Osnovni motivi fenomenologije stranog

dišnjih misaonih motiva iskazuje upadljive srodnosti sa tekstovima čija svrha se pre svega sastojala u nastojanju da se za stvar filozofije zainteresuju i oni koji ne mare za nju. Naime, merodavni "nagovori" na filozofiju su uvek nešto više od nagovora, pošto njihov značaj postaje krajnje upitan ukoliko nam ne nagoveste i srž određenog filozofskog stanovišta. Sledstveno tome, i prikaz osnovnih motiva neke filozofske pozicije postaje relevantan tek ukoliko donosi nešto više od puke provokacije koja nas usmerava da se njome podrobnije pozabavimo.Doista, obavezujući momenat prilikom izlaganja osnovnih motiva za svakog mislioca od formata se krije u nužnom iskoraku iz zavođenja, u nadmašivanju sofističkih zamki samoreklamiranja. Kada je pak reč o čitaocima, njihova merila se svakako oslanjaju na stepen podudarnosti izvesnih misaonih motiva sa njihovim vlastitim duhovnim potrebama. Za razliku od bulevarske štampe koja svojim naslovnim stranicama privlači publiku navodeći senzacionalne motive i razloge, da bi neki misaoni motiv zaslužio status filozofskog on najpre mora iskazati zavidan nivo saglasnosti sa najvišim dometima filozofskog mišljenja i vodećim duhovnim strujanjima svog vremena. Iz te perspektive postaje sasvim razumljivo zbog čega je filozofija umesto simulacije izvanrednog i neobičnog uvek radije simpatisala stabilno, provereno, trajno i pouzdano. U tom smislu teret dokaza neminovno preuzima svaki inovativni pokušaj, a to se naročito odnosi na projekat čija namera je da afirmiše značaj nesvakidašnjeg, izvanrednog i neobičnog, pri čemu se sva tri prideva mogu povezati sa iskustvom stranog. Dozvola trajnog boravka među filozofskim problemima se neobično teško stiče. Aspiranata je mnogo, ambiciozni predlozi se nasrtljivo nameću sa svih strana, ali im se domašaji vrlo retko iskažu kao dorasli vlastitom htenju.Motivi o kojima govori Valdenfelsova knjiga mogli bi se grupisati oko problema konačnosti, vremenitosti, telesnosti, pažnje, kulture i responzivnosti. Pri tom valja upozoriti da bohumski fenomenolog ne namerava da legitimiše sebe u smislu izvornog promotera tih motiva kao ključnih filozofskih problema, nego nastupa znatno skromnije. Njegova vodeća namera je da prikaže polazišta svoje vlastite fenomenologije stranog. Istini za volju, među navedenim motivima filozofiji nije poznata samo responzivnost, čiji koreni su vezani za dvadesetovekovnu medicinu i biologiju, dok svi ostali u većoj ili manjoj meri predstavljaju priznatu tekovinu filozofskog mišljenja. Imamo li to u vidu, shvatićemo da osnovni motivi Valdenfelsovog mišljenja nisu sasvim nepoznati, pa samim tim ni novi. Novina njegovog fenomenološkog postupka krije se u osvetljavanju nasleđenih motiva u horizontu stranog. Međutim, nije li strano upravo instanca koja nam stvari pre zatamnjuje nego što ih osvetljava, nije li sfera prisnog, izvesnog i poznatog još od Aristotela, a naročito od Dekarta preporučena kao jedino stabilno uporište prilikom misaonog upuštanja u tuđe, neizvesno i nepoznato? Štaviše, opravdano se nameće pitanje da li strano, s obzirom na svoju nepristupačnost, može poslužiti kao polazište za izlaganje bilo kakvih filozofskih motiva?