Ništa nije ničije

01.03.21 Polja

Pripovedački nazor u prozama Bojana Savića Ostojića mogao bi se označiti kao prozohodanje – specifični vid šetalaštva u kom se istrajno traži jednovremenost događajnog i beleženog, svojevrsno usklađivanje iktusa koraka, opažaja i ritma zapisivanja – počev od raspusno-slučajne krivulje Punkta, preko opsesivno ustrojene, maltene bunovne potrage diljem Nema oaze, do obilazaka pijačnih bukinista u romanu Ništa nije ničije. Svaki hodopis interferira između agensâ u datim narativima utemeljenim na nerazrešenim ljubavnim odnosima i pismu (uzetom i za rukopisanje i za lektiru), kao i uporišno-ishodišne tačke, bilo da je reč o ubodnoj punktuaciji iz koje raspisivanje izvire i u kojoj se sustiče (Punkt) bilo da se radi o odricanju prava na takvo pozicioniranje, usled čega je naslovni izostanak odmorišta u ludičkom trenju s žanrovskom odredbom (Nema oaze: luftroman). Sledeći markiranu trajektoriju, ni okosnica poslednjeg romana ne predstavlja naizgled toliki izuzetak. Premda je ovde protagonista kako usredsređenije, tako i svedenije mobilnosti, on ponovo oscilira uzduž dveju stožernih strasti, unekoliko analognih ranijim delima. Ovde je reč o bibliožderstvu i zapretanoj žudnji za (otišlom) suprugom.

Koncept bibliožderstva zametnut je i razrađivan kroz zapise na blogu Za sve pare. Ovlašnije promatranje svima dostupne radionice prokazalo bi težnju da se hronike o knjiškim ulovima brzo i pedantno fiksiraju tekstom – taze sa buvljaka! – ali i bezmalo apriornu uobličenost (ili bar iluziju o njoj) i međusobnu valencu postova. Uknjižavanje blogodnevničkog u romaneskno pod lupom tekstualne genetike potvrdiće očuvanost izvornog duha postavki sa bloga – u određenim poglavljima pribegavalo se tek mikrostilističkim intervencijama, stišavanjem žargonskog i afektiranog, pojedini razdvojeni postovi prirodno su združivani, pronađeni dokumenti umetani su bez ikakvih preinačenja – dok će važan kohezivni činilac biti odabir i skladateljstvo nad onim unosima koji će naposletku izatkati dijegetičku nit. Kompozicioni plan u Ništa nije ničije čini se podobnim Lakloovom nizanju pisama u Opasnim vezama, s tim što su temporalne odrednice (za razliku od epistolarnog ili blogu podesnog modela datiranja) ovde neosetno raspršivane unutar poglavlja kako bi se sklopio jednogodišnji ciklus. Koliko god da se istrajavalo na izvornosti i sebe-pisanju, fabula ne bi bila moguća – jer bismo onda ostali na dnevničkom – bez fikcionalne podloške. Nju sačinjavaju ljubavni zaplet, reprezentovan u odnosu prema odsutno-prisutnoj Ćóki, i biblioždersko rivalstvo s Lakijem, čije je lik nastao ukrupnjavanjem većine buvljačkih saputnika u jednu figuru.

Kao tematska novina u domaćoj književnosti, fenomen bibliožderstva je predilekcija, ujedno i osobena monomanija koja ne podrazumeva samo to da biće njom obuzeto teži da gotovo ovisnički posegne za korišćenim literarnim dobrima po ćiftinski niskoj ceni. Naš potraživač, međutim, ipak nije beskompromisan u takvom preduzeću. Pre bi se reklo da se uglavnom ophodi prema nepisanim uzusima pijačnog fer-pleja. Strategije da se cenjka i nadgornjava sa tezgarima uz promišljanje buvljačkog habitusa neredak su izvor komike. Međutim, u dati fenomen upisan je istodobno i značajan bibliofilski suvišak. Potencijalnim kretanjem polovne knjige (fr. bouquin) od pakla đubrišta/sekundarnih sirovina, kroz limb/čistilište figurativno oličen u buvljaku do nadbiblijskih prstiju spasioca bibliotečkih ostavština, proklamovana je „metafizika tezge“. Pripovedač je tako osvetljen kao udomitelj nezbrinute Literature. Postavši njegovo vlasništvo, beletristika pored onog fetišističkog (oblik neutažive želje) zadobija ujedno i auru duhovne (samo)izgradnje. Shodno tome, autodijegetički narator profilisanog ukusa i istančanog knjiškog znanja o tome gde, šta i zašto kupuje – nije samo cenovnik presudan! – demontira kupoprodajni lanac: prodavac - roba - potrošač, preobrazivši robu u simboličku vrednost (delo), a konzumenta u čitaoca-stvaraoca. Lična biblioteka konstituiše se stoga kao svetinja; knjige-rabljenice na njegovim policama gube reifikacijski balast. Otud je u ovom slučaju moguće imati više i bolje, jer se Književnost ne vari i ne troši na unapred zadati način; odatle i onaj ostrvljujući poklič glavnog lika: „Nije na prodaju!“

