Patrola na cesti

09.05.09 Politika

Junaci žive u Dalmaciji i pate na različite načine. Gotovo svima njima zajednički su rani porodični jadi, složeni obiteljski odnosi, susreti generacija koje reže jedna na drugu; tiha tuga i glasna melanholija u stomaku koja se kasnije, gotovo u svim pričama, seli i opako materijaluzije na ratištu

Deset pripovedaka nastalih tokom poslednjih deset godina čini najnoviju knjigu pisca, kolumniste i poznatog hrvatskog filmskog kritičara Jurice Pavičića (Split, 1965). Najmanje tri priče u kolekciji Patrola na cesti (VBZ, Beograd, 2008) sadrže u sebi ponešto od fudbalske tematike. Balun najbolje karakteriše Pavičićeve junake, ali služi i kao teren na kome se ukrštaju koordinate vremena i prostora, pozicionirajući sudbinu protagonista.

Junaci žive u Dalmaciji i pate na različite načine. Gotovo svima njima zajednički su rani porodični jadi, složeni obiteljski odnosi, susreti generacija koje reže jedna na drugu; tiha tuga i glasna melanholija u stomaku koja se kasnije, gotovo u svim pričama, seli i opako materijaluzije na ratištu. Iza toga ne ostaje gotovo ništa. Jedino demencija ili neka slična nesposobnost starijih junaka da se bilo čega sete. Sve u svemu, čista južnjačka gotika, ali na mediteranski način, kako su napisali na koricama.

Naslovna priča Patrola na cesti posveta je pesmi Brusa Springstina Highway Patrolman sa albuma Nebraska. U proznoj obradi, Springstinov Džo Roberts koji „radi za državu“, dobija svog dalmatinskog parnjaka - Josipa Jonjića, koji isto radi „for the state“, u policijskoj upravi. Nemirni brat policajca ovde je Frane, umesto Springstinovog Frenkija.

Stvarajući lik krimi-brata koji okreće leđa familiji i koga kasnije juri brat-policajac sve dok svetla njegovih kola ne iščile u daljini, Jurica Pavičić koristi fudbalske detalje koji zaista efektno predstavljaju karakter junaka. „Dolje u dolcu“, piše na 80. stranici, „igrali bismo balun s djecom iz sela, Frane bi stajao na branci i bacao se kao lud.“ Taj dečak koji će se pretvoriti u opasnog tipa, još je na fudbalu pokazivao kako shvata svet. „Bacao bi se po kvrgavoj vrtači lijevo i desno, razbijao laktove i koljena, glavom išao u noge napadaču u naletu.“ Nije se bojao, imao je kratak fitilj, ili fudbalskim jezikom rečeno, stavljao glavu tamo gde drugi nisu smeli da stave nogu.

Četvrta priča sastoji se od sedam slika i nosi naslov Opća povijest nogometa. „Balun“ je u njoj glavni junak, fudbalski motivi potpuno su eksplicitni, a pisac priču posvećuje Tomislavu Iviću, na šta bi se mogla obratiti posebna pažnja, baš kao što bi se mogle preskočiti autorove pomalo nezgodne posvete Karveru, Borhesu ili Hjustonu koje piscu najčešće mogu samo da zabiju auto-gol i ništa više. U ličnoj istoriji fudbala, pripovedač beleži najvažnije momente. Zlatno doba Hajduka, 1974, 1975. godina, „južnjačka čarolija“, onaj „sjevernjački nogomet, nemilosrdan i hladan“; „jedan razlike doma, punat na gostovanju, točno koliko treba, baš kao Juventus“. Otac pripovedača, inženjer, brani trenera, doktora od baluna, zbog igre koju drugi napadaju jer je to „balun bez poteza, driblinga i gušta“. Zatim slede sećanja na prvi kolor televizor, RAI, finale Kupa šampiona, mečeve Hajduka sa Hamburgom, Totenhemom, Partizanom, ali onda na red dolazi i onaj nesrećni meč Dinama i Zvezde, posle njega rat i jezive slike sa ratišta, iz sobe jednog Delije... Fudbal tu već postaje istorijsko-sociološka kategorija, teren za opasnu igru do smrti, a Opća povijest nogometa zbirka sećanja koja su u svim Pavičićevim pripovetkama melanholična i gorka. Međutim, i ova priča, poput nekoliko drugih, kao da vapije za malo finijom stilskom obradom, za bolje isprofilisanim junacima, za malo sporijim ritmom, za malo dužim zadržavanjem na pojedinim slikama, a možda čak i jednim oštrijim klizećim startom u samu dubinu pripovedača, nakon čega će se, posle te grube provokacije, u svakoj priči ići na veće potrese, na sve ili ništa.

