Ogled o zidu

18.12.06

Nenad Jovanović je pre toliko godina, u jednoj nenaslovljenoj pesmi objavljenoj u knjizi simboličkog naziva "Welt-", primetio da je "neko [...] Sunce nazvao krakatim, / misleći valjda na ono bakarno, / pozorišno sunce, osmehnuto kao čovek." Jedan mnogo stariji pesnik, ponesen potpuno drugačijim osećajima, napisao je da nas "sunce tuđeg neba neće grejati kao ovo ovde". Sa Jovanovićem razgovaramo o "književnom brendiranju Srbije", jer nam se čini da se iz vizure nekog ko odavno ne živi u Srbiji, ali je, poput Jovanovića i te kako prisutan na srpskoj književnoj sceni, ta stvar bolje vidi. Ko bi bio pozvaniji da o ovoj temi progovori nego pisac koji stvara na maternjem jeziku hiljadama kilometara daleko od rodnog grada? Nenad Jovanović (Beograd, 1973) je diplomirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a magistrirao filmski scenario na univerzitetu York u Torontu. Do sada je objavio sledeće knjige: "Frezno" (1993), "Welt-" (1994), XIX (1996), "Ignjat" (1997), "Bela imena" (2000), "Plombe2 (2001), "Bolest vožnje" (2002), "Živeti na moderan i umreti na starinski način" (2004), "Insistiranje" (2005) i "Ogled o zidu" (2006). Pesme i priče su mu zastupljene u nekoliko izbora i antologija u zemlji i van nje. Za svoj književni rad je dobio više priznanja, među kojima su i nagrade "Branko Miljković" za poeziju i "Miloš Crnjanski" za prozu (2005). Jovanović živi u Torontu, gde trenutno pohađa doktorske studije drame.

Plastelin: Ako izuzmemo dela Davida Albaharija, koliko su izdavači u Kanadi i Americi upoznati sa stvaralaštvom drugih, uslovno rečeno, ovdašnjih pisaca?
Jovanović: - Juče sam, po prvi put prelistavajući gojnu, pre neki mesec objavljenu slikovnicu pod naslovom "1001 knjiga koju moraš pročitati pre no što umreš" (priređivač Piter Boksal, pisac predgovora Piter Ekrojd), u njoj pronašao četiri naslova iz pera pisaca "s naših i nekada naših prostora": "Na Drini ćuprija", "Hazarski rečnik", ne-znam-koji roman Slavenke Drakulić i "Nowhere Man" Aleksandra Hemona (koji, znamo, nije napisan na "naškom"). Andrić, Pavić i Drakulićeva su, dakle, po mišljenju uglednika koji potpisuju knjigu, jedini pravi carevi jugoslovenskih književnosti; svi ostali su lažni.

Kakva bi, po Vama, trebalo da bude "formula uspeha" nakon čije primene bi se dela pisaca sa ovih (zapadno)balkanskih prostora u svetu prepoznavala kao "književni brend"?
- Užasava me učestalost sa kojom se reč "brend" pojavljuje u našim medijima, u sve većem broju konteksta. Nedavno sam u "Politici" čitao tekst o čitavoj našoj državi kao brendu. Neću pitati šta bi sa "markom" (kako smo "brend" zvali u pustom socijalizmu); samo ću da podsetim na to da se, u SFRJ, masovno patilo zbog politizovanosti ekonomije. Sada je u Srbiji u jeku dijametralno suprotan trend: pokušaj ekonomizacije (sasvim karikaturalan) svega što imamo, pa i politike. To što je smer dijametralno suprotan onom nekadašnjem i - kako se pokazalo - kobnom, samo znači da je pravac isti istijacki, pa nije teško naslutiti kakve nam sve patnje predstoje... Da se vratim na naša i imena pripadnika dojučerašnjih bratskih republika iz pominjane slikovnice. Trenutno najaktuelnije među njima, Hemonovo, takvo je ne samo zbog senzacionalnog piščevog talenta i umeća, koji se spominju u gotovo svakom "blurbu" na njegovim knjigama, već pomalo i zato što je ovaj Sarajlija počeo da objavljuje na engleskom u vreme kada su mnogi počinjali da gledaju na njegov grad kao na brend, a ne ljudsko naselje. Mnogi, ali oni koji su ga nastanjivali za vreme opsade - ne.