Upravljenost ka tezgama i prostirkama, ali i devastiranim knjižarama „Nolita“ i „Prosvete“ kao stecištima knjiškog lova, pripovedača zavodi prema dijahronijskom istraživanju statusa knjige, odnosno satiričkom promišljanju savremenog izdavaštva kojim rukovodi tržište i kulture obavijene poslovičnim nemarom. Iznenađuje to što se isključivo u ovakvoj robno-novčanoj razmeni ostvaruje načelo slobodne trgovine. Primerice: odbijanje besramne mušterije, mogućnost uzajamnog usaglašavanja cene, nepredvidiva volja robe da nasumično iskrsne, obostrani familijarni odnos i poverenje i sl. Kako je buvljak istinsko merilo stvari, prostor gde se očitavaju prežici prethodnih društava, vrzmajući se po rubnim (samim tim i subverzivnim) lokacijama, knjigožderač se istovremeno kreće po palimpsestu minulih svetova čiji se tragovi nastoje pomesti da bi se nad njima parazitiralo. To, sva sreća, roman ne odvodi u neproblematizovani panegirik o nekadašnjoj državi.

Fundamentalni protivrazlog bio bi kapric buvljaka, mada dodir s pojedinim lektirama i priča o njima nisu posve aleatorni, budući da su očito primereni ponudi, tj. „spoljnim“ zahtevima. Upravo zato smo, sa povremenim izuzecima, ovde obasuti knjigama, časopisima i rukopisima socijalističke prošlosti. Njima je pak protivstavljen librodetekcijski njuh junaka – u Dojlovom maniru čini se da je bibliožder samom sebi izmislio poziv – kao i već pomenuti čitalački afiniteti. Nimalo slučajno, autorski pripovedač preferira oblike literature koje tržište ignoriše. Mahom su to poezija i dnevnici, posledično i manje „razglašeni“ autori, što junaka neće sprečiti da se od srca podsmehne na sopstveni račun kada, recimo, svoju pesničku zbirku ugleda na tezgi. U tom smislu, simbolika pazarenih knjiga ponekad će biti provizorna, jer je u „stvarnosno“ postuliranoj fikciji tek kao takva i moguća.

Pošto je centar „prevaziđena koordinata“, pirotehnikom kamuflirani simulakrum, zato nam, paradoksalno, sa podrivalačke margine (buvljačke, emocionalne, tekstualne) jedino i može dopreti Ćokin imago, uprkos tome što su, strukturalistički gledano, obodi povlašćena mesta. Intenzivno susprezan poglavito ka ivicama poglavljâ, njen lik-u-odsustvu će nepotopljivo izroniti u izvodnim glavama romana. U hotimičnom prećutkivanju zahladnelih odnosa, u zamrznutom iščekivanju i odlaganom raspletu impliciran je odbrambeno-psihološki mehanizam – biblioholičarski placebo – kojim se može pravdati osetni izostanak Ćokinog glasa. Autofikcionalni narator u javnosti podnetoj monofoniji o knjigožderstvu služi se različitim tehnikama (ne)obelodanjivanja ljubavne problematike. Primera radi: subdoziranjem koje delo čini udaljenim saputnikom Selimovićeve Tvrđave; posrednički korelativnom retorikom, čije su možda i najefektnije ilustracije ponorna nelagoda i neverbalizovana misao; situacionim kontekstom – prećutkivana usamljenost za sve praznike koje provodimo s bližnjima; smenom narativnih maski – česti prelasci iz „ja“ u „vi“ formu mogu se pojmiti i kao pokušaj da se teret razdvojenosti i samoća podele sa čitalaštvom; umetanjem odabranih fragmenata pisaca-naturščika (dnevničke zabeleške, spomenari) ironijski se (ne) odstupa od melodramskih klišea.

