1. CRKVA
Ako bi naišao neki biskup, majka bi ga pozvala na čaj. Stavila bi ga da sedne, ne tamo kud vi mislite, ne u pročelje velikog, ovalnog stola, već na sredinu duže strane, tamo odakle je, leđima okrenut pogledu na reku Belindžer, mogao da posmatra zid na kojem je visio posvećeni stakleni dagerotip mog pradede, velečasnog Oskara Hopkinsa (1841–1866).
To su uglavnom bili graftonski biskupi. Jednom je došao i biskup iz Volongonga, koji je bio na proputovanju. Imali smo i kanonika i razne druge pastore, u poseti ili na zameni. Pokatkad su bili kratkovidi ili nepažljivi, pa im je trebalo pružiti dagerotip preko stola. Majka je savijala prst dok je podizala šolju s čajem. Nikada nije rekla biskupima da je sveštenička kragna moga pradede bila čin pobune. Videli su samo jednog viktorijanskog sveštenika. Videli su leđa ravna poput sveće, stisnute usne, tanak nos, dugačak, istegnut vrat, i nikad niko nije pogodio da je Oskar Hopkins zauzeo takav položaj naprosto zato što je zadržavao dah u nastojanju da ostane miran dva minuta, jer se inače uvek vrpoljio i nije mogao da izdrži ni sekundu a da se ne počeše po gležnju ili da ne prekrsti noge.
Meni je to bilo očigledno, ali ništa nisam rekao. Sedeo bih, napet, ruku čvrsto isprepletenih pod butinama. Biskup bi načas zanemario naše velike noseve i sve ostale dokaze koji su išli u prilog suprotnom, i komentarisao bi našu sličnost s tim svešteničkim pionirom. Stali bismo u red: majka, moj brat, ja, moja sestra. Imali smo riđu kosu i dugačke, tanke šije poput uvrnutog lastiša.
Majka je rado zamišljala da liči na tu fotografiju. Meni je bilo draže da ličim na oca. On nam uopšte nije bio sličan. Bio je nizak, širokog lica i kokošjih grudi. Žmirkao je i imao krive zube. Smejao se i prdeo. Odlično je igrao kriket. Umeo je da smota cigaretu jednom rukom. Nije ličio na nas, i kad bi majka pripovedala našem posetiocu biskupu povest o tome kako je Oskar preneo malu crkvu svetog Jovana u Belindžen, otac bi svojim širokim noktom cepkao šibicu i posmatrao kako se veliki, materijalni spomenik njegovom braku, Fabrika stakla princa Ruperta – sa krovom u to vreme, hiljadu devetsto tridesetih, obojenim u crveno – uzdiže visoko iznad reke Belindžer. Majka je pripovedala istoriju te crkve na način koji je u meni uvek izazivao neprijatnost. Stil joj je bio previše osećajan. U njemu je bilo nečega lažnog. Mora da nam je svima to bilo jasno, ali nikada nismo o tome govorili. U svakom slučaju, ne bih umeo to da protumačim. Takva je bila i u crkvi: njeni odgovori na sanctus (Svet, Svet, Svet, Gospod Bog nad vojskama) bili su glasni i razmetljivo pobožni. Otac je zbijao šalu s mnogim stvarima, ali s tim nije nikada.
Otac je bio ljubomoran na tu crkvu, mada biste, kad biste je sada videli, teško mogli razumeti zašto. Smeštena je na maloj parceli niskog, vodoplavnog terena pored Svit Voter Krika kod Glenifera – majušna građevina od dasaka, sa krovom od talasastog lima. Pedeset godina je krečena u razne tonove smeđe boje, da bi je 1970. obojili u jarko limetazeleno. Sad je poprimila izgled trošnosti i leži, u toj bujnoj dolini, kao nešto obraslo lišajem. Sakrila se pod dugačak red stabala gvozdenog drveta koja obeležavaju tok reke. Visoko gore, iza te reke, planine se naglo uzdižu i do visine od hiljadu metara – to je zadnji zid doline, toliko strm da po njemu uopšte nema staze, mada se priča da se gore nalazi nekakav stari rudnik kalaja u koji su nameravali da sakriju žene i decu od Japanaca, za vreme Drugog svetskog rata. U to vreme nisam živeo ovde, ali izgleda mi neverovatno. Odavno sam naučio da ne verujem lokalnoj istoriji. Darkvud se, reći će vam u Zavičajnom društvu, zove Darkvud zato što je tamo lišće tamno, ali ne tako davno mogli ste čuti da ga ljudi zovu Darkis Point, pre nego što je tamo otišao deda Horasa Klarka sa svojim pajtosima – toga bi se morale setiti sve stare porodice kad se svađaju oko prevlasti u oblasti – i gurnuo sa litice u ponor celo jedno domorodačko pleme muškaraca, žena i dece.
To su isti ljudi koji sada žele da šleperom presele Svetog Jovana. Hteli bi da ga prebace u Belindžen da služi kao škola za nastavu veronauke.
Ako niko drugi, moj otac bi to cenio. Kao što sam već rekao, bio je ljubomoran na tu crkvu. Nije mu se dopadao posednički odnos moje majke prema njoj. Možda bi sve bilo drugačije da je crkva bila u samom gradu Belindženu. Ali Glenifer je udaljen šesnaest kilometara. Nije htela ni da čuje da ide u Belindžen na bogosluženje. Morali su da se voze u Glenifer. Za vreme rata, sva svoja sledovanja benzina potrošili su na odlaske u crkvu. Tamo smo svi kršteni, tamo smo i primili prvu pričest. Ja sam se tamo i venčao. Kad mi je umro otac, nosili su ga šesnaest kilometara, u Glenifer, na opelo, a onda opet šesnaest kilometara nazad u grad, da ga sahrane.
