01.01.00
Politika
03.01.2001.
O srpskom politickom mentalitetu
Tvrda grana slovenstva
Želja da se na "najtežem mestu u Evropi" ostane otvoren, ali i svoj na svome, uticala je na formiranje posebnog politickog profila ljudi na ovim prostorima, smatra dr Milan Matic, autor knjige "O srpskom politickom obrascu". - Narod Srbije je u nedavnim dogadajima obnovio i pred svetom iskazao svoj demokratski potencijal
Politikolog dr Milan Matic objavio je nedavno knjigu o našem politickom mentalitetu i tradiciji pod naslovom "O srpskom politickom obrascu". Ovaj profesor Beogradskog univerziteta piše da je jedna od glavnih odlika srpske politicke tradicije - želja za samobitnošcu. U razgovoru za "Politiku" kaže da je još Sveti Sava govorio o toj samobitnosti. Povodom dilema da li su Srbi na Istoku ili na Zapadu, sin Nemanjin je, naime, pre toliko vekova, rekao da smo "sudbinom predodredeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku i da priznajemo iznad sebe samo Nebeski Jerusalim, a na zemlji - ništa". Samobitnost je, objašnjava Matic, težnja da se "na najtežem mestu Evrope" ostane otvoren, ali i svoj na svome. To je istorija vecnog otpora osvajackim pretenzijama - rimskim, germanskim, vizantijskim, turskim i drugim, odreda neprihvatljivim za naš narod. Iz takvog naloga nastala je nešto "tvrda", politicki aktivnija i borbenija grana slovenstva sa visokim vrednovanjem "svoje vere i istine" i s naglašenim crtama slobodarstva i samostalnosti.
- Izraz težnje za samobitnošcu je i to što nikad u istoriji nismo bili osvajaci, a vrlo cesto smo se branili i oslobadali. Nismo prihvatali tudinsku vlast i vladare, dok kod drugih naroda imamo vekovima Koburge, Habzburge, Hoencolerne itd. Iza nas nije uvek stajala, kao kod obližnjih naroda, neka velika sila koja bi nas štitila. Morali smo da prihvatamo vece istorijske zadatke nego što je bio naš etnicki osnov, narocito u vremenima najezda velikih sila. A da bi se na velika dela pokrenuo i pridobio narod valjalo je da država iznutra bude slobodna i pravedna, vredna žrtava, a na njenom celu skromni, pošteni i sposobni vladari. Samo tako smo na "strašnom mestu" i opstajali.
Ima i samoprecenjivanja
Kažemo profesoru da je srpska težnja za samobitnošcu kod drugih naroda doživljavana kao samoprecenjivanje. Pa i sam Matic piše da se tokom istorije ovde cesto dogadalo da junaštvo preterivanjem prelazi u junacenje, zdrava utakmica u nadgornjavanje. Zato su Srbe njihovi prijatelji upozoravali da se cuvaju sami sebe?
- Da, cak i nama naklonjeni narodi teško su razumevali to što naš narod tako uporno brani "svoje na svome", ako su ostali, nama slicni, bili podatniji. To je tumaceno kao "samoprecenjivanje", jer prihvatamo držanje primereno vecim i mocnijim. A rec je, u stvari, o tome da bismo bez otpora možda i nestali kao narod i država. Druga je stvar sa negativnom stranom našeg politickog profila. Ona nastaje iz prekoracenja mere, neobuzdanosti i prkosa, s pojavom raskola, zavisti i divljeg individualizma, na štetu zajednickog dobra, zbog cega se vrline preokrecu u svoju suprotnost. Oni koji su nas upozoravali da se cuvamo sebe, kao što su Arcibald Rajs i naš Živojin Mišic, cinili su to zbog olake rasprodaje zajednickih tekovina posle mucnih ratova. Ta mirnodopska nebriga za državu i opštu stvar navela je vojvodu Mišica da kaže da "nema tog rata kojeg srpska vojska ne bi dobila niti mira koji naši politicari ne bi izgubili".
- Kakav je u srpskoj politickoj tradiciji odnos naroda prema vodama?