Vaše tumačenje "svetskog balkanskog književnog brenda" je prilično radikalno. Šta uslovljava pojavu takvog "književnog brenda"? Zbog kojih literarnih i vanliterarnih tema bi pisci sa ovih prostora bili čitani u svetu?
- Ratovi i ratna razaranja spominju se i u obrazloženjima Boksalovog izbora Andrićeve, to jest knjige Slavenke Drakulić. Kiš je u svetu manje poznat po "Mansardi" nego po "Grobnici za Borisa Davidoviča"; Tišma nije stekao internacionalnu slavu romanom "Za crnom devojkom", već "Knjigom o Blamu" i "Upotrebom čoveka"; Albaharijev "Gec i Majer" je van granica naše zemlje odjeknuo neuporedivo više od ovde veoma uticajnog "Cinka"... Ima i smešnih podataka. Dok su desetine nama važnih pisaca ostali neprevedeni, Muharem Serbezovski, na primer, izmakao je takvoj sudbi: njegov roman o angažmanu Roma u NOB-u objavljen je na nemačkom jeziku. Ako je istina da za srpske pisce svedočenje ratnim strahotama - ili bar pisanje o njima - predstavlja cenu svetskog uspeha, proizilazi da jedino što bi garantovalo nastanak tema za domaća književna dela koja bi zanimala svet jesu potencijalni budući ratovi naše zemlje. Zato nipošto ne treba priželjkivati pojavu novih srpskih zvezda na svetskom književnom nebu.

Poenta svega je u prodaji: Mladen Galić je rođen 1963. godine u Banjaluci. Studirao je filozofiju u Ljubljani, ali se filozofijom, u njenom klasičnom smislu, nikada nije bavio jer je, odmah posle završenih studija, krenuo u psihoanalitičarske vode. Od 1999. godine živi u Velikoj Britaniji i bavi se socijalnom antropologijom, tačnije psihoanalizom šizofrenije u Prvom svetskom ratu. Kao pasionirani čitalac jugoslovenske/srpske književnosti, njegova zapažanja o "srpskom književnom brendu" se razlikuju od onih koja daju naši pisci u dijaspori.

Plastelin: Činjenica je da srpska književnost deli sudbinu malih država, tačnije - malih književnosti, ipak, da li do Velike Britanije dopiru informacije sa književne scene u Srbiji?
Galić: - Opisati stanje u kojem (možda) postoji "srpski brend književne nomenklature" u zemlji gdje postoji određena čitalačka kultura i čitalačka publika, zaista nije lako. Moja razmišljanja se vrte oko činjenice koja, nažalost, nije nimalo optimistična niti obećavajuća. Zaključak koji se sam po sebi nameće kaže da je srpska književnost kod šire čitalačke publike, koja je britanski prilično razmažena i nimalo naivna, relativna, da ne kažem - apsolutna nepoznanica.

Kakva su Vaša intimna čitalačka iskustva, da li ste na policama knjižara u zemlji u kojoj sada živite tražili pisce iz zemlje iz koje ste poreklom i da li je to jedina stvar po kojoj se razlikujete od "britanski prilično razmaženih" čitalaca?
- Pogledajmo samo dvije vodeće knjižare u Lesteru, u gradu u kojem živim: "Waterstones" i "Borders". Na policama apsolutno ništa. Tek na odjelu "Travel and Tourism" nalazi se skroman, nepretenciozan ali solidan bedeker o Srbiji i još jedan manji o Beogradu. Na policama gdje se nalaze na desetine hiljada tzv. fiction edicija, pod slovom A, tamo desno, skoro neprimjetno, nalazi se Andrićeva "Na Drini ćuprija". Onda, nekoliko metara dalje, Pekićev bestseler "Besnilo" i to je sve. Naravno, u Britaniji većina čitalaca knjige kupuje preko E-Baya, pa onda ova više nego skromna ponuda u "Bordersu" izgleda ipak unekoliko bolja, ali problem nastaje kada se ponekad, na kakvom rođendanu, zabavi, krštenju novorođenčeta, u podzemnoj ili čak i u lokalnom pabu, zapletem u razgovor sa osobom koja definitivno čita i koja očigledno spada u red te famozne britanske čitalačke publike. Englezi čitaju mnogo. Ta lijepa navika je, naravno, uslovljena stepenom akademskog obrazovanja i, što je u Britaniji veoma bitno, pripadnosti određenoj klasnoj grupi. Imao sam prilike razgovarati i prodiskutovati o raznim stvarima sa vrlo različitim ljudima, od profesora univerziteta do pastora anglikanskih i raznih drugih crkava.

