Paklena mašina

01.06.14

Akademska reč, 2014
Susreti sa Koktoom neizbežni su u bar nekoj disciplini. Kokto je biorežiser, dramski pisac, pesnik, ilustrator. Voleo je klasične teme i motive:obradio je Antigonu, Romea i Juliju, Orfeja. Paklena mašina je prvi značajanKoktoov komad. Drama je prikazana 1934. godine i predstavlja Koktoovuverziju priče o Edipu. Premijera je održana u pozorištu Komedi de Šanzelize(Comédie des Champs-Elysées), 10. aprila. U prevodu Andreja Milićevića irežiji Branka Pleše, Paklenu mašinu naša publika je imala prilike prvi put dagleda 1970. godine u Teatru „Bojan Stupica“.
Poemutu dramu preveo je Gordan Maričić, a u izdanju NNK pojaviose 2011. godine. Ovde su uz tekst drame priloženi Koktoovi crteži, pa piscaimamo prilike da upoznamo i kao ilustratora. Prvi čin počinje upravocrtežom autora. On nam otkriva smer iščitavanja tragedije i upozorava na tošta nas očekuje. Tako, s jedne strane, imamo crtež na kome se autorpoigrava sa perspektivom, a s druge, počinje tekst u kome se isti autor šalisa nama, obraćajući nam se ponekad kao deci. Na primer, glas priča pričicuo Edipu: „Jedan konj ga ritne, iz toga se rađa svađa. Jedan sluga mu preti, onuzvraća motkom. Udarac greškom pogađa gospodara i ubija ga. Taj mrtvistarac je Laj, kralj Tebe. Eto oceubistva... Edip ništa ne sluti, produžava.Uostalom, on je mlad i poletan, brzo je zaboravio taj događaj.“ U ritmurazbrajalice, samo su navedeni događaji, bez ikakvih objašnjenja; data je dinamika koja deci drži pažnju. Pritom još sa zaključkom da je ubicazaboravio ubistvo zato što je mlad i poletan. To nije razlog koji se saopštavaodraslom posmatraču. Crtež nas upozorava da će se autor poigrati samitom, kao što se igra sa perspektivom.
Koktoova priča o Edipu ima četiri čina i eklektičan sabor likova.Možda bi bilo uputno porediti je sa Sofoklovim delom, međutim, ja sam seopredelila za pristup – Sofoklu Sofoklovo, Koktou Koktoovo, a nama naše.Sofokle je znao mit, Kokto Sofoklov mit i Frojdove radove, a mi svenabrojano, pa još i svašta pride, što može, naravno, da zbuni ili udalji, alijeste autentično. Dakle, prema ovoj autentičnoj interpretaciji, Paklenamašina je tragedija o savremenom čoveku. Donekle liči na sinopsis zasapunsku operu, još bih dodala, potencijalno uspešnu, što ne govori samo osnazi mita koji joj je u osnovi, već i o njegovoj svevremenosti i istinitosti.Drama počinje govorom Glasa. On nas obaveštava da je Bog Edipurekao da će ubiti oca i oženiti se svojom majkom. Glas zaključuje: „Znači,treba pobeći od Poliba i Merope.“ Eto igre. Glas ne donosi informacije, onizlaže svoje mišljenje. Pa igru i nastavlja. „Strah od oceubistva irodoskrvnuća goni ga ka njegovoj sudbini.“ Kokto je vrlo dobro znao da jemit o Edipu poznat publici, ali lepo je bilo poigrati se. On kaže „goni ga kasudbini“, a misli „vraća ga na oceubistvo i rodoskrvnuće“. Kao da je hteo danas zavara da će u njegovoj obradi biti drugačije, da će se razrešiti Edipovamuka.

Dalje, Edip saznaje za Sfingu i pohrli ka njoj. Glas kaže da ga proždiruradoznalost i slavoljublje. „Dolazi do susreta. Kakav je taj susret? Ostajetajna.“ Opet nam se Kokto obraća kao deci. I igra se. Kako će susret ostatitajna kad ćemo u drugom činu saznati sve detalje? Glas nastavlja: „Kako biloda bilo, mladi Edip ulazi u Tebu kao pobednik i ženi se kraljicom. Etorodoskrvnuća.“ Kao uigrani trik: izaberete kartu, okrenete je tri puta,dunete u špil i eto vam karte koju ste izabrali, a zapravo, ona koja vam jedodeljena. Kokto se ponaša kao mađioničar. Barata mitom, likovimaubranim po različitim baštama, tri puta jako dune iz kesice svoje dramskeveštine i da nam duboku tragediju sa elementima groteske i parodije.Slede još tri Koktoove jezičke zagonetke. Kad Glas uvodi Sfingu, on jenajavljuje: „Ta Sfinga, zvana krilata devojka ili kučka koja peva...“ Pokaznomzamenicom, velika moćna Sfinga iz mita je demistifikovana; ona nije ozbiljan lik iz tragedije koji je Tebi doneo veliku nevolju, jer da jeste, ne bi bilapotrebna zamenica. Tako nam autor najavljuje sa čim ćemo se sresti kadvidimo Sfingu. Ona nije famozna Sfinga mita, već histerična romantičnaudavača koja skoro tokom celog drugog čina juri Edipa, manipulišući narazne načine.