Tako je, reklo bi se, prenebregnuto „sentimentalno mjaukanje po mjesečini“ (I. Mandić), ali i izazov pornografskog, s kojim se svaki (makar i izokolni) ljubavni roman takođe mora sučeliti. Nakon prolegomene o imalaštvu, naracija svlači sveznajuću košuljicu, da bi nas sada već autofikcionalni pripovedač uveo u Prljave tajne i darove, povest o epistolarno-dnevničkom razgolićavanju Anais Nin i Henrija Milera. (Kapitalizam, izdavaštvo i pornografija izgleda odavno idu podruku.) Potom smo upoznati i sa njegovom pomalo nestašnom navikom da gvirne u živote onih drugih, „anonimnih“, posredstvom (po)kupljenih dnevnika i spomenara – do sad nespomenuti aspekt bibliožderskog – ali i da se komadići privatnog podele sa auditorijumom. To, međutim, neće učiniti junaka pokvarenjakom. Pripovedno ja, ostajući u granici valjanih manira, nikad neće (po)sisati krv tuđe intime: imena pisaca-amatera navodi ili u inicijalima ili ih izostavlja, kompromitujuće deonice prećutkuje i uvek je voljan da dnevnik vrati pravom vlasniku. Zato ljubavnu autocenzuru civilizovanog voajera-biblioždera moramo shvatiti i uvažavati. Nadamo se da to isto možemo očekivati i od Ćoke, jer ovo je roman koji tematizujući sebičluk (vremena za sebe i pisanje) dubinski progovara protiv njega. Knjiga duboke odanosti Ćoki. Knjiga za (ne)zbrinute.

Ex libris: Odnos prema savremenom izdavaštvu može nam delovati kontradiktorno zbog toga što autofikcionalni protagonista sam odlučuje da bude izdat – u ovom trenutku držimo njegovu knjigu u ruci! – dok istovremeno sa satiričkom britkoćom kritikuje recentne izdavačke kuće. Za onoga ko glavnicu romana želi, sada i zabadava, postoji blog. Njegovo poknjižavanje, međutim, nije licemeran čin. Može li blog naposletku završiti na tezgi?! Buvljaku se buvljakovo vraća.

Momčilo Žunić

04.02.21 Vreme

Bojan Savić Ostojić je napisao jedan od najsamosvojnijih romana prošlogodišnje književne proizvodnje, a ta se samosvojnost ogleda pre svega u nenametljivim opisima tumaranja po beogradskim buvljim pijacama u potrazi za starim knjigama, cenjkanja za sitne pare, sedenja po kafeima i ispijanja kafa (dok čita) i zapitanosti šta se to dogodilo s Ćokom koja je rekla da odlazi na nekoliko dana samo što je, evo, već mesecima nema. U roman su unete fotografije knjiga, pisama, dnevničkih zapisa, bioskopskih karata, prizora s buvljih pijaca, čak ćemo pronaći i jednu partituru, sam tekst se, u pojedinim deonicama, koleba između esejističkog i književnog izraza, ali ne izlazi iz žanra realističkog opisa onoga što se događa u trenutku u kojem pripovedač kopa po brdima časopisa ili pesničkih zbirki, posmatra događanja na pijaci, ili razmišlja kako da ukrade knjigu iz kafea. Dakle, u romanu se, kako se to ume reći, ne događa ništa. Zbog čega se, onda, ne ispušta iz ruku?