To je vema zanimljiva tema. Kakvih ima čitača u Britaniji i po čemu se oni razlikuju od čitalaca u Srbiji? Možete li ih opisati ukratko?
- Tu su adrenalinski transponirani advokati koji čitaju u podzemnoj željeznici, kao jedinom lijeku da ne gledaju okolo, što im, po njihovom mišljenju, odvraća pažnju i troši neophodnu energiju i koncentraciju koju trebaju u nadmetanjima sa njihovim ljutim protivnicima - baristerima. Tu su monstruozno obrazovani nedefinisani Englezi koji nisu zaposleni, jer su im porodična blaga, rente i razne druge zaostavštine omogućile lagodan i nevjerovatno opušten život, sveden da bavljenje nekim neformalnim hobijem, putovanjima ili samo uređivanjem vrta i gledanjem oblaka, ali u isto vrijeme i čitanjem. Pa onda ambiciozni studenti, koji na brzu ruku žele da nadoknade prohujale godine na raznoraznim zabavama i ispraznim predavanjima (koje je moja generacija davno u Ljubljani nazivala "davež")... Oni čitaju sve, bez selekcije i, nažalost, nemaju istančan ukus, ali oni su engleski uporni i za koju godinu će njihov trud pobrati uspjehe. Imati će određen fundus transparentnog znanja o svemu i ničemu u isto vrijeme i uz pomoć klasične ostrvske mudrosti (koju ja u trenucima zlobe nazivam - prefriganost) oni će to napabirčeno znanje znati upotrijebiti veoma efikasno...

Ko je po Vama idealan "engleski čitalac srpske književnosti"?
- U ovih desetak godina koliko živim ovdje jedina osoba koja je poznavala klasike srpske književnosti je bila gospođa Dezboro, docent (reader) na Odsjeku za modernu istoriju Evrope, koja je čitala neizbježnog Pekića, pa onda Basaru, Kiša i Andrića i čak davno i samog Bulatovića... Gledala je i neke drame Aleksandra Popovića u Ateljeu 212, ali ovdje se radi o specifičnoj intelektualki koja je situaciju, istoriju, etnologiju i jezik(e) ex-Jugoslavije studirala i nije baš najtipičniji "engleski čitalac".

Ima li po Vama ipak u Velikoj Britaniji, van tih uskospecijalizovanih čitalačkih krugova, "običnih čitalaca srpske književnosti"?
- Obični čitalac koji voli prošetati knjižarom, proćaskati sa knjižarem, prodiskutovati o koječemu sa slučajnim poznanikom kojega je sreo između polica sa knjigama i, na kraju, onako malo zasanjan otkoračati kući sa snopom novih knjiga koje će čitati do dugo u noć, onu vrstu čitaoca kojega Nietsche naziva Bücherfreund, nažalost, još nisam upoznao, a po svemu sudeći, vjerovatno niti neću. Kada nekoga iz tog nekog mog kruga poznanika ili čak i prijatelja navedem (priznajem, lukavo i nerijetko namjenski) na temu: "da li je možda ikada čuo za ovog ili onog pisca, recimo, Krležu, Andrića, Kiša ili, možda, Crnjanskog", skoro u pravilu, uz nelagodan osmijeh i skoro kao izvinjavanje, kažu da ne znaju. Jer istina je ipak jedna. Postoje na ovom svijetu literature i literature, pa opet, velike i male nacije, narodi, etničke grupe, a narodi bivše Jugoslavije su realno mali narodi bez velike i bitne literature u evropskom smislu. Pa onda, ma kako nama to ipak zvučalo maliciozno i uvredljivo, to je ipak realnost.

