Osećanja. O. Sećanja

28.12.11 Blic

Ništa na zemlji čovek ne troši brže od svojih strasti. Danas kada je moralno (jer sve nemoralno je postalo moralno) da se mrtve veličine bez pardona crne i da im se hrabro sruči na glavu sve što za života nije smelo, dragoceni su drugačiji primeri.
U suton dana posle kratkodnevice, kad Belobog pobeđuje Crnoboga slaveći Sol Invictus (Nepobedivo Sunce) i otvara prostor za novo i bolje, imao sam privilegiju da kroz ritual „sobom ponovo sastaviti mene“ opet sretnem Margitu Stefanović. Superiorno talentovana i tragičino otišla klaviristkinja, duša grupe EKV, koja mrtva predugo prolazi kroz toplog zeca zavisti i omalovažavanja, ove jeseni i zime zahvaljujući monografiji Lidije Nikolić „Osećanja, o sećanja” doživljava ne rehabilitaciju, jer joj to nije nužno, već novu vrstu vrednovanja. Iz ruke najbližeg svedoka, drugarice sa kojom je odrastala i kojoj je ostavila svoju zaostavštinu, dobili smo dokument snažan da baci dodatnu svetlost na osobu koja se obrazovanjem, talentom, urađenim i ličnim udesom odvaja od vlastite generacije. To nije eksponat za postavku „Poslednje mladosti u Jugoslaviji”, već istinita drama sa nepravedno surovim krajem.
Bit svih važnih i velikih umetnosti je zahvalnost. Da bismo dobili nešto što nikada nismo imali, moramo uraditi nešto što nikada nismo činili. Tako je autorka u Rimskoj dvorani Gradske biblioteke, nedaleko od Kolarca na kome je Margita kao desetogodišnja pijanistkinja pobrala prve aplauze, i „Rupe”, u kojoj je postala deo beogradske uklete rokenrol generacije, priredila najneobičniju promociju knjige kojoj sam ikada prisustvovao. Od svog dela napravila je monodramu sa pevanjem istog onog hora koji je Margitu septembra 2002. ispratio na „groblju ka aerodromu“. Istinito, prijateljski i potresno. Nema patetike kad se dere sopstvena duša i prekopava srce. Što god se čini iz ljubavi, uvek se događa izvan običnog. Iskren pogled u poseban svet, baš kao i vreme koje je otišlo. Tada sve iskrivljeno postaje jasnije. Događaj za ljude umornog sećanja kojima EKV pljuskovi zvuka, boja i emocija ipak nisu počeli da blede pred navalom surogata. Uspeh je uvek bio veliki lažljivac, trag je ono što ostaje mimo slave.
Dok je gospođa Nikolić manirom pažljivog arheologa razgrtala uspomene iz kutije nađene u nekad zajedničkom podrumu, meni, priznajem davno oguglalom, klizila je vlaga niz obraze. I bilo je neke simbolike. Kad se zdanje današnje biblioteke gradilo i 1869. postajalo hotel „Srpska kruna“, neki Stojan je pokrivao krov. Krenula oluja, a on rastegao belo platno kako bi od kiše spasao unutrašnjost. Vetar je toliko podivljao da je Stojana sa sve platnom zavrljačio preko Kalemegdana sve do bara na suprotnoj obali Save. Odleteo je u inostranstvo i strovalio se u Austrougarsku. Odatle je ugruvan a živ vraćen u Beograd. Da poput preživelog Ikara, nasukan dok nebo ne prestane da pada na nas, sačeka svoj dan iznad dve reke.
Ove večeri iz najstarijeg beogradskog podruma uzletela je priča biranih reči, čista kao ezoterični mitovi, a bolna kao rana koja neće da se zaceli. Ta zbirka artefakata primerne devojčice, odlične učenice, nagrađivane studentkinje, izuzetne klavijaturiskinje, istinske umetnice i gradske mudrice pretvorena u veliku poemu odletela je poput belog karanfila ka bežanijskoj humci. A mi se potom tiho iskrali u noć preračunavajući u koracima tugu kojom nosimo naše ništa, svesni koliko bi život bez muzike bio samo greška.
A iz neke zasede u Knez Mihailovoj čuje se elegantno slomljena Hatavejeva „Pesma za tebe“ u verziji ništa manje tragične Ejmi Vajnhaus: „Kad se moj život okonča, pamti, pamti, pamti, kad smo bili zajedno“. Molitva kao umetnost nad umetnostima.

Petar Popović