ima nezgoda koje gotovo da očekujemo da nam se dese ? kao na primer ono što je zadesilo moje roditelje ? a tu su i drugi mračni trenuci, trenuci iznenadnog nasilja, koji sve promene. Pre nesreće koja mi se desila živeo sam drugačije. A evo kako živim sad. Bolno je koliko malo zajednicčog imaju ta dva života.
Dok smo se vozili na proslavu naše godišnjice Elizabet je ćutala, što nije bilo nimalo neobično. Još dok je bila devojčica dešavalo se da je iznenada uhvati neka seta. Samo bi se povukla u sebe i otplovila za svojim mislima, ili bi je obuzeo veliki strah, nikada nisam znao tačno šta. Pretpostavljam da je to bio deo te misterije ali sam tada po prvi put osetio koliko smo daleki. Šta smo sve zajedno preživeli. Pitao sam se da li možemo da preživimo istinu. Ili još bolje, skrivene laži.
Rashladni uređaj u kolima zujao je podešen na maksimum. Dan je bio vreo i lepljiv. Pravi avgust. Prešli smo klanac reke Delaver preko mosta Milford, a ljubazni službenik na naplatnoj rampi poželeo nam je dobrodošlicu u Pensilvaniju. Petnaestak kilometara dalje ugledao sam znak uklesan u kamenu na kome je pisalo JEZERO ŠARMEJN ? PRIVATAN POSED. Skrenuo sam na seoski drum.
Točkovi su zaparali po zemlji izbacujući uvis prašinu kao pustinjski stampedo. Elizabet je isključila radio. Krajičkom oka sam mogao da vidim da se zagledala u moj profil. Pitao sam se šta vidi, a srce mi je zaigralo. S naše desne strane dva jelena su grickala neko lišce. Zastali su, pogledali nas, videli da im nećemo ništa i produžili da grickaju. Nastavio sam da vozim, a pred nama se pojavilo jezero. Sunce se polako gasilo bojeći nebo purpurnim i narandžastim krugovima. Izgledalo je kao da gore vrhovi drveća.
?Ne mogu da verujem da još uvek ovo radimo?, rekao sam.
?Ti si taj koji je počeo.?
?Aha, samo tada sam imao dvanaest godina.?
Elizabet je uspela da se nasmeši. Nije se često smešila, ali svaki put kada bi to učinila, tras, mene je to pogadalo pravo u srce.
?Romantično je?, bila je uporna.
?Blesavo je.?
?Ja volim kad je romantično.?
?Ja volim kad je blesavo.?
?Ti me kresneš kad god ovo radimo.?
?Zovi me gospodin Romantični?, rekao sam.
Nasmejala se i uhvatila me za ruku.
?Hajde, gospodine Romantični, smrkava se.?
Jezero Šarmejn. To ime mu je dao moj deda, što je beskrajno izluđivalo moju baku. Htela je da se jezero nazove po njoj. Ona se zvala Berta. Jezero Berta. Deda nije hteo ni da čuje. Dva poena za dedu.
Pre nekih pedeset godina jezero Šarmejn je bilo letnje odmaralište za decu bogataša. Onda je vlasnik otegao papke i deda je za male pare kupio celo jezero sa okolnom zemljom. Popravio je kuću upravnika letovališta i porušio većinu objekata uz samu obalu. Ali dublje u šumi, gde već dugo niko nije zalazio, ostavio je dečje bungalove da trunu. Moja sestra Linda i ja smo se tu smucali, tražili ostatke zakopanog blaga po ruševinama, igrali se žmurke, čikali jedno drugo da pronade Babarogu, za koju smo bili sigurni da nas posmatra i vreba. Elizabet je retko išla s nama. Volela je da zna tačno gde se šta nalazi. Skrivanje ju je plašilo.
Čuo sam duhove dok smo izlazili iz kola. Ovde ih ima mnogo, roje se i bore da bi mi privukli pažnju. Pobedio je duh mog oca. Nad jezerom je lebdela mrtva tišina, ali se kunem da sam još mogao da čujem tatin urlik zadovoljstva dok se zaleće i baca s doka, kolenima čvrsto pritisnutim na grudi i s nekim ludačkim osmehom, kao i pljusak koji će uslediti kao pravi pravcati talas plime u očima njegovog sina jedinca. Tata je voleo da padne baš pored splava na kojem se sunčala moja majka. Ona bi ga izgrdila, ali nije mogla da se ne nasmeje.
