09.12.04
Leksikon javne reči
Dušan Đurić
Enciklopedije i leksikone, po pravilu, pišu za to posebno osposobljene institucije, sa ekipom stručnjaka iz oblasti za koje su oni kompetentni. Međutim, kada je reč o oblasti novinarstva, toga posla latio se čovek-pojedinac, dugogodišnji novinar i urednik Dušan Đurić.
Poslednja njegova objavljena knjiga je Novinarski leksikon, koji su zajednički izdali DžU-marketing press i Kompanija “Novosti”. A ranije je, pored još četiri knjige, objavio i Novinarsku enciklopediju.
Iako srpsko novinarstvo nema drugu enciklopediju i drugi leksikon, Đurić kaže da ih je, prevashodno, pisao iz praktičnih razloga, za one koji žele da upoznaju novinarstvo, a onda da znaju šta je šta. To je, inače, u skladu sa onim čime se dugo godina bavi - podučavanjem mladih novinara: samo u “Večernjim novostima”, uz praktični rad, obučio je osam generacija, bio je predavač u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo, a poslednjih godina predaje i u školama Udruženja novinara Srbije.
Za ove dve svoje knjige kaže da ih je radio “zajedno sa 800 autora iz raznih oblasti”, od kojih su mnogi rođeni pre nego što se novinarstvo pojavilo. A oni su u “lozi” od Platona i Aristotela do Svetozara Markovića i Pere Todorovića, kojima su pridodati i reč i iskustvo danas više poznatih novinara u svetu.
Novinarski leksikon ima 1450 odrednica. Naizgled, to možda i nije velik broj, ali je teško naći neki termin koji se koristi u novinarstvu, a da nije u njemu obrađen. Obrađeni su pojmovi koji se svakodnevno mogu čuti: vest, članak, rubrika, komentar, intervju, feljton, agencija, ekran, emisija, relej, frekvencija, producent, grafika, rotacija, medij, tabloid, brifing... Pojmovi koji se isključivo ili najviše u novinarstvu koriste: desk, šlajfna, tabak, cicero, fleš, retuš, rirajting, rakurs, remitenda, tajming, abzac, lid, zaglavlje, slog, prelom, žanr, embargo, pul... Objašnjeno je i šta su: javno mnjenje, “novinarska patka”, “žuta štampa”, “sedma sila”, tabu-tema, udarna vest... A predstavljeni su i najznačajniji srpski mediji, nekada i sada. Tako u odrednici NIN, pored ostalog, piše: “Nedeljnik koji je odigrao značajnu ulogu u jugoslovenskom novinarstvu i kad je januara 1935. pokrenut, i kad je 1951. obnovljen... Naziv NIN usvojen je 1960. godine i kao simbol novog pogleda na društvene odnose.”
U predgovoru ove svoje knjige Đurić napominje da “jedna od najpismenijih profesija ima manje stručnih knjiga o sebi nego mnoge profesije kojima pisanje nije zanat”, a bivši novinar NIN-a Miloš Mišović, pak, u recenziji, za koju se ispostavilo da je bila njegov poslednji napisani tekst, kazao je: “Ovaj leksikon nije samo jedna od stručnih knjiga čiji je zadatak ispravljanje pogrešno formulisanih leksikografskih izraza. On je bogat inventar medijskih problema, sa kritičkim osvrtom na svaki od njih.”
Povodom ovog svog dela, u razgovoru za NIN, Đurić naglašava da je štampa, zaista, mera slobode u jednom društvu. Ali i ističe da su novinari i u uslovima najgrubljeg agitpropovskog dirigovanja, nalazili načina da kažu malo više od dozvoljenog.
Ipak, jedno je sigurno, kako kaže: “I među kritičarima i među apologetama vlada konsenzus da apsolutne slobode medija nema. Nema, zato što je, na kraju krajeva, uvek neko ‘kapa’. Bilo da je to država, kao osnivač, bilo da su to političke partije, ili da su to njihovi vlasnici.” Podseća i da se u poslednje vreme u Srbiji dosta govori da su sve aktivniji vlasnici velikog kapitala, od kojih mnogi, na razne načine, pokušavaju da utiču na opredeljenje štampe... Jedan od načina kako se upravlja štampom, napominje, jeste osnivanje raznih šarenih, tzv. apolitičnih revija, čime se odvlači pažnja sa glavnih društvenih problema. Kroz pikanterije iz života uskog kruga ljudi, iz tzv. kluba poznatih, skreće se pažnja građana sa onoga od čega narod živi.