Obično se ovdašnjim državnim institucijama zamera na inertnosti, ali, čini se, da mi iz perspektive jedne prilično izolovane zemlje ne vidimo "u kom grmu leži zec". Šta je "formula uspeha" po Vama, može li se ikako "brendirati srpska književnost"?
- Bilo bi dobro kada bi se promocija jezika, beletristike i kulturne scene poboljšala, ali je to ovde posebno teško. Dnevna produkcija svega što dolazi na ovo ostrvo je tako monstruozno velika da se svaki mali i trenutno nebitan konglomerat neke vanjske kulturne manifestacije gubi, jer ga je teško objasniti, predstaviti. Poenta svega je u prodaji: izdavači rade za profit, a čitalačka publika je ipak povodljivo stado ovaca, pa makar to bila "britanska, razmažena i nimalo naivna..."

"Srblit" kao robna marka: U dva prethodna nastavka ankete o "književnom brendiranju Srbije", saznali smo od Radenka Vadanjela da u Hrvatskoj novije generacije čitalaca ne znaju apsolutno ništa o srpskim piscima. Sličnog je mišljenja i Roland Orčik, prevodilac ex-jugoslovenske književnosti, koji tvrdi da u Mađarskoj malo pisaca i čitalaca zna za savremenu ili kanonsku - klasičnu srpsku literaturu. Gledajući iz svoje "kanadske" vizure, Nenad Jovanović zaključuje da za srpske pisce svedočenje o ratnim strahotama - ili bar pisanje o njima - predstavlja cenu svetskog uspeha. Filozof i psihoanalitičar iz Britanije Mladen Galić je stekao utisak da je srpska književnost kod šire čitalačke publike u Britaniji apsolutna nepoznanica.

Vladislava Gordić-Petković, autorka tri knjige, profesorka engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, književna teoretičarka i krtičarka smatra da je brendiranje nacionalne književnosti malo zaludan, a malo i neizvestan poduhvat. "Dobar primer su svetski čitani pisci kao Orhan Pamuk ili Haruki Murakami. Prvi poetiku duguje egzotici domaćeg kolorita, a slavu pomalo i usudu rodnog tla: kako god, insistiranje na regionalnom i nacionalnom čini ga prepoznatljivim turskim piscem. Japanac Murakami, pak, svoju amerikanofiliju pretvara ne samo u topos nego i u poetiku: njegova dela su tako ispražnjena od nacionalnih i kulturnih specifičnosti da, promenite li imena likova i gradova, možete pomisliti kako je pred vama klon Karvera ili Ficdžeralda. Od pisaca iz svoje američke lektire Murakami je, istini za volju, bolji vladalac formom i veći poklonik tema i motiva sa ivice nadrealnog. No, fakat je da je za veliki broj čitalaca u Americi i zapadnoj Evropi Murakami jedino što od japanske književnosti poznaju i čitaju."

Po Vladislavi Gordić, primeri, tako, pokazuju da pravila nema. "Nemoguće je brendove konstruisati racionalno, strateški i dugoročno - naročito ako se to čini odavde. Nema, dakle, recepta za brend: prolaz ima i srpski Pamuk i srpski Murakami." Po njoj nema sumnje da Srbija knjizevnu "robnu marku". Štaviše, ona smatra da imamo, ne samo Pamuka i Murakamija, nego i Eka, i Pintera, i Borhesa i da im samo treba osloboditi prolaz. "Potencijali su ogromni, ali strategije nikakve. Postoje toliki prevodi relevantnih dela jošte živih srpskih pisaca na engleski, francuski i nemački, ali bismo ih morali prepakovati i ponovo prodati. Ako treba, i prepričati ih, ali svakako obogatiti predgovorima i fusnotama, glosarima i biografskim beleškama. Ako se dogodi "srblit" kao robna marka, biće to zasluga najpre prevodilaca, pa tek potom svih ostalih. Jer, u lancu aktivnosti koje proces brendovanja iziskuje oni su jedini pošteno i vredno uradili svoj posao. Još odavno. Distribuciju i reklamu moraju da rade drugi."