Trepnuo sam i slike su nestale. Ali sam zapamtio kako su smeh, vriska i pljuskanje treperili i odjekivali u tišini jezera i pitao sam se da li takvo treperenje i odjeci ikada prestaju, da li negde u šumi radosni uzvici mog oca i dalje tiho odzvanjaju medu drvećem. Znam da je to blesava pomisao, ali tako je to.
Vidite, uspomene nanose bol. A najviše one lepe. "
Trebalo je da se čuje zlokobni šapat vetra. Ili da nam jeza prodre u kosti. Tako nešto. Neka pesma kao iz bajke koju smo mogli da čujemo samo Elizabet i ja. Neka napetost u vazduhu. Neki predosećaj kao iz udžbenika. U životu ima nezgoda koje gotovo da očekujemo da nam se dese – kao na primer ono što je zadesilo moje roditelje – a tu su i drugi mračni trenuci, trenuci iznenadnog nasilja, koji sve promene. Pre nesreće koja mi se desila živeo sam drugačije. A evo kako živim sad. Bolno je koliko malo zajedničkog imaju ta dva života.
Dok smo se vozili na proslavu naše godišnjice Elizabet je ćutala, što nije bilo nimalo neobično. Još dok je bila devojčica dešavalo se da je iznenada uhvati neka seta. Samo bi se povukla u sebe i otplovila za svojim mislima, ili bi je obuzeo veliki strah, nikada nisam znao tačno šta. Pretpostavljam da je to bio deo te misterije ali sam tada po prvi put osetio koliko smo daleki. Šta smo sve zajedno preživeli. Pitao sam se da li možemo da preživimo istinu. Ili još bolje, skrivene laži.
Rashladni uređaj u kolima zujao je podešen na maksimum. Dan je bio vreo i lepljiv. Pravi avgust. Prešli smo klanac reke Delaver preko mosta Milford, a ljubazni službenik na naplatnoj rampi poželeo nam je dobrodošlicu u Pensilvaniju. Petnaestak kilometara dalje ugledao sam znak uklesan u kamenu na kome je pisalo JEZERO ŠARMEJN – PRIVATAN POSED. Skrenuo sam na seoski drum.
Točkovi su zaparali po zemlji izbacujući uvis prašinu kao pustinjski stampedo. Elizabet je isključila radio. Krajičkom oka sam mogao da vidim da se zagledala u moj profil. Pitao sam se šta vidi, a srce mi je zaigralo. S naše desne strane dva jelena su grickala neko lišće. Zastali su, pogledali nas, videli da im nećemo ništa i produžili da grickaju. Nastavio sam da vozim, a pred nama se pojavilo jezero. Sunce se polako gasilo bojeći nebo purpurnim i narandžastim krugovima. Izgledalo je kao da gore vrhovi drveća.
“Ne mogu da verujem da još uvek ovo radimo”, rekao sam.
“Ti si taj koji je počeo.”
“Aha, samo tada sam imao dvanaest godina.”
Elizabet je uspela da se nasmeši. Nije se često smešila, ali svaki put kada bi to učinila, tras, mene je to pogađalo pravo u srce.
“Romantično je”, bila je uporna.
“Blesavo je.”
“Ja volim kad je romantično.”
“Ja volim kad je blesavo.”
“Ti me kresneš kad god ovo radimo.”
“Zovi me gospodin Romantični”, rekao sam.
Nasmejala se i uhvatila me za ruku.
“Hajde, gospodine Romantični, smrkava se.”
Jezero Šarmejn. To ime mu je dao moj deda, što je beskrajno izluđivalo moju baku. Htela je da se jezero nazove po njoj. Ona se zvala Berta. Jezero Berta. Deda nije hteo ni da čuje. Dva poena za dedu.
Pre nekih pedeset godina jezero Šarmejn je bilo letnje odmaralište za decu bogataša. Onda je vlasnik otegao papke i deda je za male pare kupio celo jezero sa okolnom zemljom. Popravio je kuću upravnika letovališta i porušio većinu objekata uz samu obalu. Ali dublje u šumi, gde već dugo niko nije zalazio, ostavio je dečje bungalove da trunu. Moja sestra Linda i ja smo se tu smucali, tražili ostatke zakopanog blaga po ruševinama, igrali se žmurke, čikali jedno drugo da pronađe Babarogu, za koju smo bili sigurni da nas posmatra i vreba. Elizabet je retko išla s nama. Volela je da zna tačno gde se šta nalazi. Skrivanje ju je plašilo.
