Fridrih Niče (Raken, 1844-1900), Vajmar), nemački mislilac, esejist i pesnik, rođen je u protestantskoj porodici (otac mu je bio sveštenik). Posle očeve smrti o njemu su se starale isključivo žene. Vrlo je rano pisao pesme i komponovao. Na njega su naročito uticali A. Šopenhauer i R. Vagner. Od 1869. do 1878. bio je profesor klasične filologije u Bazelu, gde se sprijateljio s J. Burkhartom, J. Bahofenom i F. Overbekom. U Francusko - pruskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac (u sanitetskoj službi). Godine 1872. počeo je da objavljuje, ali ga dugo nisu uvažavali. Nakon što je zbog bolesti bio napustio profesorsko mesto, pretežno je boravio u Italiji, na Rivijeri i u Gornjem Engadinu (Sils Marija). Godine 1889. duševno je oboleo, pa se o njemu brinula najpre majka u Naumburgu, zatim sestra Elizabet-Ferster Niče u Vajmaru. U Ničeovom filozofskom stvaranju obično se ističu tri perioda. U prvom periodu Niče je pristalica Šopenhauerove filozofije (pre svega njegovog voluntarizma) i Vagnerovih muzičkih shvatanja (Rođenje tragedije iz duha muzike, 1872; Nesavremena razmatranja, 1873). U drugom - Niče je blizak pozitivizmu, prirodoslovlju (Ljudsko, suviše ljudsko, 1878-1880; Jutarnja rumen, 1881). Treći period odlikuje se isticanjem metafizičkog elementa, postepenom razradom učenja o volji za moć (Vesela nauka, 1882; Tako je govorio Zaratustra, 1883-1885; S one strane dobra i zla, 1886; Genealogija morala, 1887; Antihrist, 1888; Sumrak idola, 1889; Volja za moć, 1901), Putnik i njegova senka.