Subotnji derbi, sedma pripovetka u knjizi, zatvara ovaj fudbalski krug motiva. Još jednom se krećući u okviru porodične priče, među familijarnm problemima, pripovedač nam ovde već u prvom pasusu predstavlja Bracu, sa spremljenom sportskom torbom, „sve je bilo na mjestu, kao i uvjek; dva ručnika, dres, duple čarape, štitnici, steznik za koljeno i kopačke“. Spremajući se za veliku karijeru dok sa TV-a stižu slike subotnjeg derbija Hajduk-Dinamo, umesto da igra za splitski tim, Braco stoji u kujni, osećajući miris koji mu ne prija, ćušpajz, poriluk ili kelj u emajliranom loncu. Taj libero koji postiže dva gola protiv Metalca (završeno 3:1) nalazi se pred prekretnicom, dobija poziv da pređe u veliki klub. No, njegov otac ima Alchajmerovu bolest, to će zakomplikovati stvar u ovoj igri markiranja igrača, igri „flastera“, kad nikad nisi sam, nego vas je uvek dvojica, samo je pitanje da li si ti čuvan ili ti nekoga čuvaš. Bio napadač ili odbrambeni, tvoja sudbina se tu svodi na isto. Korak, dva, najčešće - ni makac!

Mića Vujičić

15.08.08 Vreme

Jurica je Pavičić (Split, 1965) u hrvatskom novinarstvu, esejistici i kritici (književnoj i filmskoj) intenzivno prisutan već blizu dvadesetak godina, a u novom talasu hrvatske proze – presudno obeležene "fakovskom" odrednicom, šta god ona značila, a tu je svakakvih čudnih šumova s vremenom sve više – aktivno sudeluje poslednjih desetak godina, kao autor nekoliko veoma zanimljivih romana (Ovce od gipsa, Nedjeljni prijatelj, Minuta 88, Kuća njene majke, Crvenkapica); o nekima od njih pisano je i na stranicama ovog nedeljnika.

Patrola na cesti prva je zbirka priča ovog plodnog autora, i može se reći da na prvi pogled ne donosi neke bitne tematske ili stilske novine, jer se autor mahom drži svog dalmatinsko-zagrebačkog proznog sveta u kojem se suvereno snalazi, istražujući ga u maniru savremenog "neorealističkog" proznog pisma, onog koje svakako više duguje Karveru nego, šta ja znam, Borhesu... (mada će Jurica P. i jednom i drugom ovde posvetiti po priču), a na domaćem terenu više Marinkoviću, Šoljanu ili novijem Tribusonu nego neprohodnim razlogovcima ili često neplodno "prereferentnim" kvorumašima...

Na drugoj strani, "novo" je sama kraća prozna forma; kao više nego "utrenirani" autor, Pavičić očigledno nije imao ono poslovičnu potrebu da se kali kroz priče, spremajući se tako za roman kao tobožnju "veliku maturu" književnosti; pre bi se reklo da je autor više zazirao od strogoće i disciplinovanosti priče nego od komotne raspričanosti romana; s dobrim razlozima, uostalom, kakvi i dolikuju jednom tako iskusnom i pametnom čitaču: samo takav zna koliko je kraća forma opasnija od romana, pod čijim se izdašnim skutima obično može prošvercovati i ponešto ne baš najbolje, a da vas ne uhvate. Sa pričom, međutim, nema zezanja: ona je tu, u epicentru čitaočevog svemira, ili pak nije nigde i nije ništa: ona se ne može popravljati u hodu.

