01.01.00
Politika
02.09.2000.
Esejistika
Savremenije čitanje Veljka Petrovića
Slavko Gordić: "Ogledi o Veljku Petroviću", izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva", Beograd, 2000.
Valjalo je napisati celu knjigu da se potvrdi vrednosni sud koji je Gordić saopštio prvom rečenicom svojih ogleda o Veljku Petroviću: "Neverovatno, ali istinito: posle Ive Andrića, najviše dobrih pripovedaka na srpskom jeziku, u ovom veku, napisao je Veljko Petrović".
Iznenađen sopstvenim otkrićem, Gordić ukazuje da kritika ili nije stigla do takvog saznanja ili je - kao i sam Petrović - vrednosno preimućstvo davala Petrovićevoj poeziji.
Veljko Petrović (1884-1967) počeo je poezijom i najpre se potvrdio knjigom pesama. Inertnom se duhu čini da pesma ostaje trajno bliža umetnosti negoli i ona pripovetka koja dosegne svoj estetski vrhunac. Ako Gordić premešta vrednosno preimućstvo ka Petrovićevom pripovedanju, time ne snižava rang njegove poezije, nego samo pouzdanije i pravednije ističe - nedovoljno uočeni - značaj Petrovićeve pripovedne umetnosti u korpusu srpske književnosti ovoga veka.
Antejski duh
U pet ogleda ove knjige posvećene stvaralaštvu Veljka Petrovića, Gordić se jedino ne bavi ranim Petrovićevim pesništvom, smatrajući da su tu poeziju veoma dobro razumeli i protumačili Z. Mišić, M. Pavlović i D. Živković. Međutim, čini mu se da "proza V. Petrovića - u bujnosti svoga sveta i čudesnoj tananosti izraza - zaslužuje nove uživaoce i tumače". Prvi, uvodni ogled posvećen je Petrovićevoj pripovednoj umetnosti. Gordić savesno daje pregled najpouzdanijih tumačenja Petrovićevog pripovedanja. Ali na primerima najboljih pripovedaka ističe neprimećene ili nedovoljno naglašene estetske činioce.
Impresivan je tematski okvir i dubina zahvata Petrovićevih pripovetki. Međutim, Gordić smatra da ih treba razmotriti u "prekodiranoj" verziji tumačenja: "pomeranjem interesovanja i procenjivačkog težišta sa zadatog na stvoreno, s percepcije i opservacije na invenciju, sa svedočenja na... konstrukciju" (...) "zastati pred pitanjem koliko je i kakve verbalne mašte,... tvoračke snage, i kakvog sve konstruktivnog umeća bilo potrebno da bi se sazdala jedna impresivna i pamtljiva vizija i verzija sveta i ljudske sudbine". Pišući u vreme kada se dobar književni glas sticao prvenstveno otklonom od tradicije, V. Petrović je ostajao "korenito naš", antejski oslonjen na naše jezičko blago, tle i ljude; a sledeći duh nijansi, ne samo što otkriva životnosti i bitnosti nego - kao veliki umetnik - "izraz događaja preokreće u događaj izraza".
Pošto je uvodnim esejom sagledao celinu, u drugom je ogledu, na primernim pojedinostima, detaljima, ilustrovao i overio ranije kazana uopštavanja. Pokazalo se da je "tajna žene i lepota prirode najdublja i najtrajnija preokupacija Veljka Petrovića". On gradi priču "kao poslednji svedok prizora koji se neće ponoviti". Gordić podstiče kritičare - zagledane u tuđinu - da upravo kod Petrovića pronađu matrice arhetipskih prasituacija.
Treći Gordićev ogled sagledava piščevu ličnost kroz njegovu prepisku, preuzimajući od samog Petrovića upozorenje da je "ličnost dostojan predmet samo do granice gde se bolje prilazi delu". Pored velike i raznovrsne tvorničke energije, Petrović je preosetljivi nezadovoljnik, s trajnim - iako nerazložnim - osećajem nepriznatosti i zapostavljenosti. Kao da je predosećao (nešto, što Gordić procenjuje nezasluženim stanjem) da danas to delo "stoji na samom rubu interesovanja".
Smisao Gordićevih ogleda (pored ostaloga) i jeste u tome da - ukazujući na autentične vrednosti Petrovićeva dela - oživi čitalačku i kritičarsku pažnju prema njemu.
Žrtva "brzog srpskog zaborava"
Četvrti, najopsežniji ogled posvećen je Petrovićevim esejima o našoj poeziji. Gordić visoko ceni Petrovićev kritičarsko-esejistički rad. Smatra da bi ponovno čitanje dodatno osvetlilo neka važna svojstva našeg pesništva, ali i potvrdilo veliku kritičarsku darovitost Petrovića, koji je uspešan kao tumač poezije "bezmalo onoliko koliko je vredan kao njen primarno stvaralački sastojak i domašaj".
