Opit

05.03.05 Politika

Kao i prethodna knjiga „Drugo lice” (1998) i njen svojevrsni nastavak „Opit” uglednog kritičara, esejiste i prozaiste Slavka Gordića ne pripada onim proznim delima za koje važe uobičajene žanrovske podele na epsko, lirsko ili dramsko, odnosno u ovom konkretnom slučaju - kratki roman ili fragmentarna lirska povest, dnevnik ili prozna poema, autobiografija ili ciklus pesama u prozi. Upravo ovo osobito razmicanje žanra, već oblikovano u delima naših velikana poput Ive Andrića ili Isidore Sekulić, predstavlja jedan podrazumevajući receptivni okvir na podlozi kojeg se mogu čitati i „Drugo lice” i „Opit”.

U najnovijem Gordićevom delu u ishodištu je proces samotraženja, dijaloga sa vlastitim licima i maskama, onim osvešćenim i onim pritajenim, čija napetost određuje egzistencijalni položaj i spoznajne mogućnosti tekstualnog glasa, kao i njegove domete i ograničenja u naporu razobličavanja i samotematizacije. Ono se odvija kroz ukrštanje i prelamanje različitih vremenskih perspektiva iz kojih se neprestano oglašava neko drugi a isti, neko podvojen a zapravo umnožen, raspršen i preobražen raskošnim poetskim slikama prirode ili sasvim zatomljen škrtim, gnomskim iskazima i evokacijama.

Iako ima nesumnjive poetičke i formalne saglasnosti sa „Drugim licem”, „Opit” mnogo više podseća na disocirani mozaički palimpsest potpuno rastočenih fragmenata, čiju jedinu objedinjujuću nit prepoznajemo u (kvazi)dijaloški naznačenom glasu. Njegove prostorne i vremenske odrednice pretpostavljaju početno prisustvo junaka u jednom oktobarskom danu 2000. godine, da bi skokovitim ali svedenim retrospekcijama čitalac bio uvučen u hroniku njegovog sećanja, svesnih i podsvesnih strahova, čežnje, nadanja, kajanja i ispaštanja tokom te iste, u mnogo čemu prelomne godine.

S druge strane, u manjoj meri klasično esejistički nego prethodna knjiga, „Opit” stoga ne zavisi toliko od neke konkretne teme koja bi da bude njegovim predmetom, pa se narativne konture naznačene u „Drugom licu” ovde prelivaju u lirski, pesnički govor u užem smislu reči, bilo da je reč o nešto dužim celinama, ili pak fragmentima od nekoliko efektnih slika ili iskaza, u uznemirenoj sintaksi, estetici zareza ili anaforskim počecima. Ovakva faktura teksta uslovljena je, između ostalog, i većim intenzitetom usredsređenja na emocionalno-psihološke konotacije autorovog nosećeg motiva bolesti tela. On u ovom kontekstu dobija funkciju prilikom dinamičkog oblikovanja suprotnih egzistencijalnih perspektiva i shodno tome vrednosti tekstualnog glasa, junaka koji bi da iznađe vezu i ravnotežu između podvala tela i uzleta duha. Ali i da razotkrije, razgrebe opne konvencionalnog lica koje skriva njegov drugi identitet, što je u večitom raskoraku, rastrzanosti, paradoksu i borbi između žudnje i dužnosti, svesti i sna, slobode i ograničenja, raspusnosti i svojevrsne askeze.

Ona se u prvom redu odnosi na periodična, gotovo monotona ponavljanja svakodnevnih radnji, a ponajviše na piščevo fanatično trčanje koje dobija naznake simboličkog iskušavanja moći tela, odnosno životne energije. Stoga se ova upečatljiva slika doima s jedne strane kao izvesno samokažnjavanje „drugog lica”, a s druge - neophodna, asketska priprema u gotovo religioznom smislu za pročišćenjem, oslobađanjem i samoobnavljnjem njegovih duhovnih domašaja : „S PRILIVOM SNAGE i priliv patnje - žudnja, usijana do ludila, kida ti dušu i utrobu. / Vek proživeo ne razabravši da snaga ne usrećuje. / Ali, u ovom času, nepopravljiv, kad bi mogao da biraš, izabrao bi žar, žar i opet žar. Ne možeš se odreći tog, najgoreg sebe, i ne želiš. / Na lomači, ne želeći spasenje, buktiš ubilačkom žudnjom. Znaš da joj nema ispunjenja, ali znanje ne pomaže - ne želiš izbavljenje. / Želiš, ne želiš. Sve je u žarkom julu ili žestoka žudnja ili žestoko poricanje.” (str.57).

