Ostrvo prokletih

08.06.11 Beta

BEOGRAD, 8. juna 2011. (Beta) - Pisac romana "Ostrvo prokletih" Djordje Bajić opisao je svoju knjigu kao "palp u dobrom smislu", iako je priznao da će tematika knjige sa zombijima, porno-glumcima, neonacistima i vampirima verovatno navesti neke na pogrešan trag.
"Knjiga definitivno koketira sa palpom (petparačka literatura), ali se ta odrednica vrlo pežorativno shvata, kao sinonim za nešto što ne valja. U tom smislu, ne volim da se o "Ostrvu" priča kao palpu. Ali, ako se izraz koristi da opiše zabavnu literaturu koja se lako čita, onda roman definitivno jeste palp", rekao je Bajić u intervjuu agenciji Beta.
Žanrovska literatura doživela je procvat u Srbiji poslednjih godina.
Aktivnim pripadnicima "stare garde" (Goran Skrobonja, Ilija Bakić, Boban Knežević, Radmilo Andjelković...) i srednje generacije (Oto Oltvanji, Ivan Nešić) priključio se i najnoviji talas pisaca koji pišu fantastiku ili horor (Darko Tuševljaković, Marko Pišev, Dejan Stojiljković, Jovan Ristić), medju kojima se nalazi i Bajić.
"Žanrovsku književnost pratim otkako sam naučio da čitam. Volim žanr i smatram da u njegovim okvirima mogu nastati odlična dela. "Ostrvo prokletih" je moj doprinos srpskoj žanrovskoj sceni koja je u sve većoj ekspanziji. Uspesi romana "Konstantinovo raskršće" i "Čovek koji je ubio Teslu" jasno govore da domaća publika ima sve manje predrasuda kada su u pitanju domaći žanrovski pisci", rekao je Bajić.
O nestajanju tih predrasuda govori i činjenica da u Srbiji prvi put postoje čak četiri izdavača posvećena isključivo fantastici: Paladin, Tardis, Everest Media i Sirius.
Niko, medjutim, ne može da garantuje da predrasude neće uticati na prijem "Ostrva prokletih", romana u kome tajna detektivska agencija, čiji su članovi jedan vampir i jedan vidovnjak, odlazi na ostrvo zombija da spasava ekipu porno filma od grupe s neonacističkom ideologijom.

14.12.10 Popboks

Kada sam čuo za naslov Ostrvo prokletih pomislio sam – opet Dragoslav Mihailović piše nešto o Golom Otoku. Ispostavilo se da u romanu postoji otok i dosta golotinje ali da u ovom slučaju glavni zlikovci nisu titoisti već sledbenici jednog drugog austrijskog kaplara
Mogućnost Ostrva prokletih da istovremeno zadovolji čitaoce Mišela Uelbeka i Milorada Ulemeka predstavlja eksces na našoj literarnoj sceni. Roman govori o grupi pripadnika tajne organizacije (čine je jedna eks-jugoslovenska filmska zvezda, njen sestrić, nekoliko avanturista iz celog sveta, jedan vidovnjak i jedan vampir) koji sa indonežanskog ostrva (Mario) Bava, zahvaćenog zombi-infestacijom, pokušavaju da izbave grupu porno-zvezda. U sve su upleteni nepoznati zlikovci i neonacističke organizacije koje su porno-ekipu i dovele na kontaminirano ostrvo kako bi njihove smrti eksploatisali kroz jedinstven rijaliti-šou. Izbor likova na prvi mah deluje potpuno artificijelno ali se čitalac veže za njih jer je reč o karakterima a ne karikaturama (čak i kada je u pitanju vidovnjak po imenu Gregor Samsa). Dakle, po svojim tematskim opsesijama i žanrovskim osnovama Ostrvo prokletih se nadovezuje na Forward Slobodana Vladušića.
Dela domaće žanrovske književnosti sadrže mnogo više zagonetki za kritičare i književne poslenike nego za čitaoce. Bilo da se radi o pokušajima da se stvori čist srpski žanr-roman bilo da se žanrovska matrica iskoristi na polju tzv. visoke umetnosti dosadašnji eksperimenti su uglavnom bili neuspešni. Bajićev tretman žanra je u tom smislu osvežavajući – pred dilemom da li da se igra ili da svoje delo shvati ozbiljno pisac se opredelio i za jedno i za drugo. Upravo ovakav pristup je omogućio da se bez problema prihvati sva sloboda koju je sebi dao osmišljavajući siže i likove.
Vedrina Bajićevog stila uvek održava Ostrvo prokletih sa ove strane dobrog ukusa, čak i kada sebi dozvoljava igre rečima (u pauzama igara telima) poput “porno-ekipa je bila nakresana”. Ključni vezivni element za raznorodne elemente ovog romana je upravo autorov suptilni smisao za humor i duhovito poigravanje klišeima - pre svega stilskim - koje ni u jednom trenutku ne postane autodestruktivno jer je Bajić svestan da se i najlakša literatura mora ozbiljno odnositi prema sebi. "Postmodernistički" citati su umereno korišćeni, zabavni i ne opterećuju delo. Očito, radi se o piscu koji voli i poštuje žanr u kom stvara i ne pokušava da ga prevaziđe - premda ne može da odoli da nam na svakih pola strane diskretno ne namigne.
Problem Ostrva prokletih je što je ovo mnogo bolji roman nego što je izdanje i postavlja se pitanje kada će kod nas izdavači shvatiti da je oblikovanje romana podjednako važno kao i štampanje. Ostrvo prokletih je pravi page-turner – ali mu zbog problema u kompoziciji ponegde nedostaje napetosti i veštine u vođenju priče. Retrospekcije su brojne i, premda zabavne i dobro osmišljene, donekle remete ritam pripovedanja – ali isključivo u prvom delu romana. Urednički posao u domaćem izdavaštvu preti da postane jedan od retkih i zaboravljenih zanata, a da je savesnije obavljen najveći problemi dela su se lako mogli rešiti određenim skraćenjima i prekrajanjem izvesnih poglavlja. Iz istog razloga, pojedine odlično postavljene i vrlo duhovite scene ne uspevaju da se ostvare u svom punom horor-kapacitetu. Greške Ostrva prokletih su uobičajene za pisce debitante i nezainteresovane urednike. Bajiću jedino možemo preporučiti da nastavi putem kojim je krenuo jer je književnost jedna od retkih oblasti u kojoj i greška može da dovede do pozitivnog ishoda.
Najzad, nadajmo se da će drugo izdanje biti prilika da se promeni dizajn korica koji je neverovatno promašen ako imamo u vidu da je ovaj žanr prepoznatljiv upravo po karakterističnim grafičkim i štamparskim rešenjima i ne nagoveštava čitaocu kakvo ga blago (stariji bi rekli – mogućnost, još stariji – dan pređašnji) čeka na Ostrvu prokletih!
Danilo Bećković