Moj otac se nije opijao, ali mi je jednom, pošto je popio dva piva, rekao kako moja majka hoda oko Svetog Jovana kao pas koji zapišava ogradu. Ali samo jednom u životu pokazao je mojoj majci snagu svojih osećanja.
2. ADVENTSKI VENAC
Otac nije mogao da pronađe baterijsku lampu zato što je meni, veče pre toga, pala u septičku jamu. Video sam je kako tone dok joj zrak svetlosti i dalje isijava kroz mutno, očaravajuće more mokraće i izmeta. Otac nije, kao što bi to činio ranije, izašao da je izvadi.
I tako, kad je sledeće večeri zbog oluje nestalo svetla, nije imao baterijsku lampu da pogleda kutiju sa osiguračima. Gromovi su praštali na sve strane oko nas. Telefon se oglasio kratkim, žalostivim cijukom u odgovor na udar negde na telefonskom vodu. Pomislili smo da su nam osigurači pregoreli zbog naglog porasta napona. Otac je uzeo sveću i izašao na trem. Sveća se ugasila na vetru. Vrativši se u kuću, nije nosio osigurač.
Sedeli smo za kuhinjskim stolom ćuteći.
Otac je rekao: „Gde je žica od osigurača?“
Bilo mi je deset godina. Sedeo sam pored majke. Sestri je bilo šesnaest, sedela je kraj mene. Bratu je bilo četrnaest godina, on je sedeo pored sestre.
„Upotrebila sam je“, rekla je majka. Ljudi su je smatrali visokom ženom. Nije bila visoka. Imala je metar i šezdeset sedam santimetara, ali posedovala je gvozdenu volju i podozrivu prirodu što je, skupa s njenom moći poslodavca u fabrici stakla, bila ozbiljna kombinacija.
Osećao sam zadah sveće. Znao sam da ga otac ne oseća, mada je držao tu sveću u ruci. On uopšte nije imao razvijeno čulo mirisa.
„Kako si je upotrebila?“ Nisam mogao da vidim oca. Čekao sam na sledeći blesak munje. „Kako?“ Glas mu je bio promukao. To je imalo neke veze sa gubitkom čula mirisa. Svakog jutra je ispirao nosne kanale slanom vodom. Često je pitao: „Da li smrdi?“ Pitanje se ticalo njegovog nosa.
„Upotrebila sam je“, rekla je majka, „za adventski venac.“
U glasu joj nije bilo ni traga od izvinjenja. Munja je plaštom svetla preplavila celu kuhinju. Majka je podigla glavu pokretom punim prezira, zbog kojeg je, u porodičnim predanjima, ličila na kamilu.
Osećao sam veliku napetost. Ja sam bio taj koji je pomagao majci da napravi adventski venac. Nismo imali ni imele ni bršljana, ali ja sam pronašao lišće kamfora, koje je bilo sjajno i zeleno. Znao sam da ne samo što je upotrebila žicu za osigurače već je i izvukla žičanu rešetku iz kaveza za zečeve koji je pripadao mome bratu. U tome času, zečevi su se nalazili u kutiji za cipele, u ormaru s posteljinom. Nije ni pomislila da bi mogli tamo i da mokre. To joj uopšte nije bilo palo na pamet.
Otac je upalio sveću. Nije se primakao stolu. Nije krenuo ni natrag prema vratima. Stao je nasred sobe.
„A gde je?“ – upitao je.
„U crkvi“, kazala je majka. „Molim te, sedi, Dejvide.“
„U kojoj crkvi?“
„Da li je to sad važno?“
„Meni je važno.“
Ne mogu vam opisati koliko je to bilo zastrašujuće. Otac nikad nije tako govorio. Voleo je miran život. Čak i kad je umirao, pokušao je da to izvede tako da ne uzrujava moju majku.
„U Crkvi svetog Jovana“, rekla je.
Naravno da se radilo o Crkvi svetog Jovana. Šta bi drugo moglo da bude? Ali izgledalo je da ga je ta izjava zbog nečeg razljutila. Uhvatio se za glavu. Stavio je sveću na vrh Kelvinatora, gde se ona istoga časa ugasila.
„O, Hriste“, kazao je. „Isuse, Josife i jebena Marijo.“
Pri svetlosti munje video sam kako je moja sestra zinula.
Majka je ustala. Pokreti joj nikad nisu bili ni blagi ni odmereni. Ustala je tako brzo da se stolica srušila unazad. Tresnula je na patos. Telefon je zazvonio – kratko dvaput zablejao – a zatim utihnuo.
„Kleknite“, rekla je majka. Htela je da Bog oprosti ocu svetogrđe. Razumeli smo šta hoće, ali to je bilo van teritorije na kojoj smo se snalazili. Samo „razvod“ me je mogao uplašiti više, samo zbog „seksa“ sam se mogao više postideti.
„Kleknite“, vrisnula je.
Kasnije smo shvatili da je bila tiranin. Ali, kao deca, bili smo previše zbunjeni protivrečnim osećanjima. Uglavnom smo želeli da nas voli. I tako, prišli smo i kleknuli kraj nje, čak i moj brat, koji je voleo da dugo noću ostaje budan i da priča o kriketu sa ocem.
A onda je kleknuo i otac.
Tako smo klečali na tvrdom podu od linoleuma. Brat je tiho plakao.
A onda je došlo svetlo.
Podigao sam pogled i ugledao tvrdi blesak trijumfa u majčinim očima. I umreće uverena da je Bog popravio osigurač.
