1. Tragačica
Trideset miliona godina planeta se hladila i sušila, sve dok se, na severu, ledene ploče nisu zarile u kontinente. Šumski pojas koji se nekada prostirao preko Afrike i Evroazije, gotovo neprekidan od obale Atlantika do Dalekog istoka, rascepao se na džepove što su se stalno smanjivali. Stvorenja koja su nastanjivala to bezvremeno zelenilo bila su prinuđena da se prilagode ili premeste.
Vrsta kojoj je pripadala Tragačica učinila je i jedno i drugo.
S mladuncem čvrsto priljubljenim uz njena prsa, Tragačica je čučala u senkama na ivici jednog šumarka. Dubokim očima, ispod koščate nastrešnice obrva, posmatrala je blistanje. Pred šumarkom se pružala ravnica, kupajući se u svetlosti i vrelini. Bilo je to mesto užasne jednostavnosti, gde je smrt dolazila brzo. Ali bilo je to i mesto koje je pružalo povoljne prilike. Jednoga dana to će biti granično područje između Pakistana i Avganistana koje će neki nazivati severozapadnom granicom.
Danas je, nedaleko od krzavog ruba šumarka, na tlu ležao leš antilope. Životinja je nedavno ubijena – iz rana je još kapala lepljiva krv – ali lavovi su već utolili glad njome, a ostali lešinari ravnice, hijene i ptice, još je nisu otkrili.
Tragačica se uspravila, istegavši dugačke noge, i počela da gleda unaokolo.
Tragačica je bila majmunica. Njeno telo, prekriveno gustim, crnim krznom, jedva da je bilo metar visoko. Imala je tek malo sala, a koža joj je bila mlohava. Lice joj je bilo izduženo u njušku, dok su joj udovi predstavljali ostatke prošlosti provedene na drveću; imala je dugačke ruke, a kratke noge. U stvari, veoma je ličila na šimpanzu, ali odvajanje njene vrste od ovih rođaka iz dublje šume odigralo se pre više od tri miliona godina. Tragačica je bez poteškoća stajala uspravno, kao pravi dvonožac, a bokovi i karlica bili su joj znatno više nalik ljudskima nego kod bilo kog šimpanze.
Tragačicina vrsta spadala je u lešinare, i to ne naročito delotvorne. Ali oni su imali izvesna preimućstva, kao nijedna druga životinja na svetu. Ušuškane u nepromenljivoj šumi, šimpanze nikada ne bi bile u stanju da naprave nešto tako složeno kao što je gruba, ali umešno isklesana kamena sekira koju je Tragačica sada držala. Uz to, u njenim očima postojalo je nešto, izvesna iskra, kakve nije bilo ni kod jednog drugog majmuna. Nije bilo nikakvog znaka neposredne opasnosti. Odvažno je izišla na sunce, s detetom koje joj je prianjalo uz grudi. Jedan za drugim, za njom su stupili ostali pripadnici družine, bojažljivo, hodajući uspravno ili u pognutom stavu.
Mladunče je skvičalo i bolno joj se držalo za krzno. U Tragačicinoj vrsti nije bilo imena – jezik ovih stvorenja i dalje je bio tek nešto malo složeniji od ptičjeg cvrkutanja – ali od kako se rodila ova beba, Tragačicino drugo dete, tako se čvrsto držala majke da je ova na nju pomišljala kao na „Hvatačicu“. Opterećena detetom, Tragačica je među poslednjima stigla do ubijene antilope; ostali su već počeli da kamenim oruđem seku hrskavicu i kožu, koje su povezivale udove i telo životinje. Kasapljenjem se meso brzo pribavljalo; hitro bi odvukli udove u relativnu bezbednost šume, a onda bi na miru mogli da obeduju. Tragačica je zdušno prionula na posao. Nije se, međutim, prijatno osećala na jakom suncu. Proteći će još milion godina pre no što daleki potomci Tragačice, po obliku znatno bliži ljudima, budu mogli da se zadržavaju na suncu zahvaljujući tome što će se znojiti, dok će im se vlaga skupljati u masnim naslagama. Tela će im nalikovati na kosmička odela sazdana za preživljavanje u savani.