Gordić hoće, prvenstveno, da istakne ono po čemu se Petrovićevo shvatanje "našeg pesništva razlikuje od drugih čitanja i tumačenja". Pri tom nalazi da je malo naših tumača koji "mogu da se mere s Petrovićem po širini, mnoštvu i preciznosti nalaza o prirodi, putevima i raskršćima srpske književnosti i umetnosti". Uprkos naglašenom "strašću za prošlim", Petrović je uočavao bolje od drugih neke bitnosti naše usmene i umetničke poezije. Osobito je otkrivalački tumačio dela: Mušickog, Njegoša, Branka, J. G. Milenka, Đ. Jakšića, L. Kostića, Zmaja, M. Jakšića, V. Ilića i Dučića.
Završni Gordićev oglas analizuje i prosuđuje Petrovićevo pozno pesništvo. Iako prihvata mišljenje M. Pavlovića da kasne pesme "ne dosežu uvek visoku umetnost" ranih (1907-1914), one "pokazuju mislenu zrelost i sposobnost za suočavanje sa istinom, što samo doba može da donese", Gordić je suptilnom analizom pojedinih (najboljih) pesama dokazao da "pažljivo birane pesme kasnog Petrovića (...) bogate ukupno srpsko pesništvo osobenom snagom i sugestivnošću, koje ne bismo mogli i dalje previđati bez štete po valjanost naše predstave o kompleksnosti vlastitog pesničkog nasleđa".
Knjigom svojih ogleda o Veljku Petroviću Gordić je - pronicljivom analizom i ubedljivom argumentacijom - sam ispunio deo globalne poruke svoje knjige: Veljko Petrović je velikan i naše pripovedne umetnosti i našeg pesništva, pa ne sme biti žrtva "brzog srpskog zaborava". Ako je tačna pretpostavka da o poeziji najbolje govore pesnici, onda se Gordić i ovde pokazuje pesnikom i kad o pripovedanju besedi.
Branko POPOVIĆ
01.01.00
Dnevnik
21.11.2001.
TUMAČENJA
Novi život Veljka Petrovića
Uz "Oglede o Veljku Petroviću" Slavka Gordića
Piše: Nikša Stipčević
Starost je jedini način da se dugo živi, rekao je mudrac. Veljko Petrović je za svoje vreme dugo živeo (1884-1967), bio je u svojoj osamdeset i četvrtoj godini kada je 27. jula počeo da živi samo u pamćenju. U pamćenju onih koji su ga nadživeli, i u knjigama svojim koje se nude čitanju. Nije ga mimoišla sudbina mnogih koji su dugo bili prisutni u javnome životu, a svojom pojavom i njenim zračenjem, a i svojom željom, zaokupljali svet koji se knjigom bavi. Setimo se samo slučaja Andre Žida, ili Oskara Daviča, ili, u italijanskoj književnosti, slučaj Sa Đozueom Kardučijem ili Gabrijelom Danuncijem. Za izvesno vreme na njih padne mrena zaborava. Kao po pravilu: posle glasovitosti za života - stigne ćutanje. Stoga je u pravu Slavko Gordić što se na prvoj stranici svoje knjige ("Ogledi o Veljku Petroviću", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2000) upitao: "Gde su (...) ključni uzroci odsustva Veljka Petrovića iz živog književnog pamćenja i delatne književne svesti danas? I nije li, možda, književni hendikep Veljka Petrovića upravo u nekim njegovim tvoračkim prednostima?". Gordićeva knjiga, sačinjena od pet studija (Pripovedna umetnost Veljka Petrovića, Fragmenti o Veljku Petroviću, U ogledalu pisma, Interpretacija srpskog pesništva u esejističko-kritičkom delu Veljka Petrovića, Pozno pesništvo Veljka Petrovića) upravo odgovara na ovo pitanje.
Razumevanje poligrafa
Moja generacija još pamti lik Veljka Petrovića, stasitog šetača, dolikokefalne lepe glave, dostojanstvenog hoda i držanja, kako, vazda u monologu s nekim poznanikom, zastaje u šetnji, zaokupljen nekom svojom usmenom pričom, ne hajući mnogo za ono što bi sagovornik imao da kaže. Kao i mnogi drugi stvaraoci, i Veljko Petrović je imao vidan narcisoidni sindrom, koji se najčešće može razumeti i protumačiti. Već tada, a bile su pedesete godine prošlog veka, novi književni naraštaji bili su okrenuti drugim i drukčijim literarnim iskustvima. Veljko Petrović im nije bio u vidnome polju. A on je toga bio svestan. I očevidno je patio zbog toga. Trebalo je i tada Veljka Petrovića čitati, i razumevati. Kao da smo bili zaboravili davna čitanja njegove knjige Bunja i drugi u Ravangradu. Slavko Gordić nam upravo pruža jedno takvo razumevanje ovog velikog srpskog poligrafa, koji je bio i pesnik, i pripovedač, i istoričar književnosti i slikarstva. Danas sasvim pouzdano znamo da je u svim ovim duhovnim delatnostima bio izvrstan, i da je prednjačio, što je 1913. godine i Isidora Sekulić isticala, upravo u "Letopisu Matice srpske", kada je o njemu pisala kao pripovedaču.