3. BOŽIĆNI PUDING
Da nije bilo božićnog pudinga, ne bi bilo ni Crkve u Gleniferu. Ne bi bilo dagerotipa Oskara Hopkinsa na obalama reke Belindžer. Ja se ne bih rodio. Ne bi bilo ni ove povesti. Nije to bio običan božićni puding. Bio je sasvim mali, ne veći od teniske loptice. Sastojao se od dve kašičice kandiranih trešanja, tri male kašike grožđica, soka i kore od jedne pomorandže, pola šolje brašna, pola šolje loja, malo rakije i, osim po veličini, ni po čemu nije bio naročit – izuzev činjenice da je bio umešen u kući moga čukundede, Teofilusa Hopkinsa, u Henakombu u Devonu, u Engleskoj.
Teofilus Hopkins je bio slavan čovek. Možete ga potražiti u Enciklopediji Britanici iz 1860. godine. Njegovim koralima i crvenim morskim algama, morskim sasama i morskim zvezdama posvećena su puna tri stupca. O njemu samom nećete naći ništa što bi vam koristilo. Nema ničeg o tome kakav je bio. Možete da pročitate tekst i tri puta uzastopce a da uopšte ne pogodite kakav je naročit stav imao prema božićnom pudingu.
Bio je tamnokos, žilav udovac od četrdeset godina, spolja grub i maljav, guste brade, snažnih mišića, ali je ipak, istovremeno, bio blage naravi. Moglo se osetiti kako blagost treperi oko njega. Po prirodi je bio čulan i strasno je verovao da će otići u nebo, da nebo prevazilazi svaku zamislivu radost, da se pruža, poput srebrnog plašta, preko beskrajnog prostora večnosti. Trudio se da bude čvrst u suočavanju sa svojim privremenim osećanjima, kao što gardista – koji se u kafani odaje pijančenju i lakrdijama – mora da stoji sasvim ukočen dok mu muve mile preko očnih kapaka. Pripadao je Plimutskoj braći i mislio je – u samoj toj pojedinosti nema ničeg suludog – da svetkovine hrišćanske crkve uopšte nisu hrišćanske. Problem mu je predstavljao njegov temperament, premda vas ta reč može navesti na pogrešan put. Njegov problem je, u stvari, bila strast. Telo mu nije bilo dovoljno jako da je obuzda, a svake godine oko Božića jedva mu je polazilo za rukom da se nekako savlada. Svoju strast je koristio uglavnom konstruktivno – bio je propovednik i imao je dara da u svojim slušaocima izazove osećanja slična svojima. Nije hteo da praznik naziva Božićem. Uporno ga je nazivao starinskim paganskim imenom juletide*. Bio je do te mere uverljiv da je svoju malu pastvu koja se sastojala od zemljoradnika, zidara, lovočuvara, ugljara, ribara – dakle, svu tu ozbiljnu čeljad koja je, ako je uopšte umela da čita, činila to polako i s prstom ispod svake reči – ubedio da je Božić ne samo paganski već i baptistički, pa su oni na sam Božić izlazili na polja i na livade kao da je u pitanju bilo koji drugi dan u godini. Njihove komšije baptisti su im se smejali. Njihove komšije baptisti goreće u paklu.
Oskaru je bilo četrnaest godina, bio je u dobi kad su dečaci zatvoreni i smrknuti. Ali ipak nije sumnjao u načela svoga oca. Znao je da mu je duša zagarantovano bezbedna, i kad je čitao Bibliju, naglas, pored vatre, tumačio ju je na potpuno isti način kao taj čovek koji je džarao žaračem po malom kaminu i neprestano preturao ugalj u njemu. Obojica su čitali Bibliju kao da je u pitanju naučni izveštaj koji je sastavio neki savesni prirodnjak. Ako Biblija kaže da zver ima četiri lica, ili da čovek ima lavlje zube, onda su oni u to i verovali. Ali tog Božića, 1858. godine, dobili su i drugu sluškinju, dok su ranije imali jednu. Prva sluškinja bila je krupna, užurbana gospođa Vilijams, koja je, kad god bi se uzrujala, četkom od kornjačinog oklopa četkala svoje neuredno gnezdo čeličnosive kose. U ovoj porodici je provela petnaest godina, deset godina u Londonu, a pet u Devonu. U Henakombu je češće četkala kosu. Svađala se sa mesarom i sa vlasnikom ribarnice. Klela se u to da je slani vazduh vrlo loš za njen čir na želucu, mada je sad – kako je govorila – „prekasno za bilo kakve promene“. Ostala je kod njih i, mada nije bila „spasena“, mada su ponekad nalazili njezine vlasi u kajgani, postala je sastavni deo njihovog života.
Međutim, druga sluškinja ne samo što nije bila „spasena“ već se za nju nije moglo reći ni da „traži“. Bila je anglikanka i u domaćinstvo je dospela iz milosrđa, pošto ju je napustio muž, seljak, a već dve parohije su joj, prebacujući odgovornost jedna na drugu, uskratile pomoć za sirotinju. I baš ta pegava Fani Drabl je, u stvari, stajala iza tog božićnog pudinga. Ruke su joj bile bele i koščate, jarkocrvenih zglobova na prstima; do tada je živela bednim životom u kolibama pokrivenim tresetom i u jazbinama pored pruge, sagrađenim uz pomoć svadljivih seljaka. Dete joj je umrlo. Od odeće je posedovala samo jednu tanku letnju haljinu. Već prvog jutra joj je ispao jedan zub. Ali, sablaznila se kada je otkrila da Oskar nikada nije ni okusio božićni puding. Gospođu Vilijams – mada se od nje mogao očekivati veći stepen razboritosti – nesvesno je poneo sladunjavi talas Faninog moralnog zgražanja. Dečko mora da upozna ukus božićnog pudinga, a gospodaru ne može nauditi ništa što ne sazna.
Fani Drabl nije znala da je taj puding „meso kojim se hrane idoli“.