Smanjivanje svetske šume predstavljalo je katastrofu za majmune koji su nekada u njoj živeli. Zenit ove velike porodice životinja već je ležao duboko u prošlosti. Ali neki su se prilagodili. Pripadnicima Tragačicine vrste još je bilo potrebno senovito okrilje šume, i dalje su se noću zavlačili u staništa pri vrhovima krošnji, ali bi se danju odvažili da se zapute na otvoreno kako bi iskoristili neku ovako zgodnu priliku da se domognu plena. Takav način života nije bio lišen rizika, ali bio je bolji od gladovanja. Kako se šuma sve više razdeljivala, sve je više imala ivice, te se tako, zapravo, širio životni prostor žitelja rubnih delova. I dok su oni nekako uspevali da opstanu na sredokraći između dva sveta, slepi skalpeli varijacija i prirodnog odabiranja oblikovali su ove očajne majmune.
Najednom se iz svih grla nadigla graja, a šape su počele da udaraju po tlu. Hijene su najzad namirisale krv antilope i približavale su se u velikom oblaku prašine.
Uspravni majmuni uspeli su da odseku samo tri antilopina uda. Ali, više nije bilo vremena. Stiskajući dete na prsima, Tragačica je potrčala za svojom družinom ka svežoj tami šume, odakle su joj poticali preci.
Te noći, dok je Tragačica ležala u spletenim granama u vrhu drveta, nešto ju je iznenada probudilo. Sklupčana pokraj majke, Hvatačica je tiho hrkala.
Bilo je nečeg u vazduhu, neki slabašan miris dopro joj je do nozdrva, nešto je nagovestilo promenu.
Tragačica je bila životinja u potpunosti zavisna od ekologije u koju je bila uklopljena, te stoga i veoma osetljiva na promene. Ali odlikovala se i nečim višim od obične životinjske osetljivosti: dok je gledala zvezde očima i dalje prilagođenim skučenim šumskim prostorima, osetila je tračak radoznalosti.
Kada bi joj ime bilo potrebno, mogla bi da se zove Tragačica.
Upravo ta iskra radoznalosti, daleki preteča sklonosti ka putovanjima, dovela je njenu vrstu do ovog mesta, toliko udaljenog od Afrike. Kako su ledena doba nastupala, preostali džepovi šume još su se više smanjivali ili nestajali. Da bi opstali, majmuni s ruba šume prihvatali su rizik prelazaka preko otvorenih ravnica zarad novog zaklona, pretpostavljene bezbednosti novog doma. Čak i oni koji bi preživeli, retko su se upuštali u više od jednog ovakvog putovanja za života, odiseje duge jedva kilometar. No, neki su uspeli da opstanu i napreduju, da bi njihovi potomci stigli još dalje.
Na ovaj način, tokom hiljada pokolenja, majmuni s ruba šume lagano su se raširili po celoj Africi, da bi onda, prešavši Gibraltarski zemljouz, stigli i do Iberijskog poluostrva. Bio je to nagoveštaj svrhovitijih migracija u budućnosti. Ali majmuni su uvek bili raštrkani i gotovo da nisu ostavljali tragove; nijedan paleontolog neće naslutiti da su dospeli toliko daleko od Afrike, sve do severozapadne Indije, pa i dalje.
Dok je Tragačica posmatrala nebo, jedna zvezda skliznula je preko njenog vidnog polja, lagano, postojano, sa svrhom, poput neke mačke. Primetila je da je dovoljno sjajna da pravi senke. Čuđenje i strah stali su da se nadmeću u njoj. Pružila je ruku, ali klizeća zvezda nalazila se izvan domašaja njenih prstiju.
Usred noći, Indija se nalazila duboko u Zemljinoj senci. Ali tamo gde se površina rotirajuće planete kupala u Sunčevoj svetlosti, bilo je svetlucanja – mreškanja boja, smeđe, plave i zelene, mestimičnog treperenja nalik na otvaranja majušnih vrata. Plima tananih promena prešla je preko planete poput drugog terminatora.
Svet je zatreptao oko Tragačice, a ona je čvršće privila svoje mladunče.
Ujutro se čopor uznemirio. Vazduh je danas bio hladniji i oštriji, ispunjen nečim što bi ljudi označili kao elektricitet. Svetlost je bila neobična, jarka i isprana. Čak i ovde, u dubini šume, duvao je povetarac, od čega je lišće na granama šumelo. Nešto je bilo drugačije, nešto se promenilo, a to je uznemirilo životinje. Tragačica je odvažno krenula uz povetarac. Cvokoćući, Hvatačica je pognuto pošla za njom.