Glas govori dalje: „Narod voli svog kralja. Ali, izbija kuga. Bogovioptužuju nepoznatog zločinca da okužuje zemlju i zahtevaju da se onpronađe.“ Suprotnim veznikom povezane su dve rečenice pa je jasno da jekralj u direktnoj vezi sa kugom. Iako je kralj dobar (pa ga narod voli), on jezaslužan za kugu. To nam suprotnim veznikom šapuće Kokto.„Od traga do traga, nastavlja Glas, kao opijen svojom nesrećom, Edipje priteran uza zid.“ Zanimljiv izbor reči. Ne od spoznaje do spoznaje, takoda se klupko jasno odmotava, već od traga do traga. Tragovi nisu jasni, iEdip zaista tumara po pokušaju da ih protumači, kao svako od nas, sebi ukorist. Sve, naravno, do konačnog razotkrivanja, koje nije imao snage daprepozna u Tiresijinim očima kad mu se pružila prilika, i kad postaje slepackoji zna, kad se ostvaruje kao rešenje zagonetke – čovek što na tri noge živiistinu o sebi.

U prvom činu dvojici stražara u posetu dolaze Jokasta i Tiresija. Onižele da vide Lajev duh na zidinama. Scena mrtvog kralja koji saopštava istinujasno upućuje na Hamleta, a jezičke igre dva drugara podsećaju naRozenkranca i Gildensterna. Siroti duh se muči, a njegova udovica pipamišiće mladića i ne želi da čuje upozorenja po koja je došla. Jokasta jenevaljalica opterećena željom da zaustavi vreme. Kao dama iz današnjihženskih časopisa, ona je usmerena na unutarnju prisilu da ostane mlada ilepa. Ona je nesigurna, infantilna, nestabilna. Pred kraj drame, nećedozvoliti mužu Edipu da je gleda iz straha da će na njoj videti tragovegodina. Njegovo razuveravanje nema nikakvog efekta. Jokasta je prva u nizujunaka našeg doba Paklene mašine. Ona ignoriše realnost i mazohistički seprepušta svojim hirovima, pa tako održava u stanju anksioznosti. Zato nečuje Laja. Zaokupljena je mladošću i lepotom stražara, koji je, pritom,podseća na ostavljenog sina. I eto uvoda u incest, što bi rekao Kokto. Njenodnos ni sa Tiresijom nije bez erotske igre. Žena kojoj je incest blizak samakaže: „Svi mali dečaci kažu – Hoću da odrastem da bih se venčao sa svojommajkom. To nije tako glupo, Tiresija. Zar postoji bračni par koji bi bio nežniji i svirepiji, ponosniji na sebe, od para koji čine sin i mlada majka?“ U prvomčinu, javlja se i crvena marama oko Jokastinog vrata. Ovaj pištolj opaliće učetvrtom činu, po poznatim pravilima. U tom smislu, Kokto je klasičan idosledan.

Stražari su dobili mogućnost da spreče nevolju. Lajev duh ukazao jena opasnost, ali stari vojnik imao je dobar savet – „pusti neka vladari opšte svladarima, duhovi s duhovima, a vojnici s vojnicima.“ Pitanje je da li bi uklimi kolektivnog slepila, to moglo da promeni tok. Stvari bi se, verovatno,dodatno iskomplikovale, bio bi dodat još jedan čin, a Edip bi svakako polakoplovio ka svojoj sudbini.

U drugom činu nadmeću se Sfinga i Edip. Sfinga je umiljata koketnadevojka željna da se skrasi u uzajamnoj ljubavi pored lepog momčića kojipretenduje na to da bude junak, za šta mu, u ovom činu, nedostaju mnogaobeležja junaka, osim istrajnosti i ponekad pronicljivosti. Doduše, Edip jestejunak našeg doba, kao Jokasta i Sfinga. On je anksiozan, slab, lažljiv,prepotentan, nametljiv, površan. On Sfingi kaže: „Ne znam volim li slavu.Volim gomile koje trupkaju, trube, zastavice koje se viore, palmine grančicekojima mašemo, sunce, zlato, purpur, sreću, uspeh, jednom rečju – život!“Koktoov Edip u horoskopu je, rekla bih, strelac. Za Lajevo ubistvo, nije krivon, sluga je kriv. Zato je čitav slučaj već i zaboravljen. Kako bi se živelo skrivicom?! „Važno je da preskačem prepreke, da se ne osvrćem i neraznežujem. Moja zvezda pre svega!“ Pošto je devojčino poimanje životaljubavno, ona ni ne postavlja zagonetku, već nudi odgovor, naivno ver ujućida dobrota rađa dobrotu i nevešto zadužujući voljenog. Koji flert ne odbija:„ Jesam uobraženko i stidim se. Evo, verujem vam i slušam vas. Ali, ako stese sa mnom poigrali, čupaću vas za kosu i štipaću vas do krvi“... flertuje aliide ka svom cilju.