Čuo sam duhove dok smo izlazili iz kola. Ovde ih ima mnogo, roje se i bore da bi mi privukli pažnju. Pobedio je duh mog oca. Nad jezerom je lebdela mrtva tišina, ali se kunem da sam još mogao da čujem tatin urlik zadovoljstva dok se zaleće i baca s doka, kolenima čvrsto pritisnutim na grudi i s nekim ludačkim osmehom, kao i pljusak koji će uslediti kao pravi pravcati talas plime u očima njegovog sina jedinca. Tata je voleo da padne baš pored splava na kojem se sunčala moja majka. Ona bi ga izgrdila, ali nije mogla da se ne nasmeje.
Trepnuo sam i slike su nestale. Ali sam zapamtio kako su smeh, vriska i pljuskanje treperili i odjekivali u tišini jezera i pitao sam se da li takvo treperenje i odjeci ikada prestaju, da li negde u šumi radosni uzvici mog oca i dalje tiho odzvanjaju među drvećem. Znam da je to blesava pomisao, ali tako je to.
Vidite, uspomene nanose bol. A najviše one lepe.
01.01.00
Danas
05.03.2002.
Hit sa svetskih bestseler lista
Nikom ni reci
Izdavacka kuca "Laguna" nedavno je objavila triler sa vrha svetskih besteseler lista, "Nikom ni reci", iz pera Harlana Kobena. Ovo nije prvi Kobenov roman, ali je stivo koje je Kobenu donelo svetsku popularnost u zanru trilera. "Nikom ni reci" je roman koji citaocu nudi tobogan uzbudjenja i ima u svakom poglavlju bar po jedan neocekivan obrt. Naime, glavni junak, doktor Dejvid Bek, jedne noci, tokom romanticnog izleta na jezeru, ostaje bez supruge koju ubija serijski ubica. A onda, jednog dana, Bek dobija misterioznu poruku putem elektronske poste, koju bi mogla da napise samo njegova supruga. Tako pocinju da se nizu misteriozni dogadjaji, koji ce citaoca odvesti u samo srce mracne tajne.
Studio Canal Picrures i Columbia Pictures pocinju snimanje filma po ovoj knjizi, pod komandom Mejsa Nojfelda (do sad je potpisao "Predskazanje", "Lov na crveni oktobar", "Patriotske igre", "Generalovu kci"). Laguna ce uskoro objaviti novi roman Tonija Parsonsa, a zatim i vrsni triler Roberta Herisa "Otadzbina".
S. D.
01.01.00
Vikend Danas
16.03.2002.
U mracnoj tisini
Harlan Koben: "Nikom ni reci", preveo Milos Arsic, "Laguna", Beograd, 2002.
Vasa Pavkovic
Otkako je druga Jugoslavija unistena, sa ovdasnjeg trzista su nestali kvalitetni krimici, nekada citani, bar sto se 80-tih tice, na stranicama edicije "Trag". Tako se ostvarenja Cendlera, Stauta, Kvina, Rosa Mekdonalda, Milarove i drugih majstora trilera danas mahom nalaze kod bukinista, po pretezno zamazanim, haoticnim tezgama prekrivenim izdanjima cije su stranice odavno zuce od mrtvackog voska. Naravno rec je o starim romanima, starim prevodima i, sto je neobicno bitno, starim temama i idejama. Jer se i svet krimica kao i svet kriminala neprestano menja i "usavrsava" - a o tome svedoce pisci nekih novih generacija, fakticki ucenici pomenutih klasika.
Jedna od novijih i nesumnjivo najagilnijih editorskih kuca u Beogradu, "Laguna", koja je vrlo ambiciozno krenula sa programom bestselerske literature, kao da je osetila ovu slepu zanrovsku mrlju, pa je na trziste u kvalitetnim prevodima, sa modernom opremom i po povoljnim cenama izbacila nekoliko trilera od kojih mi se roman Harlana Kobena s privlacnim naslovom "Nikom ni reci" cini najzanimljivijim. Iz vise oprecnih razloga.
Od prve stranice krimica "Nikom ni reci", fakticki od prve recenice, Trebalo je da cujem zlokobni sapat vetra, Koben pazljivo i nenametljivo uvlaci citaoca u intimni svet mladog doktora Dejvida Beka koji se javlja u ulozi tzv. zainteresovanog pripovedaca. Kada procita prvo poglavlje trilera, citalac, cini mi se, jednostavno zeli da zna - sta se zaista dogodilo doktoru Beku i njegovoj supruzi Elizabet, osam godina ranije, u vreme proslave njihovog supruznickog jubileja, u mracnoj sumi, na jezeru, kraj krivog stabla u koji su urezali svoje inicijale, mnogo, mnogo ranije dok su bili zaljubljena deca.