Tragačica je stigla do ivice šume. Na ravnici već obasjanoj jutrom ništa se nije micalo. Pogledala je unaokolo, ispunjena tračkom zbunjenosti. Njen um svikao na šumu nije umeo da valjano analizira predele, ali ipak joj se učinilo da je panorama pred njom drugačija. Juče kao da je bilo više zelenila, kao da su se šumarci pružali na zaklonjenim stranama onih goletnih brda, kao da je voda tekla sada isušenim koritom potoka. Ali teško je mogla da bude sigurna u to. Njeno nikada postojano sećanje već je bledelo.
Sada je, međutim, bilo nečeg na nebu.
Nije to bila ptica, zato što se nije kretalo niti je letelo. Takođe nije bilo oblak, zato što je bilo čvrsto, omeđeno i okruglo. A i blistalo je, gotovo podjednako jarko kao i samo Sunce.
Privučena pojavom, izišla je iz senki šume i stupila na otvoreno.
Počela je da se šeta napred-nazad ispod čudnovate stvari, ispitujući je. Bila je otprilike veličine njene glave i oblivena svetlošću – odnosno, Sunčeva svetlost mreškala se na njoj, kao što bi se odražavala s površine potoka. Nije imala mirisa. Ličila je na neku voćku koja visi na grani, jedino što nije bilo drveta pod njom. Četiri milijarde godina prilagođavanja na Zemljino nepromenljivo gravitaciono polje ugradilo je u nju instinkte koji su joj govorili da ništa tako malo i čvrsto ne može da samo od sebe stoji u vazduhu: ovo je bilo nešto novo, te ga se stoga trebalo kloniti. Ali nije palo na nju niti ju je na bilo koji način napalo.
Podigla se na vrhove prstiju i zagledala u kuglu. Dva oka su joj uzvraćala pogled.
Zaškrgutala je zubima i bacila se na zemlju. Ali lebdeća kugla nije reagovala, a kada je ponovo podigla pogled, postalo joj je jasno. Kugla joj je vratila njen lik, premda izobličen; bile su to njene oči, onakve kakve je ranije viđala na glatkoj površini neke mirne vode. Od svih životinja na Zemlji, jedino su pripadnici njene vrste mogli da prepoznaju sebe u takvim odrazima zato što su samo oni imali punu svest o sebi. Ali na izvestan mutan način, takođe joj se učinilo da joj je odrazom njenog lika lebdeća kugla uzvratila pogled, kao da je posredi jedno ogromno Oko.
Posegnula je gore, ali ni na vrhovima prstiju, sa ispruženim dugačkim rukama verača po drveću, nije mogla da je dosegne. Da je bilo više vremena, mogla se dosetiti da se popne na nešto kako bi dohvatila kuglu, na neki kamen ili gomilu granja.
Ali tada je Hvatačica kriknula.
Tragačica je pala na sve četiri i pre no što je to i shvatila, već je pognuto jurila. Ispunio ju je užas kada je videla šta se zbiva s njenim mladunčetom.
Dva stvorenja stajala su nad Hvatačicom. Nalikovala su na majmune, ali bila su uspravna i visoka. Tela su im bila jarkocrvena, kao da su skroz krvava, a lica ravna i lišena dlaka. I domogli su se Hvatačice. Prebacili su nešto poput lijana ili loze preko njene kćeri. Hvatačica se otimala, vikala i grizla, ali dva visoka stvorenja lako su je sputala lijanama.
Tragačica se bacila, kričeći, iskeženih zuba.
Jedan od crvenih primetio ju je tog časa. Oči su mu se u šoku raširile. Dohvatio je nešto što je ličilo na štap i hitnuo ga kroz vazduh. Nešto nemoguće masivno tresnulo ju je u glavu. Tragačica je bila dovoljno teška i brza, tako da ju je inercija bacila na stvorenje, oborivši ga na zemlju. Ali glava joj je bila puna zvezda, a usta puna ukusa krvi.
Iza istočnog obzorja navro je pokrov tame poput uzavrelog oblaka. Razlegao se udaljeni pucanj groma, a sevnula je i munja.