Čini se da srpski pisci imaju pogrešnu sliku o sebi kao važnom delu svetske književne baštine. Neretko se i iz akademskih krugova mogu čuti svakojaka prevrednovavanja uticaja srpskih pisaca kroz istoriju književnosti. Vladislava Grodić kaže da "ideja da smo "mi" (hm, koji to "mi"?) deo svetske književnosti (ne inventara beletristike od Albanije do Zanzibara nego kanona relevantnih dela) nema veze sa osećanjem nacionalnog identiteta. Ima veze sa indeksom imena u knjigama anglofonih teoretičara književnosti: koliko "naših" ima tamo, toliko "nas" uopšte i ima u književnoj baštini." Zbog nesređenog stanja u državi koja i u pogledu jezičke neuređenosti kaska za ostatkom Evrope svedoči i primer koji navodi Vladislava Gordić: "Kad iz Mađarske dođete na granični prelaz kod Horgoša, pred vama se ukaže natpis koji vas obaveštava da prilikom ulaska u "našu zemlju" morate učiniti to i to. U prevodu na engleski ovog obaveštenja takođe stoji "our country". Ma koliko se često imena zemlje koja se graniči sa (sve daljom) Mađarskom menjaju, zvati je našom zemljom pred drugima nije nimalo praktično, a prilično je pretenciozno." Kao da se podrazumeva gde je Srbija i šta je srpsko: međutim, po Gordićevoj, ništa se ne podrazumeva. "Tako nekakva "naša književnost" ne bi smela da bude "naša" onako kako je to istorija - naša samo po tome što je jedino "mi" razumemo, naša samo kao izgovor za izolacionizam, jednoumlje i neprilagodljivost."

