Austrijanka Eva Ibotson (1925–2010) veći deo života je provela u Velikoj Britaniji i svetsku slavu stekla pišući romane na engleskom jeziku. Njene knjige, prevedene su na više od osamdeset jezika. Pisala je ljubavne romane, humoristično-fantastične knjige za decu i pred kraj života nekoliko ozbiljnijih književnih dela za decu i mlade koja su joj donela najviša priznanja.
Eva se rodila u Beču kao Marija Šarlota Mišel Vizner. Njen otac Bertold Vizner bio je čuveni fiziolog, jedan od prvih naučnika koji su se bavili veštačkom oplodnjom i zahvaljujući kojima su se pojavile bebe iz epruvete. Njena majka, Ana Gmejer, bila je pisac i dramaturg, poznata po saradnji sa Brehtom i režiserom Pabstom i po, u to vreme, naprednim komunističkim ubeđenjima. Evini roditelji su se razveli kada je imala dve godine i oboje su napustili Austriju pre nego što su nacisti došli na vlast. Majka je živela najpre u Berlinu i Parizu pre nego što se skrasila u Engleskoj 1934. sa ruskim aristokratom, filozofom. Otac je 1933. prihvatio posao na fakultetu u Edinburgu i sa sobom odveo Evu. Kada je stigla u Škotsku, odnosno u Veliku Britaniju, Eva nije znala ni reči engleskog jezika. Seljakala se od jednog do drugog roditelja, pokušavajući, kako je kasnije pričala, da se uklopi u oba doma, pa je u vozu presvlačila garderobu i menjala ne samo frizuru i stil života, već i ličnost: „Verujem da je to česta tema u mojim knjigama, to tamo-ovamo, ići i vraćati se. Uvek sam na pola puta postajala druga osoba: sa ocem sam želela da budem racionalna, ali i vesela i duhovita, dok sam s majkom želela da budem osećajnija... duševnija!” Polazak u čuvenu internatsku školu Dartington Hol, smeštenu u Devon, jedan od najlepših krajeva Velike Britanije, doneo joj je pravo olakšanje. Eva je obožavala tu progresivnu školu sa decom raznih nacionalnosti, njene neformalne i savremene metode podučavanja, opuštenu atmosferu i predivnu prirodu. Školska iskustva je opisala s ljubavlju u knjigama Jezerce vilinog konjica (The Dragonfly Pool) i Pesma za leto (Song for Summer).
Eva je krenula očevim stopama i upisala studije fiziologije na Bedford koledžu u Londonu i, kao odličan student, ubrzo prešla na Kembridž. Fakultet je napustila pošto, kako je kasnije objasnila, nije mogla da podnese sva ta testiranja na životinjama. Na Kembridžu je upoznala ljubav svog života, Alana Ibotsona, prirodnjaka i entomologa, s kojim je provela ostatak života i imala četvoro dece. Živeli su u Njukaslu, gde je Alan predavao na fakultetu. Dok je gajila decu, Eva je i počela da piše (hvalila se da pripada dinastiji ženskih pisaca), najpre ljubavne priče za časopise, a potom i ljubavne romane.
Ljubavne romane Eve Ibotson neki svrstavaju u omladinsku literaturu a drugi u knjige za odrasle: Grofica ispod stepeništa (A Countess Below Stairs, 1981), Čarobne flaute (Magic Flutes, 1982), Trupa labudova (A Company of Swans, 1985), Trg Madenski (Madensky Square, 1988), Prodavnica rukavica u Beču i druge priče (A Glove Shop in Vienna and other Stories, 1992), Jutarnji dar (The Morning Gift, 1993), Pesma za leto (A Song for Summer, 1997) i Ne želim nasledstvo (The Reluctant Heiress, 2009). To su uglavnom priče o devojci koja pronalazi ljubav i čije se plemenito poreklo otkriva na kraju romana. Njeni ljubavni romani bili su popularni u Nemačkoj i Americi, ali su u Velikoj Britaniji, preplavljenoj odličnim romantičnim romanima, prolazili nezapaženo, uprkos tome što je Asocijacija pisaca ljubavnih romana Magične flaute proglasila najboljim ljubavnim romanom godine u Engleskoj.