Kućica im je bila mala, ali sagrađena od debelih blokova devonskog krečnjaka. Hladan, krečnjački miris kamena osećali bi u nozdrvama čak i kad bi sedeli uz vatru. U kuhinji se nije mogla čuti ni reč izgovorena u maloj trpezariji pored nje. Kuća je bila tesna, niskih dovrataka i opasnih, nezgrapnih pragova i stepenika između soba, ali je bila, uprkos tome, kuća pogodna za tajne. Pa budući da Teofilus nije ulazio u kuhinju (možda zbog toga što je u njoj, na klupi pored šporeta, spavala gospođa Vilijams), mogli su da u njoj prave idole a da ih niko ne uhvati.
Ali Oskar je voleo kuhinju. Voleo je njenu suvu, brašnjavu toplinu, pa je nosio vodu, čistio šporet od pepela i sedeo na stolu dok gospođa Vilijams riba kameni pod. Vrlo brzo je shvatio šta se događa. Video je trešnje i grožđice. Oni inače nikad nisu imali grožđica. Nikad u životu nije video trešnju. Očekivao je da će na Božić imati ručak kao bilo kojeg drugog dana. Pre toga, otac je bio pozvao gospođu Vilijams gore, u svoju radnu sobu. Pošto je ta radna soba bila i Oskarova učionica, i on je čuo uputstva. Otac je bio sasvim određen. U prirodi mu je bilo da bude određen. U svakom poduhvatu u koji bi se upustio, posvećivao bi pažnju i najmanjoj sitnici. Kad bi on crtao morsku sasu, mogli ste biti sigurni da neće propustiti nijedan pipak niti brčić. Krompiri, rekao je, moraju da budu „prilične do prosečne veličine“. Uz to treba skuvati još pola glavice kupusa sorte „king Džordž“, i tako dalje.
Ali u samoj kuhinji, žene su izdajnički mesile loj, odmeravale crne i žute grožđice, ljuštile onu dragocenu pomorandžu. Oskar je sedeo uz meh i pumpao dok čajnik nije zapevao tako glasno da su jedva čuli psalam koji je pevušila Fani Drabl. Gospođa Vilijams je jurila stepeništem kao neki derviš koji ima nameru da svojim postupcima zbuni okolinu i da skrene pažnju. Stvarala je zavesu od prašine i vitlanja krpama. Četkala je kosu na ulaznim vratima, gledajući kroz mokro, sivo granje, preko paprati boje rđe, u studeno, sivo more. Obišla je oko kuće, prošla pored bunara i spustila kosu na gomilu đubriva. Oskar je znao da kosa gospođe Vilijams ne truli. Čačkao je dugačkim štapom po gomili i pronašao ju je. Isprva je bila malo sluzava, ali mogla je da se opere pod slavinom i onda bi, kad se spere sva sluz, ispala kao nova. A tačno to mu je rekla i gospođa Vilijams. Iznenadilo ga je što je bila u pravu. Otac nije cenio mišljenje gospođe Vilijams. Ona nije bila učena. Pričala je da ima ljudi koji pljačkaju grobove samo da bi ukrali kosu s mrtvaca. Prodaju je trgovcima kosom, koji je peru i sortiraju i prodaju dalje, za perike i umetke i pletenice. Ta kosa na kraju svakog pramena još ima koren i nazivaju je „grobljanskom kosom“. Gospođa Vilijams je živela u stanju neprestane strepnje za svoju kosu. Uporno je tvrdila da se može naći, ako ne u Henakombu, ali sigurno u Tejnmautu i Njuton Abotu, neki „springhild Džek“* s oštrim brijačima, spreman da ukrade živu kosu, pravo ženi s glave. Četkala je kosu na stepeništu i u radnoj sobi na spratu. Svuda bi skupljala kosu sa četke, pravila od nje smotuljak, vezivala ga i smeštala u džep kecelje. Toga dana kad su spremali božićni puding, činila je to češće nego obično. Teofilus je, kao prirodnjak, možda to i zapazio. Oskar svakako jeste.
Oskaru nisu ništa rekli o božićnom pudingu, ali on je znao. Nije sebi dozvolio saznanje o tome da zna. Ali ono mu se ipak uvuklo duboko u svest. Predstavljalo je tračak sunca u zamračenoj sobi. U kovitlacu vazduha plesala je prašina. Ništa nije moglo da stoji mirno. Dok je sedeo za svojim božićnim ručkom, noge su ga bolele od uzbuđenja. Ukrstio je skočne zglobove, a rukama čvrsto dohvatio nož i viljušku. Načuljio je uho prema otvorenim vratima kuhinje, ali nije čuo ništa osim oca koji je disao kroz nos dok je jeo.
Oskar je imao mali drveni poslužavnik, izdeljen u sasvim male pregratke. Prvobitno je služio odlaganju buba i školjki. Oskar je u njemu držao dugmad. Znao je da su to dugmići njegove majke, mada mu to niko nije rekao. Dugmad nisu bila očeva. Bilo je sitnih, okruglih kao bubamare, sa samo jednim obručem od mesinga umesto nožica. Druga su bila načinjena od stakla. Bilo je dugmića od metala, sa četiri rupice, i onih od sedefa sa dve. Uvežbavao je tu dugmad kao što bi neki drugi dečak uvežbavao vojnike. Razvrstavao ih je u redove. Izdavao im je naređenja. Brojao ih je. Bilo ih je pet stotina i šezdeset. Ponekad bi ga, usred nekog novog raspoređivanja, zabolela glava.
Tog Božića, otac mu je rekao: „Vidim da si ponovo razvrstao svoju dugmad“.
Dugmići su stajali na prozorskoj dasci. Daska je bila široka. Gospođa Vilijams ih je tamo stavila dok je postavljala sto.
Oskar je kazao: „Da, oče“.