Autor: Srđan V. Tešin

02.09.07 Danas

Koliko se često izdavači - u zemlji u kojoj se slabo čitaju i mnogo popularniji roman, ili nešto manje popularne pripovetke - odlučuju da objave drame? Svakako ređe nego poeziju, književnu vrstu za koju se ovde ne može više sa sigurnošću utvrditi da li je neko (osim profesionalaca, rodbine i prijatelja) uopšte čita, kamoli kupuje.
Knjigu Ogled o zidu u kojoj su sabrane tri drame Nenada Jovanovića, objavila je prošle godine Fabrika knjiga. Takozvana mala izdavačka kuća iz Beograda, uistinu jedna od retkih sa promišljenom izdavačkom politikom koja prevodi strane, ili objavljuje domaće knjige među kojima su i one sasvim nepopularnih profila - publicistika, sociološke i filozofske studije, književne i teorije drugih umetnosti (poput nedavno objavljenog Uvoda u studije performansa) - i u slučaju Ogleda o zidu napravila je presedan.
Knjigom vrednom čitalačke pažnje, Jovanović osvežava sećanje na svoja ranija dela. Iako po profesiji filmski i TV reditelj, koji je u Kanadi magistrirao na filmskom scenariju, Nenad Jovanović okušao se (pokazalo se veoma uspešno) kao pisac priča, poezije, romana, i za iste bio nagrađen i značajnim nagradama za ove oblasti - Miljkovićevom, na primer, ili nagradom Miloš Crnjanski. Istovremeno, njegova je zbirka priča Plombe iz 2001. godine, kako je primećeno, pokazala i mogući novi pravac savremenoj srpskoj prozi. "Smisao ne treba da bude vaša briga!", stoji umesto preporuke rečenica iz središnje drame - Nemačka radna etika - na poleđini Ogleda o zidu. A likovi sve tri drame, kao i ljudski rod uostalom, u potrazi su upravo za smislom. Tačnije, vape da ga unesu u svoj, zapravo nikad utemeljeni brak (u prvoj drami po kojoj je nazvana i čitava knjiga), u svoj profesionalni, ali i biološki život na zalasku (u drugoj drami), u svoj odlazak, odnosno da nađu smisao u povratku u domovinu (u trećoj drami, Okruglost). U tome im «pomaže» i sam autor, uvodeći u svaku od tri drame fantastično, metafizičko biće, ne od ovog sveta. U Ogledu o zidu to je Simur, čije prisustvo čini da sve, pa i ljudi, stiče drugi kvalitet. Njegova uloga u drami dobija, međutim, i svoje naličje kada saznamo da je on zapravo i neka vrsta (zlog) demijurga, jer se sve što on napiše potom odigrava drugim likovima, pa tako predviđa i njihove smrti. Kao u Pirandelovim licima koja traže pisca, i ova pokušavaju da izbegnu svoju sudbinu i nadmudre Simura (koji tako postaje i autorov alter ego), i sama priču privedu srećnom kraju, koji se i odigrava scenom venčanja u Crkvi složene slagalice. Ova crkva neobičnog imena opet bi se mogla razumeti kao metafora samog književnog dela, ili njegovog nastanka, što je ujedno i mračna ili bar ironična poruka o mogućnosti srećnih krajeva (naraočito kada to počeci nisu bili) u stvarnom životu.
U Nemačkoj radnoj etici, nezemaljsko biće je istinski (bar po fizičkom izgledu) anđeo, odnosno momak Džimi, skitinica i klošar kome rastu krila. Njega je sa ulice doveo i u stan primio čuveni arhitekta i profesor, koji mu je namenio čudan zadatak - da knjigu po knjigu, seckajući list po list, uništava njegovu biblioteku, sva velika dela svetske literature i umetnosti. Da tekovine civilizacije, pa tako ni kulture i umetnosti, ne pomažu mnogo u oboženju ljudskog bića i njegovoj besmrtnosti (čemu na zalasku svoje karijere i života teži arhitekta) nije nepoznato, ali kada ne pomaže ni ljubav, onda mora da sa njom nešto nije u redu. Džimi će upoznati Ivon, devojku studenta koji je došao po preporuku od profesora. Ivon je proizvod svoga vremena, i oduševljava se stvarima jednako brzo kao što ih potom odbacuje. Kada, da bi bili «kompatibilni», Džimi odseče svoja krila i umre, ona je konsternirana na trenutak, da bi zatim počela da sređuje nered u profesorovom stanu, čime se drama i završava. Jedino što ostaje jeste mogućnost uspostavljanja odnosa između profesora i Ivon, kao neke zamene profesorove ćerke koja ga ne želi u svom životu, a koja mu je jedina preostala veza sa stvarnim svetom.
Okruglost bi se mogla pridružiti sada skoro generacijskom podžanru dramske literature o povratniku u domovinu, već viđenom (u doslovnom smislu) u filmu Sutra ujutru ili u pozorišnoj predstavi i filmu Hadersfild. Štaviše (za one koji su pomenuta dela videli) Okruglost bi se mogla opisati kao neka njihova nadrealna varijanta. Za to je opet zaslužno postojanje fantastičnog bića pod imenom Omni (na latinskom - Sve), ali ovoga puta pre je u pitanju đavo nego anđeo, između ostalog i zbog scene potpisivanja ugovora sa njim krvlju, koja je, naravno, parodirana. Omni je, u stvari, pre bi se moglo reći, onaj i u prvoj drami pomenuti (zli) demijurg koji glavnom junaku Vavi omogućuje da vidi šta će se tek desiti, onda kada se vrati u domovinu. Drugi čin upravo je to suočenje, koje se suštinski i ne odigrava. Jer to je urnebesna scena daće na groblju, povodom podizanja spomenika Vavi, koji je pod nedovoljno ekspliciranim okolnostima poginuo u tuđini, ne stigavši da se vrati u domovinu. Ipak, on se pojavljuje, praćen opaskama o đavoljoj raboti među prisutnima, koji zato ostaju gluvi na njegov pokušaj da ih suoči sa istinom - o sebi, njima samima, domovini - dok se iz ofa čuje masa, kako na koncertu belosvetske pevaljke obezglavljeno izgovara istovremeno i "da" i "ne", čime je drami kraj.Ako Jovanovićev dramski triptih Ogled o zidu ipak izmakne pažnji šireg kruga čitalaca, ne bi se to smelo dogoditi profesionalcima, kolegama Nenada Jovanovića, pozorišnim rediteljima, kao ni onima koji odlučuju o tome šta staviti na repertoar ovdašnjih pozorišta.
Ivana Matijević