Njene prve knjige za decu, duhovite, „luckaste” priče o fantastičnim bićima toplo su dočekane u Britaniji. Odmah po objavljivanju knjige Veliko duhovsko spasavanje (The Great Ghost Rescue, 1975) kritika je hvalila Evu Ibotson kao novu „satiričnu snagu u predtinejdžerskoj prozi” i divila se njenoj sposobnosti da stvori fantastične junake koji nisu strašni već smešni i zabavni, a publika je uživala u kombinaciji urnebesne komedije i fantastike. Već druga knjiga za decu Eve Ibotson – Koja veštica? (Which Witch? – 1979) – našla se u užem izboru za Karnegijevu medalju. To je priča o ponosnom čarobnjaku koji je odlučio da se oženi i dobije naslednika, a da za ženu odabere vešticu koja pobedi na takmičenju za njegovu mladu. Posle silnih zabavnih peripetija, prelepa Beladona uspeva da ispuni teške zadatke, da preživi nameštaljke i osvaja srce namćorastog čarobnjaka. U Evinim knjigama se često pojavljuju takve vesele, trapave i smešne veštice, čiji su likovi zasnovani na njenoj baki i tetkama. U knjizi Više od veštice (Not Just a Witch, 1989) ona majstorski uspeva da večnu borbu između dobra i zla predstavi kroz urnebesno smešnu priču o dve veštice ko?? se takmiče koja će bolje očistiti grad od zlih stanovnika. Nisu samo fantastična bića smešna, nego i ljudi, a neki od ljudskih likova toliko su groteskni da pored njih duhovi izgledaju normalni. U knjigama Eve Ibotson . jedino su deca uvek izuzetna, puna duha, snage i skrivenih talenata koje odrasli često previde. Kako bi rekla tetka Eta iz knjige Ostrvo tetaka (Island of the Aunts, prvi naziv Monster Mission, 1999): „Iznenadili biste se. Ima na svakom ćošku dece čiji roditelji ne znaju koliko su srećni.“
Eva Ibotson se neobičnim slučajem našla u centru svetske pažnje tri godine nakon objavljivanja knjige Tajna platforme 13 (The Secret of Platform 13, 1994), kad se pojavila prva knjiga o Hariju Poteru. Naime, postoje ogromne sličnosti između te dve knjige. U knjizi Eve Ibotson, na stanici King Kros skrivena je čarobna platforma 13, koja se otvara se na svakih devet godina i ostaje otvorena svega devet dana. Kroz nju se otvara prolaz u magični svet u kome žive čarobnjaci, vile, duhovi i druga fantastična bića. Šarena družina sastavljena od magičnih bića dolazi po dečaka, izgubljenog princa, koji živi u londonskoj porodici koja po mnogo čemu podseća na onu iz Malog Kukumavčilišta u kojoj živi Hari Poter: oba dečaka su siročad, nevoljeni i zlostavljani u porodici koja ih je usvojila, a koja svu pažnju i ljubav poklanja sinu jedincu, u oba slučaja surovom, glupavom, proždrljivom i nevaljalom detetu. Uopšte, uvodni delovi knjiga o Hariju Poteru, njegov odnos s Darslijevima i razdvajanje magičnog i normalskog sveta neverovatno podsećaju na zaplet knjige Tajna platforme 13. Vodile su se polemike o tome da li je Džoan Rouling pokrala ideju Ibotsonove, koje je Eva presekla rekavši da je moguće da je Roulingova istovremeno došla na sličnu ideju, kako to biva u svetu književnosti, „mada sam se ja prva setila”, dodala je Eva. U knjigama iz tog perioda sve vrvi od šašavih duhova, razmaženih princeza, čarobnjaka i fantastičnih bića svih sorti. Crv i uobražena princeza (The Worm and the Toffee Nosed Princess, 1983) je „zabavna i pomalo vaspitna priča” o uobraženosti. Posle uspeha Velikog duhovskog spasavanja, Eva Ibotson ponovo isteruje duhove iz zamka u knjizi Kako su duhovi opsedali Hajrama S. Hopguda (The Haunting of Hiram C. Hopgood, u Americi je roman objavljen pod imenom The Haunting of Granite Falls, 1987). Gospodin Hopgud (Nadobar), teksaški naftaš bogataš, kupuje engleski zamak od dvanaestogodišnjeg naslednika, siročeta Aleksa Mekbafa koji jedva čeka da ga se ratosilja, pošto više ne može da priušti održavanje starog i oronulog doma svojih predaka. Hopgud želi da preseli zamak u Teksas i njegov jedini zahtev je da mu zamak stigne bez duhova. Aleks smišlja genijalni plan kako da izađe na kraj s duhovima, koji uključuje jednog vikinškog ratnika, vampira bez zuba po imenu Stanislaus i paklenog psa. Usput se još i zaljubi u Hopgudovu desetogodišnju ćerku Helenu, koju duhovi spasavaju kad je kidnapuju. Simpatični duhovi ponovo su junaci romana Kućna dostava duhova (Dial-a-Ghost, 1996).