Ovo dramatično samoraspinjanje ostaje kao nekakvo trajno, nerazrešivo stanje koje obeležava egzistencijalnu situaciju glasa/junaka. On zapravo s tim razdirućim, suprotnim osećanjima i dalje mora da živi, jer ne može da veruje u vlastiti identitet, u vlastitu celovitost. Zato ova samopotraga - kolikogod da ima obeležja stvarne autorove muke - ipak, kao i u „Drugom licu”- neprestano izmiče jezičkoj artikulaciji, izvesnom prepisu ili prevodu subjekta koji želi da spozna tajnu svog položaja u nenaklonjenom svetu. Na momente poneseno ispovedan i u pojedinim odlomcima pomalo patetičan, autor ne dozvoljava da čitalac poveruje u mogućnost pronalaženja tog vraškog dvojnika koji ga neprestano zastrašuje svojom haotičnom snagom, iako mu je bez njega nemoguće živeti. Stoga se svaki trenutak osvojene spoznaje usamljenosti, prolaznosti i smrti, kao i neobuzdane želje za životom oličenom ponajpre u slivenosti sa zemljom i prirodom - ovde prepoznaje tek u sameravanju sa stepenom njegove jezičke i lirske objektivizacije. Jer ljudska sudbina je nesumnjivo „mnogolikija nego što ikakva gramatička pravila ili optička pripovedna udvajanja mogu da nagoveste”. A opet, putovanje u sebe i kroz tekst čini se na kraju kao neprestano lagano okretanje oko vlastite ose, u tački susretanja koja znači odlazak i povratak. U trenutku, jednom jedinom, u kojem nastaje ovakav nesvakidašnji lirski roman.

Bojana Stojanovic Pantovic

19.08.04 NIN

Srpska esejistička proza je za jedno zlatno zrno obogatila svoj trezor vrednosti. Neka je hvala piscu Slavku Gordiću za to

