No i ja : Delfina de Vigan

No i ja

Izdavač: Čarobna knjiga
Naslov originala: No et moi / Delphine de Vigan

Lu je tinejdžerka iz Pariza koja ima IQ 160, OKP tendencije i majku koja godinama pati od depresije. Ali Lu će promeniti svoj život – i život svojih roditelja – usled školskog projekta o životu tinejdžera beskućnika. Tokom istraživanja, ona provodi vreme s njima, na ulici, gde upoznaje No. Rađa se iskreno prijateljstvo i Lu hrabro pita roditelje da prime No da živi s njima – začudo, oni pristaju. Njeno prisustvo će ih naterati da priznaju svoju tajnu i da se pomire s njom. Ali može li ta slabašna, novonastala porodica opstati kada prošlost koju No ima počne da je proganja?

„Nežna i istin

ita priča o porodici i domu, o neprimerenim roditeljima i zanemarenoj deci. No i ja je poštena, ubedljiva drama koja nam pokazuje da se stvari uvek mogu promeniti, možda ne uvek kako smo predvideli i možda ne uvek kontrolisano.“
– The Independent

„Luin snažan, ubedljiv glas postavlja najveća egzistencijalna pitanja o smislu, svrsi, mogućnostima i ograničenjima spasavanja tuđeg života.“ – Booklist
„Poetski lepa priča.“ – The Times

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Francuska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Romani

2014; Broširani povez; latinica; 21 cm; 206 str.; 978-86-7702-339-3;

Perunike trajnosti, a dani teški i nestrpljivi

Bašta modre kiše, Jasna Milićev

Druga knjiga lirike Jasne Milićev koja je svoju objavu imala još 1994. knjigom Šaram po glavi (Matićev šal, 1995), najpre svom pretpostavljenom čitaocu govori o neprekidnoj smeni godišnjih doba, kao naznaci prolaznosti, ali i to diskretno, ili, u drugoj varijanti, ironijski proosećano i nalik na onog koji odstupa, ne prilazi, izdaleka osmatra. Ova pesnikinja (1968) večito pamti kako pred njom stoje nemerljive i neizmenljive dve staze života, i prihvata ih obe, ne priznajući vlastiti izbor, niti sopstveni poraz. Tako se apartnost njenih ranijih lirskih promišljanja na temu prolaznosti sada čini i bezbednijom i drukčije zasnovanom.

Često na tragu klasičnih naših autora moderne, Crnjanskog i Nastasijevića pre svega, Jasna Milićev o trajnosti razmišlja kao o sudbini večito prisutnih mrtvačkih sanduka, a plavi beskrajni krug za nju je pre svega lek od pomame žurajivosti, brzog erotskog dodira, pomame same.

NJena Opšta mesta domišljato i unapred nespokojno i grdno iskošeno ostvaruju i svoju uspomenu na Gavrana Edgara Alana Poa kao sopstvenu istinu o spuštenoj zavesi, o predstavi koja je, ipak, okončana:

London više
ne postoji

Ni daleki Filipini
više
Ni holokaust
muk miriše

Zar ne shvataš
u Raju smo

Čovek peva gosle kiše
reče Gavran: nikad više

Svakako, Raj je ta večna zaštita, no nikako izgubljeno miltinovsko vreme, nego orgastički, novi doživljaj. Pažljivi čitalac će odmah prepoznati veliku i značajnu zamenicu svih dosadašnjih smrti: umesto rata, bukvalnih kataklizmi, gladi, kao nova pomama, javljaju te odnekud pogane kontinentalne naše kiše. U toj situaciji nema pogodbe nikako i nigde, uvek smo ipak u bašti punoj nemirne modre kiše.

Na temu hlorofila u toj našoj nedefinisanoj panonskoj bašti napisano je na relacijama od Isidore Sekulić do Geze Bordaša mnoštvo iskaza, poverljijivih ispovesti, a šifre nedefinisanog stanja jednog lista ostale su da važe kao bitna pretpostavka, unapred izazov za mnogobrojne nestašluke našeg stiha.

Jasna Milićev nije pesnik raspodičnog pogleda, niti joj je opis, ili popis nešto više od onog prvog pasusa koga se lišila veoma rano, zarumenjenog, maturantski isforsiranog, mucavog najčešće. To je pesnik najtiše i najuzbudljivije distance s ovim istim večitim našim tegobnim lomovima. Na liniji lirizma Ivana V. Lalića koji je ipak, po nekim tumačima pamtio odveć tuđih stihova, Jasna Milićev svoju lirsku erudiciju nastavlja u smislu jedino mogućeg razrešenja: svaka pesma je, pre svega, u dijalogu sa jedinim ranijim poetskim iskazom.Ti nestrpljivi i teški dani koje kao moćno uzdarje neposrednosti i intimne golgote, tako mari ova poetesa, zapravo su pandan onim parnasovskim, matoševskim teškim noćima koje, jednako, ne poštuju uzus pragmatizma, jeftine konfekcije ukusa, nesalomljivi zid hladnokrvne naše gluposti.

Korak je ubrzan, a (ne)sporazumi večiti: Vizantija i moderna svakako stoluju, ipak privilegovano usred zatišja panonskog, banatskog, vetrovitog.

Hrabar je u njenom, uostalom i Vukovom tumačenju, zaručnik, mladoženja, muž, i otuda mi se čini da je najbliža jednoj od zaboravljenih legendi srpskog modernog stiha Gordani Todorović i njenoj slavnoj, odista antologijskoj pesmi LJubavni doziv nepostojećem; njega nema, ali je sve pomalo u noćnim satima izbezumljenja, nalik na krčag nepopijene ledene, uvek januarske vode.

Erotika nije ustuknula, nego se pomalja iz samog tkiva, iz same osnove: besmisao nikada nije priznat u sferi strasti, u ozonu oduševljenja.

Stoga je Pojmovnik, štampan na kraju knjige, svakako putokazan, ali ni nalik na zdravorazumska već poznata rešenja.

Crvena ruža za Jasnu Milićev je u kategorijama gaije i okultnog, i otuda se, odjednom, taj njen dodir sa ružom Rajner Marije Rilkea na onom posvećenom grobu (Ničiji san pored toliko očiju) javlja i kao prethodna strofa, azbuka od jednog jedinog slova, pesma bez završetka.

I premda nastoji da krhotine onog razbijenog ogledala starog smisla, koje ne mari, a možda bi i vlastitim stihom razbila ono prethodno more starudija i bivšeg smisla, pretoči u izvesno novu situaciju: nigde nikoga.Tek hlorofil isceljuje trajanje.

Sad se i na mapi lirizma sasvim dobro razaznaje: Jasna Milićev ne doziva, nego poziva. Ne mari, ali ironijski suptilno oseća. Dovikuje, ali ponor u nama svakojakima.
NJena usredsređenost je zauvek u sferi predilekcije. Nema sudbine. Ima samo nešto igrivosti, nešto sjaja u očima, nešto tragova, nešto poimanja suština do kojih još niko nije stigao.
Ono zelenilo u pozadini, u bekgraundu Mona Lize Leonardove, koje pesnikinja pominje vazda je lekovito.Jasna Milićev, na najtežoj deonici trajanja lirizma: u drugoj knjizi pesama, pomalo proziva, sjajno sugeriše, ironijski odmahuje u susret svakojakim rogobatnostima i poznatostima naše ukupne običajnosti, osrednjosti, kiča.

Jasna Milićev je o(p)stala.

Draško Ređep