Kada je preminuo njen muž i ljubav njenog života, Eva Ibotson se od vesele dečje fantastike, u kojoj je sve praštalo od šala i likova koji su lakog srca prolazili kroz svakojake peripetije, okrenula pisanju ozbiljnijih romana za decu u kojima su emocije, do tada potisnute i preklapane humorom, sada došle do izražaja. Tragom džinovskog lenjivca (Journey to the River Sea, 2001) pisala je u spomen na svog muža, prirodnjaka, nakon opsežnog istraživanja prirode i istorije Brazila, u kojem nikada nije bila. Zaplet knjige je osmišljen kao Pepeljuga za stariju decu: Maja, siroče, nađe se u rukama surovih staratelja, rođaka plantažera kaučuka u Brazilu, koji posluje na ivici zakona, i posle mnogo nevolja, oslobađa se i nastavlja da živi sa svojim princem divljine u amazonskom carstvu. Premda se umnogome razlikuje od njenih komično-fantastičnih knjiga, ovaj roman ne oskudeva ni u humoru ni u magiji, koji su prosto sada druge vrste. Umesto iz fantastičnih vratolomija, uzbudljivost ovog romana izvire iz drame, neizvesnosti, nagoveštaja ljubavnog zapleta i neke poetske pravde koja se može naslutiti od samog početka. I magija je druge vrste, umesto očigledno fantastičnih elemenata, ovaj roman prepun je suptilnijih, čudesnih detalja: dok priča o usamljenom siročetu i njenoj stamenoj guvernanti duboko u amazonskoj džungli, probijaju čuda prašume s njenim vlažnim vazduhom, jarkim svetlom i egzotičnim živim svetom. Roman Tragom džinovskog lenjivca je 2001. godine osvojio Zlatnu Nestlé Smarties nagradu za dečju knjigu i bio u užem izboru za Gardijanovu nagradu za dečju knjigu i nagrade Whitebread i Blue Peter. Predstava urađena po ovom romanu dugo se izvodila u engleskim pozorištima. Usledila je Kazanska zvezda (The Star of Kazan, 2004), koja ponavlja glavne motive njenih ranijih knjiga: priča je smeštena u habsburškoj Austriji, siročići u rukama zlih staratelja, otkrivanje tajne porekla, fantastika. Junakinja Anika je siroče koje odrasta okruženo ljubavlju dok se ne pojavi njena lažna biološka majka. Kazanska zvezda je bila u užem izboru za Karnegijevu medalju (2005) i osvojila je Zlatnu Nestlé Smarties nagradu za dečju knjigu
Eva Ibotson se romanom Zveri zamka kamene kandže (The Beasts of Clawstone Castle, 2005) vraća šaljivim pričama o duhovima. Roman Džin iz Buljave tvrđave (The Ogre of Oglefort, 2009), priča o džinu koji ima nervni slom, bila je u užem izboru za Gardijanovu nagradu za najbolju knjigu za decu. Na ceremoniji dodele te nagrade, prošlogodišnji dobitnik Mal Pit, hvalio je knjigu zato što je „kao da čitate braću Grim očima Montija Pajtona”. Njena poslednja knjiga, roman Jedan pas i njegov dečak (One Dog and his Boy, 2011), spaja humor prvih knjiga za decu i emotivnost onih napisanih pred kraj života.
Eva Ibotson je napisala i nekoliko televizijskih scenarija, a po njenim knjigama su snimani filmovi.
U knjigama Eve Ibotson junaci su najčešće siročići, koji nesrećnim sticajem okolnosti dospevaju u pogrešne ruke, bilo kod sebičnih, proračunatih staratelja bilo pod vlast nevaljalih fantastičnih bića. Oni su uvek jake ličnosti, sposobne da ovladaju situacijom u kojoj se nađu. Dva su razloga za to, kaže autorka. Jedan je tehnički, deo spisateljskog zanata, koji služi tome da se napiše knjiga koju će deca rado čitati: „Mama i tata te neće pustiti da kreneš u džunglu samo sa četkicom za zube. Ko, prema tome, može najlakše da bude protagonista avanture? Ja radim isto što i svi pisci, oblikujem situacije za uzbudljive avanture. A za to su najzgodniji siročići, jer njima skoro ništa ne stoji na putu ka dečjim avanturama.” Međutim, to nisu tužne priče o razorenom detinjstvu, lošim uslovima u kojima odrastaju siročići, niti se Eva Ibotson ikada bavila tragičnim temama. Stalno je naglašavala da piše iz želje da zabavi i oraspoloži, iz potrebe da napiše srećan kraj, čak i kad je sazrela kao pisac počela da se bavi dubljim temama. Dakle, ona koristi likove siročića da bi oblikovala zabavnu priču, a ne zato da bi se bavila položajem deteta u svetu.