Ne mora se biti strastvenim skupljačem knjiga da bi se ovaj roman prigrlio, ali kako razumeti zgubidana koji nema pametnija posla do da rije po naramcima memljivog, prašnjavog papira i strasno se cenjka za sitne pare – doduše, on para nema, jer onaj ko je spreman da najveći deo života provede njuškajući knjige, izvesno je, neće se obogatiti – a potom gubi vreme čitajući iste te knjige i puni se bespotrebnim znanjem o koječemu (o prvim izdanjima knjiga, na primer), te nije ni čudo što ga je Ćoka napustila, tako da sad nema druge do da svoju pasiju deli s jednim istim takvim kao što je on, izvesnim Lakijem (iza čijeg ćemo lika, možda, prepoznati jednog ovdašnjeg odličnog pesnika). Nema nikakve sumnje da je Ništa nije ničije intelektualni roman, barem onim tokom u kojem pripovedač raspravlja o sadržini knjiga – o Anais Nin i Henriju Mileru, na primer – ali intelektualno jezgro umotano je u debele slojeve sirovog života na pijacama, u opise mravljeg haosa u koji Ostojić strpljivo (kao što je strpljiv i sam pripovedač) prodire i ređa slike siromaštva, bede, poniženja – naročito u igri s policajcima – ali i vitalnosti sveta za koje knjiga tek je roba koju valja što skuplje prodati (u čemu se, doduše, pijačni svet slabo razlikuje od nekih izdavača). Ali iako knjiški moljac, pripovedač je naučio da se cenjka i savladao je sve trikove spuštanja cene, a da bi došao do onoga što želi za male pare u stanju je danima da se igra s prodavcem, da se nadmeće s njim i vreba trenutak (kao lešinar, reći će pripovedač) kada će prodavcu sve da se smuči, a naročito da iznova pakuje i vuče teške knjige, te će mu ih prodati za cenu nekoliko puta nižu od početne. S druge strane i prodavci su navikli na neobičnog kupca kojeg, sasvim tipično, zovu profesor, te će profesor, bez bespotrebne neprijatnosti što, možda, zloupotrebljava svoje neuke prodavce, postati jedna od onih mušterija za koju se, ako treba, čuvaju naročito zanimljivi primerci. Ne pripada profesor svetu od kojeg kupuje knjige, ali spaja ga s njim siromaštvo i nekakav interes koji je toliko sitan, barem za prodavce, da njihov odnos više liči na samosvrhovitu igru nego na kupoprodajni odnos. Zbog toga su opisi cenjkanja upravo sjajni i uzbudljivi, jednako složeni kao i prevrtanje po knjigama – i ovde je važno biti prvi, pa će scena u kojoj nezajažljivi profesor razdevičuje tek pristigle kutije pune knjiga i, izbezumljen, pravi pozamašne gomile koje, potom, deli na manje, a zatim bira samo ono što će biti u stanju da plati – ili bazanje pijacom dok čeka da se njegovi ljudi, koje su policajci pre toga razjurili, ponovo pojave. Zapravo, odlasci na pijacu više su od traganja za knjigama, oni su svojevrsno hodočašće, navika koja prelazi u nužnost, zadovoljstvo koje, strogo uzev, sačinjava ključni deo dana. Kada znalac, pak, pronađe knjigu s posvetom, pa još ako je to posveta slavnom piscu od jednako slavnog pisca ili pesnika, otvara se prilika za slatko-zlobna nagađanja – e da kako se knjiga s posvetom našla na pijaci, a ne u policama privatne biblioteke – pri čemu se, ipak, najčešće ispostavlja da piščevi naslednici nisu znali šta će s knjigama, pa su ih, na najbezbolniji način za njih, samo preselili na pijacu. Istovremeno, te posvete pružaju priliku pripovedaču za svojevrsnu arheologiju odnosa i lepe esejističke delove koji se, sasvim prirodno, uklapaju u pripovedanje.

Bojan Savić Ostojić se odvažno upustio u autofikciju, žanr koji je, naročito od Prustove Potrage, postao izazov, sa Bernhardovim autobiografskim spisima dobio na zamahu, da bi danas, na talasu Handkeovih, Albaharijevih, Zebaldovih romana, preko Tedžu Kola i Knausgora, svoj nasloženiji izraz pronašao u romanima Andžeja Stasjuka, Havijera Serkasa i Miljenka Jergovića, a, kako stvari stoje, autofikcija i dalje pruža mogućnosti čije se dno ne vidi. Posebno je zanimljivo što Ostojić, odličan pesnik, ne poetizuje svoju rečenicu, nego piše ekonomično i čvrsto, pesničkom se refleksu odajući, možda, samo u naslovima poglavlja. Lepa i odvažna knjiga, ohrabrenje kako za srpsku književnost, tako i za samog autora da, ako bude morao, bez oklevanja usložni svoje samoće.

ivan milenković