Slavku Gordiću je upravo priličilo da napiše knjigu o Veljku Petroviću. Dubok znalac srpskog književnog nasleđa, esejist iskričavih asocijacija i poređenja, uvek svežih i prisutnih znanja, Gordić ima i svojstvo koje mnogi današnji kritičari nemaju - ume da razaznaje šta je jezička umetnost, izvrsno poznaje jezik. Za pisca kakav je Veljko Petrović, koji je gradio rečenice visokog virtuoziteta, Slavko Gordić je najbolji tumač. Trebalo je i očekivati da će se on okrenuti Veljku Petroviću, posle velikog iskustva koje je stekao tumačeći veliko delo Boška Petrovića, i meandre virtuoznih rečenica već klasičnog njegovog Pevača. Na nekoliko mesta on i poredi ova dva Petrovića, a na jednom mestu lapidarno zapaža:
"Ima među dvojicom Petrovića i opštijih srodstava: pripadnost istom podneblju, prisnost s ravnicom i šumom, naklonost ka starovremenskim temama, sobitijima i obličjima, bogat, tanan i hotimično patiniran iskaz.
I poneka krupna razlika. Koliko je prvi apodiktično odsečen, drugi je zapitan i analitičan. Koliko je reč u prvog vazda čujna, glasna, toliko je drugi Petrović tih, polučujan. U jednog se i setan sticaj doima nekako vedro, u drugoga i vedar nekako setno i zatamnjeno."
Znanje bez celomudrenosti
U ovoj Gordićevoj knjizi nahodimo najbolja svojstva njegovog kritičkog dosadanjeg rada. On je tumač književnosti koji ima pouzdana teorijska znanja, koji prati savremene pristupe književnoj činjenici, književnome tekstu. S druge strane, široko je obavešten o prostranom polju evropske književnosti, kadar je da uočava srodnosti i preplitanja bez čega nema pravog razumevanja literature, a kao istoričar zna i ume da delo postavi u književni niz iz kojega se ne sme isčupati. Kritičko rasuđivanje Slavka Gordića veoma je daleko od scijentističke suvoparnosti i celomudrenosti jednog dela savremene kritike, koja hoće da skalpelom isecka tekst, a ne ume da protumači njegovu složevinu, da upotrebim ovaj neologizam Boška Petrovića. Veoma retko se u jednom kritičkom umu steknu sva ova svojstva, kao i analitički i sintetički duh. A u Gordića tako biva. Rečena svojstva Gordić je najbolje pokazao u tumačenju poznica Veljka Petrovića. Tvrdo je i mučno pitanje refleksivne lirike, a i poezije uopšte kao "drugog načina filozofiranja". Ono traje od pamtiveka. Šta o tome, u vezi s Veljkom Petrovićem, kaže Slavko Gordić:
"Misao i poezija, misao u poeziji, zna se, jedna je od najtvrđih mrtvouzica književne misli. Kakvo je samo rastojanje između Valerijeve definicije poezije kao "svečanosti intelekta" i Bretonovog određenja pesme kao "sloma intelekta"! Ali i Valeri, što se ređe pominje, ume u Sveskama (Cahier) da razdvoji velikom razdaljinom um od umetnosti."Misao mora biti sakrivena u stihovima kao hranljiva tvar u plodu". Začudo, književnost kao šira oblast jezičkog izraza još manje od poezije trpi razmišljanje. Štaviše, "književnost, čak izvanredna, ne podnosi razmišljanje, i nije preporučljivo da joj se ono nameće", kaže Valeri, dodajući kako je književnost "načinjena tek za prve izraze razvoja jednog mentalnog vremena".
Ne ulazeći sad u pitanje valerijevske "nejasne preciznosti" (G. Morpurgo-Taljabue) ovih razmatranja, lako ćemo zapaziti kako se Veljko Petrović više čuvao od refleksivnog razlaganja teme u pripovetkama negoli u stihovima. Misao je u njegovim pesmama česta i kao predmet i kao način, što je, možda, i glavno ishodište onom Pavlovićevom prigovoru opštostima ove poezije".
Gordićeva knjiga nam još jednom dokazuje koliko je zakonita sinusoidna kriva u istoriji književnosti. Nema apsolutnog važenja u kritičkoj refrakciji književnog teksta. Svako vreme mora da obnovi čitanje, tumačenje i razumevanje književnog teksta. U tome i leži "večitost" književne činjenice, kada jeste činjenica. Fenomenolozi su sasvim u pravu, na prvom mestu Hans Georg Gadamer. Koliko se Gordićevo tumačenje Veljka Petrovića razlikuje od Skerlićevog (1908), Kašaninovog (1930), pa potom Zorićevog (1961), Jeremićevog (1964) ili Pavlovićevog (1965). Za mene je Gordićevo danas najubedljivije. A kada u srpskoj i evropskoj književnoj povesnici nastanu nova dela, i delo Veljka Petrovića uđe u novonastali niz, nastaće i nova interpretacija dela Veljka Petrovića. Ali Gordićeva neće biti zaboravljena.