„Raspoređena su po načelu boja. Spektar sleva nadesno, a drugo načelo rasporeda je veličina.“
„Jeste, oče.“
„Vrlo dobro“, rekao je Teofilus.
Oskar je do kraja smazao svoj tanjir gulaša. Do kraja je ispio i čašu vode. Pognuo je glavu zajedno s ocem i zahvalio Bogu na onome što im je dao. A kada je gospođa Vilijams prišla vratima i zamolila ga da bude dobar i da joj pomogne da odnese pomije svinjama, pošao je hitro, tihi, mršavi, bledi, zlatokosi dečak. Razmišljao je o svojoj dugmadi, a ne o tome što čini.
Žene su stajale rame uz rame, kao dva bokala na polici. Jedna je bila krupna i brašnjava, druga sitna i pegava, ali osmesi su im bili isti, kao odraz u ogledalu, a ruke, koje su držale ispred sebe, potpuno isto stisnute.
Stavile su „ono“ u tanjir. Isekle su ga na četvrtine i prekrile divnim kremom. Gospođa Vilijams je gurnula svoju četku dublje u džep kecelje i pružila mu je puding. Pronela je činijicu kroz vazduh tako brzo da je kašičica sletela i zazvečala na kamenom podu. Gospođa Vilijams se zaustavila, ali Fani Drabl je prosiktala: „Pustite.“ Nogom je gurnula kašiku na podu i dala Oskaru čistu. Najednom ju je spopao strah da je ne otkriju.
Oskar je uzeo kašiku i počeo da jede stojećki.
Ni u snu nije mogao da zamisli tako divan ukus. Dozvolio mu je da se razlaže, da se rastapa u ustima.
Pogledao je naviše i video kako se šire dva jednaka osmeha. Fani Drabl je uvukla bradu u vrat. I on se nasmešio, gotovo sneno, i baš je podizao kašiku ka ustima, očekujući još, čak je već osećao sadržaj druge kašike u ustima, kad su iza njega zaškripala vrata i ušao je Teofilus, prelazeći kamene ploče poda velikim koracima.
Nije video. Osetio je. Osetio je udarac u potiljak. Lice mu je poletelo napred. Kašika ga je udarila u zube. Kašika je pala na pod. Velika, žuljevita šaka zgrabila ga je za šiju, a druga ispod usta. Pokušao je da proguta. Osetio je i drugi udarac. Ispljunuo je koliko je mogao.
Teofilus se vladao kao da mu je sin otrovan. Oterao ga je u ostavu i tamo ga naterao da pije slanu vodu. Toliko mu je pritiskao čašu na usta da ga je bolelo. Oskar se gušio i opirao. Očeve oči su bile mahnite. Nisu ga videle. Oskar je pio. I opet je pio. Pio je dok nije počeo da povraća u kofu sa pomijama. Kad je to obavio, Teofilus je bacio ostatak pudinga u vatru. Do tada, na Oskara niko nije digao ruku. Nije mogao to da podnese.
Otac je održao govor. Oskar mu nije verovao.
Otac je rekao da je puding sotonino voće.
Međutim, Oskar je puding okusio. Nje imao ukus sotoninog voća.
4. POSLE PUDINGA
Sin mu je dugovrat i nežan. Lagan je i prozračan, kao da je načinjen od ptičijeg perja. Bled je i loman. Ima trouglasto lice, tanak nos, usne kao strelčev luk, finu, šiljatu bradu. Oči su mu čiste i nezaštićene kao tek oljušteno voće. Lice koje vam ukazuje puno poverenje, koje vam olakšava srce u istom trenutku u kojem na vas svaljuje punu težinu odgovornosti za njegovu zaštitu. Lice toliko otvoreno da vas ispunjava zabrinutošću za njegovu sigurnost u svetu, dok istovremeno zahvaljujete bogu što nije nimalo prepredeno. Čak ni riđa kosa, čupavo gnezdo što raste na sve strane, vodoravno kao vetrom uzdignuta krošnja na nekoj slici italijanskog slikarstva, čak ni ta kosa nije navodila na zaključak o sposobnosti za samozaštitu kakva je „razdražljiva ćud“.
Nije smeo da ga udari.
To je shvatio već u trenutku u kojem je to činio, još onda kad je osetio da se kao vetar kreće kroz kuhinju punu pare od kuvanja kupusa, krcatu ukočenim i ćutljivim lutkama. Video je kako gospođa Vilijams poseže za svojom četkom za kosu. Video je kako Fani Drabl podiže ruku da pokrije otvorena usta. Znao je, dok je slušao kako ostaci onog odurnog slatkiša cvrče na vatri, znao je da nije smeo da udari svoga sina. Teofilus je video dva modra pečata koja je ostavio ispod sinovljevog potiljka. Ostavila su ih klešta njegovog palca i kažiprsta. Bilo mu je žao zbog te povrede, ali šta je drugo mogao da učini? Dečak je imao kožu na majku. U onoj ordinaciji u Pimlicu, neki doktor Hansen kapnuo je azotnu kiselinu na tu kožu iz petnaestomilimetarske pipete. Da li je dečak u čekaonici čuo kako je vrisnula? Imala je rak i Hansen je na taj način uklonio izraslinu, kapima kiseline na njenoj nežnoj koži. Ono što su najzad uklonili bila je guka, tamna i stvrdnuta od sveg onog bola. Na koncu je ipak umrla.
Nikad nije podigao ruku na svoga sina. Jedan drugom bili su potpora, ćutke, ne želeći da diraju svoju ranu rečima. Bili su sami u kraju kojem nisu pripadali. Sedeli su na crvenom tlu Henakomba kao dve londonske cigle. Kada bi otac zapao u melanholiju, dečak bi ćutke čučnuo, nezgrapna gomila udova pubertetlije, i stisnuo bi očevo koleno i žuljevitu ruku. Vezivali su ih krv, fundamentalistička ubeđenja buntovničke vere i ta mrtva žena o kojoj nisu mogli otvoreno da razgovaraju.
