Rođen je u Izraelu 1964. godine i predstavlja značajno ime u svetu savremene političke filozofije i jevrejske teologije. Po završetku studija u SAD vratio se u jevrejsku državu i bio aktivno uključen u njen administrativni, politički i intelektualni život. Paralelno je, međutim, gradio karijeru i u američkim konzervativnim intelektualnim krugovima, te njegov dosadašnji angažman obuhvata članstvo u izraelskom savetu sa visoko obrazovanje, osnivanje i upravljanje Šalem centrom za filozofiju i biblijske studije, rukovođenje Institutom „Teodor Hercl“, predsedavanje Fondacijom „Edmung Berk“ u SAD, upravljanje projektom Fondacije za jevrejsku filozofsku teologiju „Džon Templton“ itd. Autor je prisutan i na vodećim televizijskim mrežama, u novinama i magazinima. Možete ga, čak, videti i u jednoj od epizoda poznatog serijala Morgana Frimena Priča o Bogu.
01.07.21
U TRAGANjU ZA VRLINOM NACIONALIZMA
Srpska politička misao
Nacije širom sveta predstavljaju činjenicu istorije i trenutne realnosti. Ipak, u savremenom dobu odnos prema nacionalizmu jeste, u najmanju ruku, ambivalentan. Sa jedne strane, rodoljubi i patriote neretko iskazuju divljenje dajući nacionalizmu posebno mesto među duhovnim stanjima čovečanstva. Sa druge strane, kritičari nacionalizma vrlo često umeju da na razne načine iskažu svoju antipatiju prema tom fenomenu smatrajući ga moralno i duhovno nakaznim i opasnim po humanitet. Kako se u istoriji borba između pristalica i kritičara zaoštravala, tako su se s vremenom pojavljivala i dela koja predstavljaju izraz motivacije mnogih pisaca da nacionalizam razumeju, opravdaju ili opovrgnu. Jedan od takvih pokušaja predstavlja i knjiga Vrlina nacionalizma izraelskog filozofa i politikologa Jorama Hazonija. Ovo delo se pred srpskom publikom pojavilo nedavno zahvaljujući prevodu Sanje i Miše Đurkovića, a u izdanju Instituta za evropske studije i izdavačke kuće Klio.
Može li nacionalizam imati svoju vrlinu? Na ovo veliko pitanje Hazoni tokom cele knjige čitaocima nudi različite argumente koji idu u prilog njegovoj tezi o potrebi postojanja nacionalizma. Kao Jevrejin, izraelski patriota i cionista, Hazoni pokušava da reaktuelizuje potrebu postojanja nacionalne države rečima da „nacionalizam na kom sam odrastao (Hazoni-prim. aut.) predstavlja skup principa koji podrazumevaju da je svet najbolje uređen kada narodi mogu sami da određuju pravac svog kretanja, da neguju svoje tradicije i da slede sopstvene interese bez uplitanja drugih”. Za izraelskog autora nacija podrazumeva „određeni broj plemena koja dele isti jezik ili religiju, i koja imaju zajedničku istoriju udruživanja s ciljem zajedničke odbrane ili ostvarenja nekih drugih krupnih poduhvata”.
Pišući iz jevrejske perspektive koja je utemeljena na tradicijama Starog zaveta, Joram Hazoni otvoreno slavi višemilenijumsku težnju Jevreja da u borbi protiv raznih imperija stvore slobodnu naciju na zavetnoj zemlji. Međutim, čitalac ovih redova može se zapitati ko su u stvari Hazonijevi „drugi” koji predstavljaju neprijatelje nacionalizma. Pored rivalskih naroda željnih ostvarenja sopstvenih interesa, autor je pre svega nacionalizmu suprotstavio imperijalizam kao rivalski koncept. Definišući imperijalizam, Hazoni tvrdi da on „teži tome da u svetu uspostavi mir i prosperitet tako što će u najvećoj mogućoj meri ujediniti čovečanstvo u jedinstven politički režim”.
Živeći u vremenu (a posebno na prostoru) gde se u pojedinim krugovima neprestano ističu i slave mirnodopski pokušaji svake vrste, težnja imperije da uspostavi mir može delovati kao još jedan dokaz o potrebi sputavanja i/ili konačnog ukidanja navodno remetilačkog i rušilačkog nacionalizma. Međutim, Joram Hazoni tvrdi suprotno. Za autora, imperija svojim delovanjem nasilno sputava slobode i ognjem i mačem donosi u suštini nepravedan svetski mir. Imperije sa svojim centrima nameću pravila igre i uspostavljaju poredak subordinacije koji, segregacijom većine naroda, odgovara naciji u centru i njenim najbližim saveznicima. Pišući o imperijama, on se ne zadržava na određenoj epohi, već teži da borbu imperija i nacija predstavi kao crvenu nit ljudske prošlosti.
Budućim čitaocima knjige svakako može biti zanimljiv Hazonijev stav o hrišćanskom shvatanju svetske i nacionalne vlade. Pišući kao nehrišćanin, Hazoni predstavlja dve suprotstavljene koncepcije slobode u hrišćanstvu. Premda se zalagala za univerzalna verska načela koja su bila praćena težnjama za univerzalnom svetovnom vladavinom, Rimokatolička crkva nije mogla da u sebi pomiri duh opštosti sa duhom nacije koji je uspostavljen u Starom zavetu. Zbog toga, Hazoni napominje da je proces nacionalne emancipacije snažno podrivao univerzalističke ideje crkve u Rimu još u srednjem veku kada su pojedini rimokatolički narodi poput Francuza, Engleza (do Henrija VIII), Čeha i Poljaka formirali snažan nacionalni identitet.