Preplitanje fantastike i realnosti u delima Ibotsonove, ima sličnu funkciju: da priča buda zanimljivija i smešnija. „Smešno je što ja zapravo uopšte ne volim fantastiku”, izjavila je jednom prilikom. „Uopšte ne volim duhove i ne verujem u fantastična bića, i stvarno sam iznenadila samu sebe kad sam počela da pišem o njima. Smatram ih nekakvim ekscentričnim autsajderima koji me uvek prate i zasmejavaju. Moje veštice nisu naročito opasne ni uspešne, pre su kao neke siromašne rođake koje stalno nešto zabrljaju. Volim kad se za nešto što izgleda moćno i važno ispostavi da je obična prevara, a za sve te likove da su zapravo poput nas.” Još od njenih prvih knjiga za decu kritika je slavila njen dar da kroz „žive opise jezivog i grotesknog pruži čitaocima uživanje, a da čak i najgrozniji njeni likovi uspevaju da budu dopadljivi”. Sve te trapave veštice, zbunjeni duhovi, bezubi vampiri, sluđene vile, čarobnjaci, džinovi treba da – zasmeju i zabave čitaoce.
Kritičari su već od prvih knjiga Eve Ibotson slavili njen dar da stvori avanture koje u isto vreme deluju stvarno i neverovatno, i da u njima magično učini opipljivim. Odnos između ta dva elementa varirao je od dela do dela i po mnogima, gotovo savršenu ravnotežu Ibotsonova je ostvarila u svom najslavnijem delu, Tragom džinovskog lenjivca. Nezaobilazni element njenih dela je humor. „Za mene je humor od neprocenjive važnosti. Verujem da samo sa humorom možeš da ponovo radiš iste stvari, pri tom ne mislim samo u knjigama, već i u životu. Kad čovek ume da se smeje, to je lekovit proces. Ima jedna jevrejska poslovica: Kad si gladan, pevaj, kad si povređen, smej se! ... Uvek težim humoru. Ja ga naravno, ne koristim uvek svesno: to je umeće i način na koji čovek sagledava život, mada možda ponekad i pogreši u tome. Ja prosto nisam htela da život uzmem previše za ozbiljno.”
Vrlo često, radnja romana Eve Ibotson se odvija u predratnom Beču, o kakvom joj je pričala majka: svet izobilja, jednostavnosti, blistav i klasno podeljen, s neverovatno bogatom predratnom kulturom, hranom, muzikom, luksuzom i divnom alpskom prirodom. Ibotsonova je govorila da je poverovala u svet o kojem joj je majka pripovedala i „želela da ga oživi i slavi u svojim romanima, da pronađe početak svim majčinim pričama”. Kućna posluga je igrala važnu ulogu u takvom društvu, omogućavala je život bogatašima nevičnim kućnim poslovima, pa je Eva, sećajući se svog detinjstva velikim delom provedenog u kuhinji, pokušala da oživi svet kuhinje, kuvarica, guvernanti i lakeja koji su ispotiha i neprimetno odgajali i vaspitavali decu svojih gospodara.
Duboko poštovanje prema tom svetu izbija u svim knjigama Ibotsonove: u Kazanskoj zvezdi, na primer, kuvarica Aniki pruža pravu majčinsku ljubav, za razliku od varalice koja se predstavlja kao biološka majka, a u Tragom džinovskog lenjivca, indijanska posluga i stroga, kruta gospođica Minton, jedini su kojima je zaista stalo do Majine dobrobiti, dok je njeni surovi rođaci ostavljaju da izgori u požaru. Likovi posluge često su oličenja ljubavi, topline doma i mudrosti.
Eva Ibotson je pisala do poslednjeg časa. Trudila se da što bolje oblikuje priču, da se što lepše izrazi na jeziku koji joj nije bio maternji. Imala je običaj da piše i briše bezbroj puta dok ne bude zadovoljna rezultatom, ali se nikada nije hvalisala time. Ako se ikad i hvalila, bilo je to svojom duhovitošću, potrebom da kroz smeh izleči i ulepša život, svoj i svojih čitalaca.
Sve knjige Eve Ibotson imaju srećan završetak – ona je govorila da ne bi pristala na drugačiji završetak ni da joj ponude milion funti, da zapravo i piše da bi sebi i svojim čitaocima pružila zabavu i zadovoljstvo, i knjige koje mogu da posluže za inteligentan eskapizam. „Moj cilj je da stvaram lake, zabavne knjige, možda pomalo vaspitne, ali u kojima ništa ne ugrožava srećan kraj. Moglo bi se reći da je to pokušaj da se rečima napiše dobar bečki valcer!”