A kada citalac procita drugo poglavlje, u kojem nam Koben pripoveda kako je sada, u momentu pripovedanja, a posle tih tugom ispunjenih osam godina, doktor Bek dobio mejlovanu poruku od neidentifikovanog posiljaoca, sa podatkom koji je znala jedino njegova odavno prezaljena supruga, sigurno je da se vise nece odvojiti od ove opsezne krimi storije (preko 340 stranica u prevodu!). Dalji tok Bekove potrage za Elizabet, potrage koju krije od bilo koga drugog, Nikom ni reci, glasila je poruka, jer je i sam pracen od strane sasvim, u dobrom delu romana, nepoznatih uhoda, potrage koja tece sto surferskim stazama Interneta, sto americkom stvarnoscu, predstavlja Harlana Kobena u svetlu inventivnog poznavaoca klasicnih zanrovskih obrazaca. I, samim tim, poznavaoca savremene Amerike - jer na mitu o srecnoj americkoj porodici kao uzvisenom idealu pociva naracija romana "Nikom ni reci".
Pretezni deo knjige, kako sam rekao, protice u znaku ispovesti samog Beka (jer je citalac prakticno najblizi svedok njegove uporne, zamaskirane potrage za zenom koja je, verovao je u to kao i svi drugi, bila ubijena pre punih osam godina i koju je prezalio, ali ne i zaboravio). No, Koben je morao da tu ogranicavajucu perspektivu glavnog lika uslozi uvodjenjem sveznajuceg pripovedaca, kako bi bio u stanju da prati paralelne, simultane dogadjaje, od bitnog znacaja za tok i peripetije u doktorovoj potrazi. S potpunom preciznoscu americki pisac krimica ce, kako se finale romana "Nikom ni reci" blizi raspletu, ukrstati ove dve niti pripovedanja, gradeci efekat konstantne, pretece napetosti.
Filmicnost Kobenovog trilera potcrtana je likovima Bekovih pomagaca i neprijatelja, koji su gradjeni po prepoznatljivim obrascima slicne literature (odnosno filmske industrije) sto povremeno slabi ubedljive rezove njegove autorske ostrice - i kada nam predstavlja beskrupuloznu advokatkinju od akcije i uspeha Hester i kada dobar deo pomagacke, oslobodilacke akcije oslanja na pleca crnackog krimosa Tajriza i njegovog geto-plemena valjatora droge. Kako se i moglo ocekivati, znatno su ubedljiviji likovi Bekovih neprijatelja, apsolutnih negativaca, koje Koben slika bez bolesnog pokusaja da, recimo, "prodre" u njihovu psihu, zadovoljavajuci se povrsinskim, egzoticnim portretima, dok bez milosti torturisu, kaznjavaju ili eliminisu svakog ko im stane na put - mislim posebno na lik Erika Vua, ko stena jakog znalca istocnjackih borilackih vestina.
Kada bi Vu upotrebio svoje prste, on je do te mere razarao kosti i tkivo, da bi to bilo nemoguce opisati.
Kao i kod mnogih drugih trilera, najbolje i najuzbudljivije stranice romana "Nikom ni reci" predocavaju citaocu sustu napetost, prostorno i vremensko priblizavanje sukobljenih likova, njihove slucajne susrete, ili pak neverovatna a moguca mimoilazenja. Konfekcijske stranice iste knjige, pak, govore o sukobima, momentima akcija sto, naravno, deluju "vec vidjeno" - jer smo ih se - vala! - nagledali u holivudskoj produkciji, ali i produkciji tv serija "s druge strane bare" u proteklim tv decenijama - pa nas malo sta moze iznenaditi ili zbuniti. Ono sto osim perfektne dramaturgije cini Kobenov roman vrednim paznje ozbiljnog citaoca je slozena slika aktuelnog americkog drustva - modusa po kojima funkcionise i samoobnavlja se "americki san", sprega vlasti i nasilja, moci i javnosti, odnosa razlicitih policijskih struktura, rasna stratifikacija i njeno "usloznjavanje", konacno znacaj tzv.
porodicnog faktora - jer paucinasti mehanizam zapleta koji je Koben smislio potice iz jednog dugotrajnog, neresenog porodicnog sukoba. Kao i kod drugih uspesnih krimi pisaca, americkih ili evropskih, nije vazno, u rasponu od pominjanih do Hameta, Agate Kristi i Simenona, recimo, drustvena slika koju citanjem sticemo, naizgled sekundarno, postaje vrednost po sebi. I mada se cini da je kod Harlana Kobena sve prirodno i podrazumevajuce, ako bolje razmislimo, nista ne mora biti bas tako. I najcesce nije.
