Radomir D. Mitrić, mlad pesnik poeziju je počeo pisati još u četrnaestoj godini. Već u časopisima i zbornicima u kojima je objavljivao postao je prepoznatljivo ime a prvom zbirkom pesama Nostalgija za punoćom napravio je veliki iskorak u svom književnom stvaralaštvu. Dve prestižne književne nagrade- Branko Ćopić i Miloš Crnjanski- koje su mu dodeljene 2005. godine svrstale su ga u red velikih imena poput Dušana Kovačevića, Borislava Pekića, Vaska Pope i mnogih drugih koji su svojevremeno poneli ove titule.
U BITI - Radomir D. Mitrić
Na putu do gradske biblioteke uvek
razmišljam o trajanju da bih mogao lakše
razumeti svet koji nije samo upisan u stvarnost,
nego ponajviše u sećanje,
u pamtljivost.
Oduvek sam više verovao knjigama nego ljudima,
koje bolje pamte i više govore od pogleda
varljivog, zatočenog u vidljivost, a ponekad
čak i više od biljaka koje za pesnike veže
isti sentiment, isto ćutanje o istini,
isto sozercanje i ista duša,
smisao postojanja, držanje po strani a bivanje
u središtu jezika na kojem se domišljava
prostor.
To je valjda znao i vidoviti Borhes kada je
svedočio o tome, osećajući da je knjiga
srž svemira, jer se kroz nju projavio Bog.
02.06.07 Politika
S vremenom na ti
Osvešćenje (tihi zapisi iz duboke osame), Radomir D. Mitrić
Skoro nisam imao prilike da čitao bolju i interesantniju zbirku pesama, kada su mladi pesnici u pitanju (eh, da ih je više!).
...Vreme je strašan usud, koji caruje onoliko koliko ne misliš o njemu... kaže mladi banjalučki pesnik Radomir D. Mitrić (1981), inače dobitnik i Brankove i nagrade Miloša Crnjanskog za 2005-tu, za prvu knjigu poezije Nostalgija za punoćom objavljene godinu dana ranije.
Ovaj stih, na neki način, pokreće ovu mediteransku lirsko-dramatičnu mini epopeju i otvara jedno specifično mitsko polje u kojem se, u stvari, vreme potpuno ukida i relativizuje. Mitrićev mitski dijalog sa vremenom najbolje pokazuje pesma ??Paun(d)ova poslednja pesma?? (obavezno pročitati!) u kojoj se sinkretizuju simboli određenih epoha, od Artemide i Akteona, preko Hrista i Sionske vatre, sve do mudraca Tao filosofije ...koji se pitaju ko je stariji Adam ili Tiresija, i zašto jabuka zamenjuje smokvu iskona...
Konstantne i naglašene biblijske epizode, na primer u pesmama „Zaranjanje” u kojoj glavnu reč ima „golubica” i „knjiga pisana na Patmosu” i „Pesma uzetoga Lazara” ne deluju nategnuto i usiljeno, i nemaju nikakvu religioznu pretenziju.
Naprotiv. One su samo glasnici desakralizovanog i digitalno obolelog sveta u kome je „duh predat lenstvovanju” kako kaže naš mladi pesnik!
„Epistola Branku Miljkoviću” je svojevrsni omaž velikom pesniku, ali ne treba ići dalje od toga i reći da je Mitrićeva poezija u miljkovićevskom duhu. Ona, doduše, koristi vazduh kao jedno od centralnih motiva, ali u sasvim drugačijem svetlu. S druge strane, uputno je reći da Mitrić korespondira sa Danilovim u formalnom smislu, ali bez naglašenog jezičkog baroka
Ideja sudbine i sudbinskog je Mitriću veoma dragocena i on je u pesmi „Rastajanje” eksplicitno apostrofira ...sve ima svoju svrhu i da put koji te zapravo čeka ima krajnje odredište na istom nestu, na mestu odakle si i krenuo na putovanje... stoji u epilogu pesme koja najavljuje topos putovanja koji će se nastaviti u pesmi „Ulisov sindrom. Rasan”. Taj jedan očigledan filozofski-suptilan ton još više pojačava ubedljivost utiska koja je alfa i omega Mitrićeve zbirke.
Moj favorit je pesma „Posle varvara”. U njoj pesnik preživljava najezdu „natmurenih i divljih i ostrvljenih u srcu” varvara razgovarajući sa Kavafijem, Kucijem i knjigom Zbignjeva Herberta koju mu je, po pesnikovim rečima, ovaj sam poslao.
Iako su sve pesme nabijene metaforom i zgusnutim intezivnim slikama, čitalac nema osećaj nečitljivosti i nerazumljivosti. Naprotiv.
E sad, da ne bude samo pohvala. Mini ciklus „Minulo nedosegnuto nije” koji se sastoji od tri pesme, su, čini mi se, u određenoj suprotnosti sa ostalim pesmama jer iz njih izbija razplinuti ukus srpsko-romantičarske patetične idile u kojima ne vidim Mitrićev lični rukopis.
Još nešto. Mitrićeva poezija je izašla iz provincijskog šinjela, da se poslužim jednom ruskom frazom, i pokazala da mali životni ne mora da znači i mali duhovni prostor.
U BITI - Radomir D. Mitrić
Na putu do gradske biblioteke uvek
razmišljam o trajanju da bih mogao lakše
razumeti svet koji nije samo upisan u stvarnost,
nego ponajviše u sećanje,
u pamtljivost.
Oduvek sam više verovao knjigama nego ljudima,
koje bolje pamte i više govore od pogleda
varljivog, zatočenog u vidljivost, a ponekad
čak i više od biljaka koje za pesnike veže
isti sentiment, isto ćutanje o istini,
isto sozercanje i ista duša,
smisao postojanja, držanje po strani a bivanje
u središtu jezika na kojem se domišljava
prostor.
To je valjda znao i vidoviti Borhes kada je
svedočio o tome, osećajući da je knjiga
srž svemira, jer se kroz nju projavio Bog.
Marko Krstić