Cela ova knjiga (“Opit”, Grafički atelje Bogdanović, Beograd 2004) Slavka Gordića ispunjena je kretanjem misli od unutrašnjeg horizonta i njegove dramatike ka spoljašnjem svetu, i natrag; svest i emocija koja prati svest; duševnost koja želi da sebi dâ računa o svojoj prirodi i ravnodušnost spoljašnjih datosti prema tom naporu. Duša u prizorima. I prizori u duši koja traži svoju stazu ka spokoju i spasenju.
Tri su bitne osobenosti duha i reljefa ove knjige-eseja: intelektualni lirizam (ako se te dve reči ne bune spajanju) meditativnost koja teži sentenci i rafinovana osetljivost za život prirode. Naravno, kao u svemu što se tiče sinkretičnih sugestija literarnog teksta, i ove podele su samo uslovne, to znači metodske vrste; one inače žive kao intelektualno-doživljajno jedinstvo u tekstu. Kada pisac ovog eseja-priče zaroni u odnos, ili bolje kad ga odnos prirodno-istorijsko-duševno dublje obujmi, mi ne možemo da se otmemo impresiji kako i nas taj odnos ponese na svom talasu. U jednom oktobarskom danu 2001. godine koliko izoštrenih, tananih senzacija, refleksivnosti nad uzaludnostima sveta i sebe u svetu, i koliko, istovremeno, nekih dubljih podsticaja u duševnoj strukturi da se sve to izdrži i prenese u izraz za trajanje! Intelektualni lirizam ove esejističke proze uspeva tako da obuhvati i predanost življenju kao takvom, svojevrsnu volju za pamćenje svih pojedinosti koje lirski subjekt upija, nesito, u sebe, i misao o potrebi smernosti nad svakom pomisli o nadmoći čoveka nad svetom (Sve češće ti se čini da te drugi kaljaju i kad te maze i kad ti povlađuju. I da u društvu čovek traći vreme, smanjuje svoju zapreminu, ostaje bez dubljih pobuda. Pokazivati se i obelodanjivati - najsigurniji je način izjalovljenja. Ko hoće da nešto domisli i stvori, mora čuvati svoju osamu. Ionako će sve to posle na svetlo dana. Delu i gotovom činu to svetlo ne može ništa, ali može nakani i zaletu.) Ovakve rečenice, bar mene, podsećaju na Andrićeve zapise iz “Znakova pored puta”, jer oni, takvi, izražavaju i čine prozirnim za druge dublje unutarnje iskustvo lirskog subjekta koji se otvara.
Poseban kolorit intelektualnom lirizmu Slavka Gordića daje sluh za unutrašnji život čoveka kao jedinke u ljudskom i prirodnom svetu. Opet neminovna asocijacija na Andrića iz “Travničke hronike”; na misao konzula Davila: “Jer dok je čovek u svom društvu i redovnim prilikama ti podaci iz njegovog curriculum vitae znače i za njega samog važne delove i značajne prekretnice njegovog života. Ali čim ga slučaj ili bolest izdvoje i usame, ti podaci... raspadaju se kao beživotna maska koju je čovek jednom upotrebio. A ispod njih počinje da se pomalja naš drugi samo nama znani život, to jest ‘zaistinska’ istorija našeg duha i našeg tela, koja nije nigde zabeležena, koju niko i ne naslućuje, koja ima vrlo malo veze sa našim društvenim uspesima, ali koja je za nas i za naše krajnje dobro i zlo jedina važna i jedina stvarna.” Ceo ovaj “Opit” Slavka Gordića kao da potvrđuje ovo Andrićevo opažanje. Književnost je dublja istina o čovekovom biću od svake istorije. Ona razmiče zastor nad onim što je iza prividno važnih događaja, društvenih uspeha i pobeda pokazujući pravo lice bola i istinsku prirodu načina na koji čovek postoji. Spoljašnja istorija čovekova biva varka a unutrašnja istinski izraz bića. Za tu vrstu intelektualnog lirizma potrebna je probuđena i negovana svest da bi taj lirizam postao oplodna snaga nečijeg unutrašnjeg života.
Meditativnost i sentence. Očito je da se pisac ove knjige nalazi u zenitu zrelosti jer uverljivo spaja život podatka i refleksivne radionice koja preobražava podatke za život u izrazu, a na taj način i u trajanju. Sa raskriljenom osetljivošću za detalj, za zrak sunca recimo, na putu od Novog Sada do Beograda ili do Gajdobre, do Maglića ili Silbaša, za nebesa sa “zelenoplavim beskrajem” i belim oblacima, za “odmor od samog sebe”, kako na jednoj stranici pisac izvrsno imenuje jedno čarovito stanje duše, ova knjiga na momente deluje kao bezazleno slavlje mirisa, boja, polja, krošanja, ljudi koji govore, katkad previše, katkad više ćutanjem nego govorom; katkad samo pretvoreni u svest onoga koji ih je dotle nevidljive primetio i zadržao izrazom za trajanje.
Ono što privlači u meditativnim momentima ove proze-eseja to su laki oblaci melanholije koji se nadvijaju nad predele; tada duša dodiruje neke bitne probleme postojanja. Svest obuhvata i kretanja tela u prostoru, i njegove radosti od raznolikih senzacija, doživljaja, bistre čulnosti u pejzažu, ali, istovremeno, i misao da je to sve podložno razvejavanju, da je samo puki tren u senovitoj i svetlucavoj reci večnosti: Više od ičega voleo bi da vidiš dve-tri oranice, jedan gaj jedan kamenjar, jedan zaton...
Željo pusta! Niko ti ništa ne brani, ali sve je sad na nekom drugom mestu - ako nije iščezlo.
Nadživeće te tuga (podvlačenja M.E.).
Takve rečenice, u “Opitu” našeg pisca, daju njegovoj meditativnosti ono svojstvo o kojem je pisao Paskal kad je najboljim opisao momenat u kojem očekujemo pisca artistu, zanatliju, a srećemo čoveka. Slavko Gordić - pisac ima tu lepu moć da spoji artistu i čoveka a da to jedno drugome ni za tren ne zasmeta.
Osetljivosti za život prirode. Na kraju, ko ima čula i unutrašnje raspoloživosti za život prirode neka čita ovu lepu knjigu prepunu njenog života, intenziteta u dijalogu svesti i oblika, duha i njegovog poniranja u božiju baštu. Gordić je, rekao bih, sačuvao iz detinjstva onu neuništivu odanost oranicama, gajevima, prepelicama, kosovima, i ko zaželi, makar dok čita knjigu, da se vine iz sivih gradskih zidina “u zelenoplavi beskraj”, da diše punim plućima, neka oslušne kako taj svet prirode prima u svojoj knjizi naš autor; neka dobro zagleda u duševne prizore kolorisane i svetlom i melanholijom.
Srpska esejistička proza je za jedno zlatno zrno obogatila svoj trezor vrednosti. Neka je hvala piscu Slavku Gordiću za to.

Miroslav Egerić
(Matica srpska, Novi Sad, 24. jun 2004.)