A još su stari Rimljani govorili da niko nema pravo da ne zna ono što se javno događa.
Đurić kaže da danas, posle 55 godina provedenih u novinarstvu, retko uživa dok čita štampu, sluša radio i gleda televiziju. “Temelji novinarstva su zanat i etika. A danas uočavam i slab zanat, i slabu etiku; jednostavno, nizak profesionalni nivo”, objašnjava autor Leksikona. “Često se susrećem sa onim što ne spada u ‘novinarski bonton’. Novinar treba sebe da podredi temi kojom se bavi, a dešava se obrnuto. Mnogo je onih koji su zaljubljeni u sebe. Skromnost, jedna od glavnih novinarskih osobina, kao da je potpuno odumrla. Ima mnogo onoga: ja pa ja. To je nedopustivo. Novinar mora sebe da stavi u drugi plan. A obrazovan čitalac, u dobrom tekstu, u kojem nema zamenice ‘ja’, lako će prepoznati dobrog autora, jer će biti zadovoljan količinom informacija koje je on prikupio.”
Novinarstvu danas, kako smatra, najviše prete neznanje, nepismenost, nemoral, neukus i nezainteresovanost. Zato, na osnovu svog dugogodiššeg iskustva, daje sledeće savete: novinar od sebe treba da traži više nego urednik i redakcija; dok istražuje i piše, treba što više da se muči novinar, da bi, dok čita, što više uživao čitalac; Vukovo pravilo “piši kao što govoriš” nije dovoljno strogo za novinare, za njih bi trebalo da važi: “piši kao što govoriš, ako ne govoriš ružno, dosadno, nepravilno i nerazumljivo”; ne treba tražiti od čitalaca da vam veruju na reč, za svaku tvrdnju moraju se dati dokazi. I još ovakav savet: “Mene su učili: Pazi, možda nisi u pravu! A ja poučavam: Pazite, naročito ako ste u pravu!”
Ovaj poslednji savet potkrepljuje i sledećim rečima iz svog iskustva: “Mladim novinarima nekoliko godina sam citirao englesku novinarsku izreku: ‘Budi prvi, ali budi u pravu!’ Nekoliko godina, a onda sam, na osnovi te matrice, formulisao svoj savet: ‘Ako možeš budi prvi, ali moraš da budeš u pravu!’”
Đurić posebno ističe ulogu medija u kulturi jednog naroda: “Novine su pre 400 godina počele kao komercijalna štampa, a onda su počele da se svrstavaju u kulturnu delatnost. Novinarstvo i jeste deo kulture jednog naroda. Ono doprinosi širenju kulture. Ali, nažalost, često se dešava i da se zakida na kulturi: ako u novinama zafali prostora, obično se prvo ‘uštine’ od kulturne rubrike.”
I pored toga što se medijima pripisuje velika moć - neki smatraju da je ona čak na trećem mestu, odmah iza ekonomske i političke moći - Đurić smatra da to, ipak, nije tako, nego da tom moći upravljaju ekonomska i politička moć!
Jovan Janjić
17.01.04 Politika
O zanatu najstarijem
Dušan Đurić: "Novinarski leksikon"
Od osvita civilizacije – komunikacija i prenošenje vesti su bili od presudne važnosti za opstanak zajednice i njeno unapređenje. Grčki mladić koji je od Maratona hitao ka Atini da saopšti vest o ishodu bitke, dimni znaci kojima su indijanske poglavice javljale saplemenicima na ivici horizonta da li će se krenuti u odsudni boj, zvona sa pariske crkve Notr-Dam koja su obeležavala pobedu hrišćanskih snaga nad turskom ordijom (izmišljen događaj, ali lepo zvuči). Sve su to bile daleke najave sistema komunikacije koji će nakon uvođenja Gutenbergovog izuma roditi ono što danas nazivamo štampanim novinarstvom. Novinarstvo kakvo danas poznajemo (najpre mislimo na dnevne novine i nedeljne magazine) našlo se u povlačenju pred naletom modernih mas-medija, Interneta i drugih čuda koja upravo nailaze iza ugla.
