Partizanova kći

27.10.09

Mislim da je najveći broj ljudi u Engleskoj čitao ovu knjigu kao tužnu ljubavnu priču, a ne kao lekciju o Jugoslaviji, kaže poznati engleski pisac za „Politiku”
Engleski pisac Luj de Bernijer će tokom Sajma knjiga biti gost izdavačke kuće „Plato Books”. Predstaviće svoj, prvi po redu, roman „Rat Don Emanuelovog donjeg sveta” koji je ova izdavačka kuća upravo objavila. Publika De Bernijera pamti po romanima „Mandolina kapetana Korelija” i „Ptice bez krila”. Kada je pre četiri godine bio u Beogradu nagovestio nam je da piše roman o našem podneblju. Taj roman, „Partizanova kći”, „Plato Books” je objavio prošle godine.
Luj de Bernijer će, inače, sutra potpisivati knjige u dva termina: u 12.00 na štandu „Plato Books” u hali 1 Beogradskog sajma knjiga, i u 18.00 u knjižari tog izdavača u Knez Mihailovoj 48.
Ispunili ste obećanje. Knjiga „Partizanova kći” je pred nama, a u njoj...
...Sredovečni Englez koji se zaljubljuje u mladu Srpkinju. Njegovu zainteresovanost za nju ona održava tako što mu iz susreta u susret priča delove svoje životne priče.
Možemo li napraviti paralelu sa Šeherezadom? Kakva je veza između pričanja priča i zaljubljivanja?
Da, Roza je definitivno Šeherezada. Postoji Kolridžova pesma „Antički mornar” u kojoj on zaustavlja ljude, priča im priče i oni ne mogu da se odvoje od njega. Imao sam njega na umu isto koliko i Šeherezadu. Pričanje priča spaja ljude.  
A da li je Vaš roman zasnovan na istinitoj priči?
Delio sam jedan ruiniran stan sa takvom ženom davne 1970. godine. Rekla mi je da radi kao prostitutka, i da je zaradila svoju sreću. Imala je običaj da mi priča svoje priče.
Da li znate šta se desilo sa tom ženom koja Vam je bila inspiracija za roman?
Ne znam šta se desilo sa njom. Pozvao sam je jednog dana, a nje više nije bilo. Pričala je kako bi volela da ode nazad u Beograd i postane pesnikinja. Mnogo je pušila, pa se ne bih začudio i da više nije živa. Kao i većina Srba, vršila je samoubistvo tim američkim cigaretama. Uvek sam smatrao da je to glupo, zato što su vaše cigarete mnogo jevtinije, a efekat samoubijanja je isti.
Da li ste znali nešto o Jugoslaviji u to vreme?
Sve što sam znao bilo je ono što mi je Roza pričala. Ona je još tada znala da će se sve srušiti kada Tita više ne bude bilo. Ali, potom sam morao da uradim mnogo raznih istraživanja, istorijskih, kulturoloških, da bih napisao roman.
Jedan od ozbiljnijih problema Vašeg romana jesteincestuozni odnos junakinje sa ocem. To je prilično šokantan detalj.
Ja ne znam mnogo o tome. Kao što Roza kaže, otac je prvi muškarac u životu u koga se devojčica zaljubljuje. Imao sam jednom devojku koja mi je ispričala da je imala seksualne odnose sa ocem i nije smatrala da ju je to poremetilo u nekom smislu. Želela je da ja pustim brkove kako bih ličio na njenog oca. A Roza je bila ta koja je oca naterala na to i, uopšte, ta ideja mi se izrodila iz „Lolite”. Lolita je bila ta koja je navela Hamberta Hamberta na seks i strast, što je suprotno od onog što biste vi očekivali.
Da niste,  možda,želeli da pokažete razliku između engleskog puritanskog društva, s jedne, i komunističkog s druge strane?  Koje je bolje?
Nisam pravio nikakve političke zaključke u romanu. Velika prednost kapitalističke ekonomije jeste to što ona oslobađa ljudski duh, a prednost komunističkog uređenja je to što su svi zbrinuti i svako brine o svakom. Mislim da u savremenoj Evropi mi imamo kapitalistička društva sa socijalističkom savešću, i to je idealno. Zapravo je savršen primer kako su Marks i Engels o tome mislili i pisali, ali nisu uspeli da to do kraja uobliče zato što nisu predvideli kako bi kapitalizam zaštitio sebe na taj način što bi probudio svest radnika (u praktičnom smislu to je značilo dati im prava da glasaju) i onda ih, te radnike, preobratio u kapitaliste.
Kakva je bila reakcija engleske publike na ovaj roman? Da li je njima interesantno da čitaju o nekoj tamo Jugoslaviji,  koja čak ne postoji više?
Mislim da je najveći broj ljudi čitao ovu knjigu kao tužnu ljubavnu priču, a ne kao lekciju o Jugoslaviji, i to je i najbolji načina da se ona razume. Mislim da Britanci imaju mnogo uspomena na Jugoslaviju. To je bila jedina komunistička zemlja u koju ste mogli da idete na odmor bez ikakvih komplikacija, i mi smo veoma poštovali Tita što se usprotivio Rusiji i Staljinu. Mir koji je Tito uspostavio u celom regionu veoma je lepa i važna stvar. Postoji i nostalgija prema toj zemlji koja se raspala i ja se nadam da će se jednog dana u Evropskoj uniji pojaviti neki novi Tito jer nema mesta za nacionalizam i verske netrpeljivosti unutar Evropske unije.     
Nataša Anđelković
------------------------------------------------
Uvrnuti svet
Roman „Rat Don Emanuelovog donjeg sveta” je prvi deo Vaše „kolumbijske trilogije”.  Svet koji ste opisali je prilično čudan?
Kada sam imao osamnaest godina proveo sam godinu dana u Kolumbiji i zaljubio sam se u južnoameričku književnost. „Uzeo” sam kolumbijski krajolik i upleo u njega mnogo ljudi koje sam poznavao, ali ideje o istoriji i politici moje zamišljene zemlje – koju sam opisao u ovom romanu i još dva nakon njega –  uzimao sam iz mnogih zemalja Južne Amerike. Taj svet koji sam opisao je stvarno potpuno čudan i uvrnut, ali Južna Amerika je takva zapravo.