Bacio je njenu odeću u more. Bio je ošamućen od gneva i žalosti. Ostavio je dečaka u postelji i, protrčavši kroz dolinu, odneo njenu lavandom namirisanu odeću do mora, ne potrudivši se čak ni da je skine sa vešalica. More ju je uzelo pa ju je, kao alge, opet izbacilo nazad na obalu. Izvukao ju je i potražio morsku struju. More ju je odbacivalo. Najzad ga je dozvao k svesti tek mali Oskar koji je stajao kao siroče, u flanelskoj spavaćici.
O tome nikad nisu razgovarali rečima, ali razumeli su se pogledom i ćuteći su govorili o onome što je bilo nezamislivo iskazati glasno.
Gospođa Vilijams je počela da četka kosu. Stajala je, široka i visoka, stomaka istaknutog ispod bele, uštirkane kecelje, i četkala zamršenu masu krutih, sedih uvojaka koji se nisu dali poravnati. Neznatno se pognula da bi istovremeno mogla da gleda kroz prozor, put mora. Zk-zk-zk. Četkala je kosu kao da je sasvim sama u svojoj sobi. Četkala je s tako snažnim ubeđenjem da je sebi napravila sobu, stakleni kavez u kuhinji. Imao je i vrata i bravu, i ulaz je bio zabranjen.
„Dakle“, rekao je Teofilus. Drmao je rešetku na šporetu. Niko se nije usudio da mu kaže da trese prejako niti da mu ugalj propada kroz rešetku. Dugačak pramen kose gospođe Vilijams pao je na njegovu kosu. Nije osetio. Spazila ga je Fani Drabl, ali nije se usudila da ga podigne.
„Dakle“, rekao je nastavljajući da trese rešetkom tamo-amo, tamo-amo, „mladi gospodine Hopkins, sad budi dobar pomagač i donesi vedra.“
„Idem ja po njih, gospodine“, rekla je Fani Drabl, kojoj je bilo muka i kojoj se činilo da će i sama povraćati. Shvatila je koliko joj je posao u opasnosti. Shvatila je da to ima neke veze s pudingom, ali dalje od toga zaista nije mogla da razume. „O, molim vas,“ rekla je, „dozvolite da ja pođem, gospodine.“ I na brzinu mu je skinula s glave onaj sedi pramen. Nije mogla da izdrži da to ne uradi.
„Ne“, rekao je Teofilus Hopkins. Nije ni primetio da kose više nema. Još je bio zauzet rešetkom, unutra-napolje, unutra-napolje. „Nema potrebe, gospođo Drabl. Mladi gospodin Hopkins i ja idemo da skupljamo primerke.“
Onda ju je pogledao. Nije razumela taj pogled. Učinilo joj se da je nekako bled i slab. Nije bio u skladu s onim što se osećalo u glasu.
„Ali, gospodine“, kazala je Fani Drabl, najzad se osetivši slobodnom da se sagne i podigne onu kašiku s poda, „pa danas je Božić.“
I tada je Teofilus okrenuo glavu, taman toliko da pogleda sinu u oči. I tad je shvatio koliku je štetu počinio.
„Božić“, mrmljala je Fani Drabl, „pričaju da je u Ekseteru toliki mraz da kotlovi pucaju.“
Kada ju je Teofilus pogledao, na licu su mu se ogledala osećanja koja su bila u vezi s onim što je video trenutak ranije. To lice nije imalo nikakve veze s gospođom Drabl.
„Božić“, rekla je blago, nesvesna toga što čini.
„Neki ga tako zovu“, rekao je Teofilus odmaknuvši se od šporeta. Ispružio je ruku da mu da kašiku. „Neki ga tako zovu, ali niko ko je kod mene u službi.“
„Jeste“, pomislila je Fani Drabl, „a ti si baš pravi crni bezosećajni gad.“
5. MOLITVA
Oskar se plašio mora. Mirisalo mu je na smrt. Ta pomisao na „smrt“ nije se mogla izraziti samo jednom rečju. Nije bila u pitanju nikakva zaokružena celina. Pucala je i razletala se, jatila se poput ribe, rasprskavala se kao staklo. Smrt je grabila k njemu kao utvara iz sna, groteskna, protoplazmatična, sveobuhvatna, nežna, čas hladna i mokra kao očeva kabanica, pa bi pred njom u snu ustuknuo i vrisnuo, stiskajući zgužvani posteljni čaršav uz stomak, čas topla i blaga, neodređeno se smešeći poput njegove majke.
U školjkama na obali video je čuda što ih je njegov otac, kome je to bio životni cilj, ubijao, secirao i etiketirao. Video je leševe, kosti, mrtva stvorenja. Stvorenja bez duše. Kad je more podizalo tamne isprepletene krpe od algi, pomišljao je na džempere praznih rukava. Uzeo je vedra s mesta na kome su stajala još od jeseni, okačena na zadnji zid pored bunara. Nije voleo da mu more dodiruje skočne zglobove. Laku, kovrdžavu penu osećao je kao čelične okove na koži. Stavio bi svoje fine ruke u ulegnuće trbuha i stajao nepomičan, bledog, kao isklesanog lica, kao stvorenje koje nastoji da bude nevidljivo pred očima krvožedne zveri.
Gospođa Vilijams se bacila na njega s džemperima. Naterala ga je da obuče četiri, pomažući mu zadihano i nestrpljivo, nehotice mu čupajući kosu i gurajući rukave jedan u drugi tako da se rukav prvog džempera nagužvao u gornjem delu rukava drugoga, i sve tako redom, dok se dečak nije pretvorio u čvrsto, kvrgavo stvorenje s velikim vunenim grudima.