Bez mnogo babica
Iako se već nekoliko decenija u akademskim disciplinama istražuju masovne i moderne komunikacije, objavljuju se doktorati sa različitim metodološkim pristupima (od strukturalizma do postmoderne semiologije), u jezgru posmatranog predmeta je zanat najstariji, novinarski posao razvrstan u različite žanrove i novinarske podele. Poznati beogradski novinar i urednik Dušan Đurić (1928) uz svoj redovan novinarski posao već je objavio značajne knjige referentne namene i enciklopedijske prirode, među kojima su najznačajnije "Novinarske radionice" (nekoliko izdanja) i "Novinarska enciklopedija".
Ove jeseni Đurić je objavio zamašan "Novinarski leksikon", na 500 stranica velikog formata i dvostubačnog sloga, posao koji je sam uradio gotovo podvižnički. Bilo je pokušaja da se nešto slično u nas uradi na nivou nekih instituta, ali bez mnogo sreće, podsećajući na narodnu izreku o mnogo babica.
Složena kako se i podrazumeva azbučnim redosledom, uz mnoštvo fotografija, faksimila, karikatura i svega onoga što dokumentuje izgled i sadržaj novinarskog svedočenja, odrednice opisuju pojmove samog zanata i profesije, približavaju nam pojmove o žanrovima, odnos između profesionalne etike novinarstva i društvenih zahteva. Navedeni su u celini ili u delovima kodeksi novinarstva u nas i u svetu, kao i pojmovi koji presudno određuju novinarske standarde. Đurić je elegantno izbegao klopku da se bavi teorijom mas-medija, već je u samom uvodu, uz mnogo dragocenih citata najvažnijih novinarskih stvaralaca, naznačio da ga zanima novinarski pristup i da je stoga "novinarsko" iz naslova dato u pridevskom obliku a ne u imeničkom. Tu su, naravno, i pojmovi iz istorije novinarstva u svetu i u nas, sa korisnom napomenom da su prve srpske novine izašle u Beču 1791. godine.
Po obimu najopsežnija je odrednica "novinar, novinarstvo", sa nizom važnih napomena koje može da da samo neko ko se decenijama pekao na toj vatri. Ima neobičnih odrednica, kao što je na primer "izdržljivost" i niz sličnih koje pre zadiru u psihologiju novinarstva nego u teoriju pisanja. A o stilu i pismenosti ima mnogo natuknica koje su danas aktuelnije nego ikada u prethodna dva stoleća.
Novinarski rizici
Pošto je sam radio i načinio pravi podvig, Đurić je dokazao da nije nepogrešiv. Ima odrednica koje su prilično ovlašne, površne, pa i delimično pogrešne. To će se verovatno u nekom ponovljenom izdanju dopuniti i ispraviti. Pomenimo termin "tabloid", koji je opisan rečnikom prevaziđenim poslednjih decenija, a američki dnevnik "Ju-Es-Ej Tudej" (inače naslov je pogrešno ispisan u knjizi) uopšte ne pripada, kako se tvrdi, žanru tabloida, već je to ozbiljan list sa vrlo pouzdanim, pomalo i dosadnim pristupom. Očekivali smo odrednice kolumne i kolumnista, kao i novinarskih sindikata koji na Zapadu garantuju prava novinara i štite novinare pred vladom. Takvi sindikati nemaju nikakve veze sa našim sindikatima. Pominju se neki noviji listovi, ali nema odrednice "Dnevni telegraf", koji je u ratnim godinama devedesetih imao važnu ulogu i čiji je glavni urednik Slavko Ćuruvija ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine. To ime je i upozorenje o novinarskim rizicima. Valjalo ga je pomenuti. Zato postoji odrednica albanskog lista "Bujku". Ratni izveštači ne piju samo viski, već mnogi i ginu na frontovima.
U odrednici "karikatura" pominju se kao autoriteti Pjer i Dragan Savić, ali ne i Džumhur, Kušanić ili fenomenalni Predrag Koraksić. Tamo gde se pominje Radio B-92 kaže se da stav ove kuće podseća na "novu levicu" iz šezdesetih godina prošlog stoleća, ali nova levica je imala veze sa anarhizmom i maoizmom, što ovde ni izdaleka nije slučaj. Opisujući udruženja i kuće koje su preživele deceniju sankcija, autor je propustio da ukaže da je novinarstvo u toj deceniji spalo na najniže grane odakle se sada svi spasavamo.
Pa ipak, vrline "Novinarskog leksikona" su u znatnoj prevazi nad manama i nedorečenostima. Dragoceno štivo u celini, pogotovu za one koji su neke lekcije u novinarstvu preskočili. Otvorite bilo koje današnje novine i videćete koliko takvih ima.
Milan VLAJČIĆ
