Omot spisa

30.08.08 Danas

Dobri pesnici uspevaju kreativno da sažmu iskustvo svoga doba, da ga propuste kroz prizmu tela i duha, pomešaju registre, diskurse, pokazujući da je, ipak, uprkos svim našim verovanjima, imaginacija jedino merilo stvari i da samo ona spasava od tuposti i zločina. I nauka se temelji na njoj jer ne postoji ništa što nije prvo zamišljeno. O tome su drugi pisali. Moćna stvaralačka imaginacija koja se igra sa duhovnim proizvodima svoga vremena i time ga kritički preispituje, vrhunska je delatnost i jedna od retkih koja nam pokazuje da je celina moguća, da nije sve propalo kada sve možemo sagledati. Pesnička praksa poetizuje svet, ma kakav on bio, leči ga i secira. Prelivanje registara jedan je od najpoželjnijih postupaka jer spaja nespojivo, pruža mogućnost da se ne osećamo raspolućeni i fragmentarni. Posle to možemo nazvati ekstaza, koja je totalna, intelektualna i fizička, izlazak iz epohe, sveta, osvešćivanje, oslobađanje, transcedencija, što mogao bi biti i krajnji smisao pevanja, igranja, kulture.
Nova knjiga Dragane Mladenović, Omot spisa sadrži građu ovakve vrste. U njoj možemo naći kako se postaje pedofilom ili pesnikom, pročitati Zakon o javnom beleženju pesama, Ustav, Građu za lep roman, Transkipt sna Vere Nikolajevne, Ratni dnevnik, Kurs narodnog jezika, Oglasnik i mnogo šta drugo što ruši ustaljene, zabetonirane podele na ozbiljno-neozbiljno, javno-privatno, što je i prava čar ovih stihova. Ono što obeležava rukopis ove autorke je ubitačna diskretnost izraza, jezičko majstorstvo, i naravno, u ovom kontekstu neizbežan i impregniran humor. Jaka svest o društvenim problemima ogleda se u jednako uspešnom empatijskom tematizovanju ideološke prošlosti, posebno socijalističkog razdoblja u SFRJ, kao i škakljivih pitanja intimne, recimo seksualne orjentacije.
Dakle, žitija i zbitija najrazličitijih likova koje Dragana Mladenović ispisuje iz knjige u knjigu, hronike i zabeleške koje nam servira, mogu i ne biti potpuno jasne ali zato se sigurno oseća njihova snaga i kompaktnost, jer vrednost pesme je njena neponovljivost (Popa), sudbinska fiksiranost u formi. Poput Vaska Pope, i ova autorka daje svoj Popis igara, kao da svaki pesnik može da dopiše samo svoje surove društvene igre, one koje je osetio na sopstvenoj koži. Pevanje po spisku i bez dlake na jeziku postala je osobenost Dragane Mladenović, kao i maestralno jezičko tretiranje najdelikatnijih, degutantnih i zabranjenih, tzv. (politički) nekorektnih tema. Svojim pesničkim postupkom ona ih osvaja i spasava za sve nas i to su najbolji trenuci ove poezije. Autorka uspeva da transponuje svoje pesničko ja, svoj doživljaj sveta, kroz različite žanrove, od srednjevekovnih, preko hronika i zabeleški, dosijea, pravila, i naravno, njoj omiljenog pravnog stila, iz čije suvoparnosti izvlači urnebesne poente, spušta ga na zemlju ili plasira u orbitu, zavisno od poetske logike. Ima se utisak da ne postoji način pisanja i bivanja koje ova pesnikinja ne bi mogla da poetizuje. To samo govori o njenom talentu, koji se najsnažnije ispoljava kroz programsko ironični nalog, što nije čest slučaj, osobito kod pesnika čija imaginacija radi na drugačiji način.
Na kraju, ne i kao najmanje važno, treba reći i to da objavljivati svake godine po jednu knjigu a ne gubiti na zanimljivosti i oštrini, jeste dragocena retkost, no, može biti i opasnost. Čini se da se autorka, još uvek, suvereno kreće rastegljivim granicama svoje inventivne poetike. Gde su, pak, njene granice u poigravanju sa duhovima raznih epoha, nadam se da nećemo uskoro saznati.

Dragoljub Stanković