Izbegavala je njegov pogled i nije pominjala puding.
„Šta će biti s njom?“ – upitao je Oskar. Gospođa Vilijams se nije brinula za Fani Drabl. Brinula se za sebe. Izvadila je četku iz kecelje i pokušala da dovede u red Oskarovu kosu. Bila je isto tako strašna kao i njena. Oskar se opirao oštrim čekinjama četke.
„Zabranjujem vam“, rekao je Oskar i iznenadio se kad je gospođa Vilijams prestala.
„Onda idi“, rekla je gospođa Vilijams pruživši mu vedra i smotani konopac. „Idi i plivaj“, rekla je zlobno. Znala je da se on boji mora. Svoj strah je nosio smotan u sebi onako kako drugi dečaci nose uzice i žice po džepovima punim mrvica. Niko nije mogao da pogodi da ga nosi u sebi. Svako bi pomislio da je on veseo, zadovoljan, predusretljiv, lepo vaspitan dečak. Što je i bio. Istina, bio je vrlo religiozan, ali ne na sumoran način. Kad je govorio o Bogu, govorio je jednostavno i s radošću. Njegovo lice se bolje slagalo sa gospodarevim uverenjima nego lice samog gospodara.
Gospođa Vilijams je pogledala u to lice, ne bi li na njemu otkrila strah. Nije mogla da ga otkrije. Tu je bilo nečeg drugog, ali nečeg što on nije hteo da pokaže. To nešto drugo bilo je bes.
Desno uho mu je još bridelo i peklo ga od udarca. Krenuo je za ocem kroz baštenska vrata (udarivši ih – uvek ih je udarao), pa niz strmu, glibavu stazu (brojeći pri tom korake – uvek ih je brojao) prema moru, privijajući svoj bes uz sebe kao nož. Vodio je računa o tome da mu koraci budu kratki, kako bi postigao pravi broj koraka. Nosio je šest metalnih vedrica, tri torbe od konoplje, kotur konopca, a vedra su mu udarala o izgrebane i pomodrele cevanice. Nije imao dovoljno lisnih mišića da mu se dokolenice zadrže na nozi; čarape su mu bile pomešane s crvenim blatom i zarozane oko sjajnih, smeđih cipela na pertlanje. Pumparice je već bio pocepao o trnovito žbunje, a crvenog blata je bilo i na donjem rublju od vune. Bilo je sasvim očigledno da je to dečak kome će školske knjige biti iškrabane i prljave. Klizao se i posrtao niz stazu, brojeći, prema moru.
Teofilusa nije biologija naterala da se spusti tom stazom i da uđe do grudi u ledenu vodu. Svakako, on je prirodnjak i mora da skuplja primerke. Ali sad ga je obuzela strast da bude svedok. Zario je nokte u dlanove. Uspravio se uz pomoć one zamišljene niti koju je smestio usred lobanje. Pokazaće on celom Henakombu – a naročito svom sinu – šta pravi hrišćanin misli o Božiću. Disao je plitko i imao je izraz lica koji bi neko nepoznat mogao pogrešno razumeti kao osmeh.
Još su bili u glibavim, potpuno mokrim šumama, na klizavom blatu između visokih brda i mora, ali Oskar je već mogao da nanjuši smrt. Ležala je skrivena od pogleda, u urednim, crnim, baršunastim gomilama, korov pod nazivom Melanasperm, koji je more nanelo pod crvenu liticu po kojoj je seoce Henakomb i dobilo ime. Mogao je da nanjuši i otrovnu so. Bio je kratkovid i more je mogao da vidi samo kao razliveno sivilo, kao neki satenski pokrivač prebačen preko jame. Ali već je mogao da ga čuje i znao je kakvo je, mirno ispruženo i pokorno, kao usnuli tigar. Biće bisernosivo i dozvoliće da ga pesak upija u tihim, šištavim gutljajima. Ali Melanasperm je tu da sve opovrgne, da dokaže da more može da otrgne biljku koju ne može da izvuče ni najjači čovek, da može da ubije istog tog čoveka, da mu niz grgoljavo grlo ugura svoje bele perjanice, da mu strgne odeću i da je ostavi razbacanu i bezobličnu, bledoružičastu kao meduzu, duž belih, čipkanih ivica obale.
Brojao je korake. Po navici. Gotovo da uopšte nije bio svestan toga. Ako do dna litice bude mogao da se spusti u šezdeset i pet koraka, sve će biti dobro, ispašće dobro nekako, mada nije tačno znao kako.
Još je mogao da oseti ukus onog pudinga koji mu je tako nasilno uskraćen. Uho ga je bolelo i peklo, a bes nije jenjavao. Taj gnev je bio nezamisliv, mada se nije radilo o zamišljanju. Obuzeo ga je i tresao. Bio je samo zečić u njegovim čeljustima. Skliznuo je niz crveno, klizavo udubljenje (to se računa kao pet koraka), tako da su mu kante zaklepetale, a zglobove je oderao na ilovači gruboj kao šljunak.
Otac je disao na onaj svoj način. Imao je na sebi debeo vuneni džemper i šarenu kabanicu boje nagorelog dvopeka. Oko toga je obmotao pojaseve i konopce koji će mu pridržavati čekiće i dleta, kantice i džakove. Otac mu je bio tamnoput i žilav, kao da je načinjen od katranom namazanog konopca. Kosa mu je bila crna, oprljena srebrnom vatrom.
Sinovljeva kosa bila je riđa, kruta kao žica, uvek razbarušena. Stajao je na obali (četiri stotine koraka) kao anđeo koji se upravo spustio na zemlju, a nemiran vazduh mu raznosi kosu.
„Napuni“, rekao je Teofilus. Nije smeo da udari dečaka, ali kako ga je drugačije mogao sprečiti da proguta onu stvar?