- Voda ima sasvim razlicitih, što i danas opažamo. U knjizi pominjem osobine naših najboljih voda, od graditelja i dobrotvora iz loze Nemanjica, do Petra Prvog Karadordevica, a poneko od takvih se i danas javlja. To su ljudi sa vrlinama cestitosti, skromnosti, sposobnosti u službi narodnog dobra, pravedni i požrtvovani. U demokratijama valja razvijati institucije i civilna jemstva slobode, a vladavinu zakona staviti ispred vladavine ljudi - napominje ovaj profesor, ali i dodaje da vode postoje i u najvecim demokratijama. - A kad su oni pravi, onda mogu da budu uzor za sve druge. Kao što i loš voda, kakvih je u nas bilo narocito u proteklim decenijama, može povuci druge na stranputicu. Najgora posledica olake vere u vode i njihovog "velicanja" jeste sklonost ljudi da svoju licnu odgovornost i obaveze prebace na njih, ocekujuci da im oni, umesto licnog truda, izruce gotove plodove. Demagoški celnici najcešce izlaze u susret baš tim iluzijama. Tako se "glava i udovi uzajamno varaju", a na kraju sve bude korisno za vodu, ali štetno, pa i pogubno za ostale.
Previše politike
Drugi su odneli plodove
Na jednom mestu u knjizi "O srpskom politickom obrascu" Milan Matic kaže da su Srbi u 20. veku u tude nacionalne i državne projekte uložili sav višak i rezerve svog nacionalnog identiteta. Zašto je do toga došlo?
- Ulaskom u Jugoslaviju Srbi su napustili svoje nacionalne ideologije i državne interese, jer su pogrešno verovali da su oni u toj proširenoj državi vec ostvareni. Naš narod je, odgovara Matic, u tu državu uložio ogromne žrtve, osiguravao tude granice, ali ne i svoje. Ostali su, tudom i našom snagom, odneli plodove te prolazne tvorevine koja se raspala i u kojoj smo doživeli neizmerna stradanja. U toj proširenoj državi "sabraca" su putovala iz mitova u stvarnu istoriju, a mi Srbi iz vec osvojenih nacionalnih i državnih tekovina i realnosti u mitove i mitologiju "jugoslovenstva", da bismo na kraju cak bili optuženi za "hegemonizam". U zapuštenom politickom i kulturnom stanju Srbima je "iz salona" (Crnjanski) nametnuta i ideologija "srecne buducnosti", koju su ostali samo glumili, a mi lakoverno prihvatali, podnoseci štete i gubitke ceo vek.
Kako autor ove knjige (izdavac "Službeni list SRJ" i Institut za politicke studije) komentariše, iz ugla mentaliteta ovog naroda, najnovija politicka dogadanja u Srbiji?
On kaže da su prošli dogadaji doneli ogromne promene, jer je naš narod, posle tolikih decenija, obnovio i svetu pokazao svoj demokratski potencijal. Naši gradani, kao kljucni subjekti promena, prepoznali su one politicke licnosti koje odgovaraju srpskom politickom obrascu, za razliku od onih koji su ranije vladali ili su se nametali kao "alternativa". Pravi nosioci promena ovog puta bili su gradani zapadne Srbije, Šumadije, Pomoravlja, Kolubare, Vojvodine, žitelji i mladež Beograda. Druga je stvar s onim grupama koje posle dogadaja isticu samo sebe kao kljucne faktore demokratskog preokreta, iako je njihov udeo bio mnogo skromniji.
Matic smatra da ce proces demokratske konsolidacije sada kod nas opterecivati prekomerna politizacija i preorganizovanost "civilnog sektora". S tim u vezi on pominje ovdašnjih dvesta stranaka i oko dve hiljade nevladinih organizacija. Cemu toliki broj?
Naš prioritet u ovom trenutku jeste uspostavljanje i izgradnja demokratske pravne države i njenih institucija. Kod suseda vidimo da, bez obzira na pripadanje strankama i grupama, postoji visoko vrednovanje sopstvene države i opštih interesa, a kod nas svako ko zauzme vlast ili neko podrucje to privatizuje i vuce na svoju stranu. A ako je tako da se najpre namiruju delovi - šta ce ostati za celinu, za nacionalne i državne interese ugrožene spolja i iznutra? Da bi se suzbile ove težnje, svi gradani, a ne tek poneko iz vodstva, moraju biti jemci demokratskog poretka i zakonitosti. To je, zkljucuje Milan Matic, bitna pretpostavka suzbijanja jalovog strancarenja i politizacije, kao i raznih vidova korupcije i gramzivosti, koji cesto iza toga stoje.
Branislav Radivojša