Pored starog rimokatoličkog, opasnost nacionalizmu predstavljaju, prema mišljenju autora, i liberalizam i marksizam. Uz to, Hazoni smatra da je poslednjih decenija imperijalni poredak Sjedinjenih Država, baziran na liberalnim načelima, predstavljao prepreku povratku na stara shvatanja o slobodi nacionalnih država.
Suprotno imperijalizmu stoji nacionalizam. Vreme pune nacionalne emancipacije dolazi tek, smatra autor, sa reformacijom. Protestantizam je doneo povratak Starom zavetu i, samim tim, revitalizovao potrebu o nužnosti stvaranja novih Izrailja na zapadu. Zbog snažnog podražavanja jevrejskog primera mnogi protestantski narodi stvorili su snažne nacionalne države bazirajući ih na moralnom minimumu (deset Božijih zapovesti kao prirodnom zakonu) i pravu na nacionalno samoopredeljenje. Dominacija koncepta nacije, smatra Hazoni, trajala je sve do polovine HH veka kada imperijalizam uzvraća udarac. Tek su izlazak Britanije iz EU i pobeda sada već bivšeg predsednika Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. godine označili početak novih idejnih strujanja na zapadu.
S punim pravom može se postaviti pitanje koje su to komparativne prednosti nacionalizma u odnosu na imperijalni poredak. Na prvom mestu nacija je, kako je posmatra autor, znatno prirodnija zajednica ljudi budući da počiva na zajedničkom poreklu, jeziku, religiji, odbrambenim interesima i vezama lične lojalnosti. Dajući posebnu ulogu lojalnosti, Hazoni razlikuje poslovnu lojalnost i lojalnost porodici. Ove dve vrste razlikuju se po trajnosti, intenzitetu, dubini i svrsi. Naime, preduzeća nisu trajna ni zbog pojedinaca koji su slobodni u izboru radne sredine ni zbog promenjive poslovne klime. Suprotno preduzeću, porodica je ključna i trajna jedinica transmisije generacijskog nasleđa (jezik, vera, veštine, navike, ideale itd.) koje se prilagođava novim pokoljenjima.
Insistiranjem na kolektivnom, Hazoni gradi tezu o nastanku države iz nižih kolektiviteta zarad potrebe ostvarivanja zajedničke odbrane, pravde i religije. Slaveći poglavare plemena koji su stvarali države kroz istoriju, autor odbacuje staru i široko prihvaćenu tezu o nastanku države kao izrazu saglasnosti pojedinaca o regulaciji opštih pitanja zarad ličnih interesa. Takođe, pored ovog načina slobodnog udruživanja plemena Hazoni ističe da se država može uspostaviti i osvajanjem. Svakako, potreba regulacije odbrane, religije i pravde je izraz potrebe zajednice da iz stanja anarhije pređe u stanje države. Suprotno anarhiji i imperiji, nacija i nacionalizam predstavljaju one koncepte koji najdelotvornije sažimaju ideje slobode, odanosti, napretka itd. Čak i kada na teritoriji jedne zemlje žive nacionalne manjine, Hazoni smatra da one itekako mogu biti funkcionalni deo društva jedne zemlje ukoliko poštuju načela većinske zajednice.
Slobodna nacija ne sputava druge nacije da se razvijaju. Zadržavanjem različitih političkih poredaka, a ne njihovim unifikovanjem u imperijalnom okviru, stvara se plodno tlo za razvoj kompetitivnih društvenih sistema koji mogu biti delotvorni za sveukupni razvoj jednog naroda. Na globalnom nivou, Hazoni nije pristalica izolacionizma, već je zagovornik ideje o potrebi traženja kompromisnih rešenja između nezavisnih i suverenih nacija. Ovakav koncept isključuje postojanje nekakve svetske (a u suštini imperijalne) vlade ili federacije budući da se njihova vladavina ne zasniva na iskustvu (kao temelju međuljudskih odnosa), već na univerzalnim načelima koja nisu primenjiva na sve ljude sveta. Ideal slobodnih i nezavisnih nacija, po autoru, nije suprotstavljen težnji za ostvarenjem opšteg mira. Naime, samo slobodne nacije mogu biti garant svetskog mira budući da nijedna slobodna nacija neće želeti da uspostavi poredak međunarodne dominacije ostavljajući većinu sveta u inferiornom položaju.
Premda se knjizi Vrlina nacionalizma mogu zameriti određeni nedostaci (simplifikacija koncepta nacije i imperije, nedostatak detaljne analize koncepta nacije kod pravoslavnih naroda, neretka oštrina prema rivalskim koncepcijama, politička angažovanost, fokusiranje na starozavetni model izgradnje nacije i prenebregavanje fenomena iredentizma), Hazonijeva monografija predstavlja štivo vredno čitanja zarad boljeg upoznavanja političkih koncepcija koje su suprotne od onih trenutno dominantnih na zapadu. Glavne teze ove knjige trebalo bi da podstaknu na dodatno razmišljanje o nacionalizmu i njegovim mogućim prednostima i manama.
Petar S. Ćurčić