Oskar je počeo da „puni“. To je značilo da mora da stoji na ivici lokve u steni boje rđe, da spušta kantu, da čeka da se napuni, da je podigne, a onda da naliva vodu u vedra koja je otac privezao oko sebe. Dok su se vedrice punile, otac je stenjao pod teretom. To stenjanje je bilo smešno.
Međutim, toga dana Oskar nije hteo da gleda svog oca. Bojao se onoga što bi mu pogled mogao otkriti. Umesto toga, posmatrao je očeva usta. Posmatrao ih je kao da su neko morsko biće, crvenousta morska sasa s crnim, dlakavim pipcima. Stajao je nad morem kao iznad rupe pune siktavih zmija.
A onda je otac ušao u more. More je ameba, protoplazma. Raširilo je svoje slane, lepljive ruke i obujmilo čoveka. Razlilo se po pesku i zasiktalo pred dečakovim cipelama. Ustuknuo je pred njim, ustuknuo preko pogrebnih lepeza Melanasperma, uzmičući sve dok nije osetio čvrstu liticu iza svojih koščatih plećki. Oblaci su bili nežno bisernosivi, oblikovani kao pesak iz kojeg je plima lagano istekla. Kao zaklopci, čvrsto uklopljeni na horizontu, izuzev na jugu, gde se nazirala tanana traka nežnog zlata, kao nož nemarno ostavljen na prozorskoj dasci.
Otac je bio nerazgovetna, nejasna tamna senka, neka masa u snu.
Oskar je seo nalikujući snopu grančica, kolibici napravljenoj od predugačkih kostiju. Kad je obgrlio kolena, ona su škljocnula. Sedeo je čvrsto pribijen leđima uz crvenu liticu, a testisi su mu bili skupljeni od hladnoće – kožna nabrana kesica u kojoj su samo dva novčića, gruba i debela spolja, kao pileći vrat, kao crvima izjedena stena na kojoj je stajao njegov otac, u hladnoj vodi do grudi, i dletom odvaljivao komade pa ga spuštao u žičanu korpu.
Oskar se čvrsto leđima pribio uz liticu Henakomb i dok je vetar nanosio malu peščanu oluju koja mu je poigravala oko zglobova, on se obraćao Bogu. Nije mu se obraćao ni uzvišeno ni svečano, kao što mu se, navodno, obraćao anglikanac Straton, krsteći se i klečeći. Sedeo je uspravno. Sklopio je ruke (jednu hrapavu od peska, drugu glatku) i čvrsto ih je trljao dok je govorio, nesvesno oponašajući svog oca, koji kao da se, za vreme molitve, fizički rvao sam sa sobom pokušavajući, usred neopisive buke glasova u svom grešnom srcu, da čuje čistu i nepatvorenu reč Božju.
„Dragi Bože“, rekao je glasno, visokim i zvonkim glasom, „ako je tvoja želja da tvoja pastva jede puding u čast tvoga rođenja kao čoveka, daj, onda, znak tvom poniznom sluzi.“
Čvrsto je stisnuo oči i potom ih brzo otvorio. Šta je očekivao? Anđele? Njegov drug Tomi Kraučer tvrdio je da je video anđela. Kazao je da je bio visok tri metra i da mu je majka videla glavu iznad štale. Poveo je Oskara sa sobom i pokazao mu šta je anđeo za sobom ostavio. To su bila tri mala kamena koja su predstavljala vrhove trougla. Tomi je rekao da oni predstavljaju „Oca“, „Sina“ i „Svetoga duha“. Oskar nije verovao Tomiju Kraučeru, ali kad je video da je taj znak matematički simbol za „iz toga sledi“, pokolebao se.
Ali na plaži, na Božić, nije bilo nikakvog znaka, samo je jedva primetno zasvetleo onaj zlatni nož na jugu.
Progunđao je i protrljao ruke. Uho ga je još bolelo od udarca. U ustima mu je bio ukus povraćanja, ali ono čega se sećao bile su suve šljive, grožđice, trešnje, loj, krem spremljen od mleka i jaja sa blistavim žumancima. To nije sotonino voće. To nije meso kojim se hrane idoli.
„Dragi Bože“, rekao je, otkrivši ravnu ivicu zuba, „ako je tvoja volja da tvoj narod jede puding, ošini tatu!“
Spleo je udove oko peskovitih hodnika molitve. Podigao je pogled i ugledao oca kako izlazi iz mora. Teško se uspravio. Kolena su mu zaklecala, prvo levo pa desno, a onda je potrčao, grešni i poslušni sin, da pomogne oko onih malih stvorenja koja je ulovio njegov otac, oko morskih sasa, antea nežnih, belih pipaka, crvenih algi nalik lišću, možda oko glatkih zelenih račića ili lomnih živih pupoljaka, dokaza o postojanju Boga, čuda boje abonosa, ružičaste, narandžaste, boje ametista.
Trčao je mašući rukama, nezgrapno izbacujući noge upolje. Sport mu baš nije bio jaka strana, ali stigao je do siktave ivice vode baš kad mu je otac izašao, nalik nekom rutavom Neptunu crvenih usana, u oklopu od mokre vune boje pregorelog dvopeka, sa kojeg se cedila voda. I u času kad je preuzeo teške kante, kad je kleknuo da razveže konopce, video je da mu otac jeste ošinut.
Teofilusu su zubi cvokotali, a udovi drhtali. Iz rane na boku izbijala je crvena krv, a dleto za kamen, prirodnjakov alat, još mu je bilo u ruci. Do tada je morska voda ispirala krv, ali potom je probila kroz plavi serž, kao neki veliki cvet prirodno jarke boje.
Oskar više nije bio ljut. Spustio je vedro, uplašen onim što je pokrenuo.