U trećem činu nas već malo boli glava od stalnih nesvesnihrazotkrivanja. Kokto kao da parodira instituciju aluzije i znaka. Edip senaslanja na svoju kolevku i zove je kolevkom svoje sreće. Na Tiresijinopitanje da li bi Jokastu uzeo u naručje, odgovara da bi više želeo da onauzme njega u svoje. Jokasta Edipa naziva velikom bebom, a on Jokastumilom majčicom. Ona odmah dodaje: „... Kako je detinjast! Vidi, misli dasam mu ja majka.“ Već za sledeću repliku, Edip se budi iz kratkog sna. Bio jepored majke koja uvek brine da li mu je previše toplo ili hladno. Jokasta hvali Edipovu majku. Voli je, jer ga je odgajila za nju. Skoro da kaže: umestonje. Kraljica skida mladog kralja kao da skida umorno dete. Užasnuta,ugleda ožiljke. U trećem činu, dok besni oluja, sve vrca od optužbi, laži ipravdanja. Edip nalazi razlog da oprosti sebi kad kaže: „Nije nečasno ubitikad nas ponese refleks samoodbrane i kad se zla kob umeša.“ A Jokasta sevadi na žensku krhkost pred silom: „Proročanstva su bila izričita. Žena sepred njima oseća tako glupo, tako nemoćno.“ Ipak, ovde nam se Edippokazuje i kao Edip sa 1000 lica. U par navrata, on je iskren, pristupačan imudar. Međutim, i dalje nedovoljno pronicljiv. Čin se završava savetimapijanca sveznalice. Kad peva kraljici: „Da sam ja politika... Kazao bih kraljici –Gospo!... Mladunac vam ne priliči... Nađite muža ozbiljnog, trezvenog,pouzdanog... Muža k"o što sam ja...“ on produžava šaradu. Kokto šaljepijanca da poruči vladarima da budu razumniji, realniji. Zapravo, pijanacnastavlja obmanu, teško da je on takav kakvim se rečima predstavlja. Izpublike to jasno vidimo, isto kao što vernije vidimo Jokastu mi nego onasebe, zato smo ogledalo. A možda i ona vernije vidi nas.Na početku četvrtog čina Kokto nas zabavlja pitanjima semantike.Edip pita Tiresiju po čemu je skandalozan, a ovaj mu odgovara da, kao iuvek, preuveličava značenje reči, da bi trebalo vest o očevoj smrti primiti samanje radosti. Samo to i ništa više. Kako da vest ne primi s radošću,suparnik je mrtav. Istina dolazi tiho. I vreba, igra se žmurke. Edip opsesivnoinsistira na istini a ona mu stalno izmiče i samo se korak po korak otvara.Stiže neznanac koji zna tajne. Jokasta Edipa upozorava da možda treba dazažmuri malo. Postavlja se između njega i glasnika. Kad Edip krene kaglasniku, koji znači razotkrivanje tajne, žena ga zove da se vrati njoj, uneznanje. Jokasta se ubila, Edip je očajan, svi drugi su mu krivi, a Tiresijatraži od Kreonta da sudbinu ostavi na miru. Dok se skrhanom Edipueksplicitno ne obznani šta se dešava, on se bori. Međutim, izmučenasudbina je izronila i Edip slep progleda: „Ubio sam onog koga nisam smeo.Oženio sam se onom kojom nisam smeo. Stekao sam potomstvo a nisamsmeo. Sve je jasno...“ Drama je započela pojavom jednog duha, a završavase pojavom drugog, opet kod stepenica. Scenu napušta porodica čudnogsastava: supruga, majka, baka, sin, muž, otac, ćerka i unuka; živi i poluživi.Paklenu mašinu u izdanju NNK prate izuzetni tekstovi o drami, kojinaš pogled dopunjuju. U „Mitu u pozadini modernog grada“ saznajemo da se u drami moderan život odvija u prvom planu, a mitska paklena mašinaradi iza noćnih zavesa. Jokastu upoznajemo kao kraljicu kafanskog društva,a Edipa kao kralja od kartona koji izrasta u čoveka. U psihoanalitičkomtumačenju, Sfinga je „jezgroviti simbol primalne anksioznosti“. Tuotkrivamo da je duh neuspešan jer nikog ne plaši a sam je na smrtpreplašen, da je Jokasta vesela udovica, Sfinga i metafora porođaja, i ujednoborbe protiv njega, jer je vezana za životinjsko telo kog nije u stanju da seoslobodi. Saznajemo da životinjska koža na kojoj Edip leži predstavlja„libidalno zadovoljstvo kroz delimičan povratak u majčino toplo telo“.Saznajemo ponešto o strukturi drame, kao i to da je, možda, „autornamerno predstavio svog junaka sa psihoanalitičke tačke gledišta i tako,uzgred, poput alhemičara, pretvorio nauku u umetnost, pri čemu mu jeparodija bila glavni sastojak.“

Nina Savčić