Pavičićev pripovedački debi sastoji se od deset priča: neke su stare i po desetak godina, no većina je "udarnički" napisana u poslednjih godinu dana. Gornja tvrdnja kako Pavičić ovde ne proširuje bitno tematski svoje pripovedačke horizonte nije nikakav apriorni prigovor: dobro je za pisca ako ume ispravno da proceni u čemu je jak i šta ga se, kao pisca, uistinu tiče, umesto da se bez pravog razloga, poriva i utemljeljenja rasplinjuje na sve strane. A ono u čemu je Pavičić među najboljima, i kada piše prozni fiction i kada se bavi non-fiction esejistikom i kolumnistikom, jeste inteligentna i suptilna socijalno-mentalitetsko-kulturološka opservativnost; malo je ko, ne samo u Hrvatskoj nego uopšte Na Ovim Prostorima, tako znalački osvetlio kobne istosti i traumatične promene ovdašnjih, potkontinentalnih društava. Promene su, naravno, najpre one ratno-državne, nestanak jedne države i nastanak druge, po prirodi svoje maloletnosti etnokratske, i "tranziciona" promena politekonomskog sistema od (pre)zrelo-socijalističke ka divljekapitalističkoj paradigmi, a i jedno i drugo lomi ljudske sudbine, uništava nesnađene i groteskno presaldumljuje one koji se uvek i svugde dočekaju na noge, survivore koji "uvek opstaju", ali je veliko pitanje da li je u njima preostalo ičega vrednog opstajanja. A ona kobna istost, e, to je onaj Večiti Patrijarhat našeg (ne samo) dinarskog sveta, koji se dočepa Splita i Zagreba, pomalo se i obogati, ako izdrži do druge-treće generacije već se i išlifuje, ali iz kojeg ipak ne izvetre "geni kameni" i ograničavajuće, dubinski samouništavajuće vrednosti na kojima je zasnovan... No, Pavičić je daleko od dekadentnih "glembajevskih" tema, jer su, uostalom, novi, postkomunistički balkanski Glembajevi ionako još u svojoj prvobitnoj fazi, prvo su ubijali i pljačkali, sada samo pljačkaju... Junaci Pavičićevih priča otuda su oni koji bi tek rubno da se ogrebu o taj svet, ali to najčešće završava loše po njih, jer igra u jednom momentu postaje odviše pokvarena ili suptilna za njih, ili pak oni "mali ljudi" koji su i u šljaštavom Vrlom Novom Svetu balkanokapitalizma anonimna, tegleća pešadija, ono što su bili i u svim prethodnim režimima, i što je odavno njihova jedina prava priroda.

Uvodna priča Drugi kat, nebo prava je mala virtuozarija iz žanra tragedije patrijarhata, takorekuć direktan prenos tragično-grotesknog raspada sveta autoritarnog oca koji je unapred isprojektovao ne samo svoju bespravno dograđenu kućerinu za izdavanje nego i sudbine sopstvene dece (zaključavši ih u sopstveni fantazam rodovske idile!), a koje bi ona sada imala samo odigrati, kao kakav scenario, ili će u protivnosti biti izopštena; Deset, devet izvanredna je psihostudijica o uvek-i-svugde bolnoj vezi roditelja i (odraslog) deteta, u kojoj nikada neće svi računi biti raščišćeni tako da neko ne pati i da ne bude zakinut; Skupljač zmija je atmosferom pomalo "hemingvejevska" ratna proza, upečatljivo poentirana studija naličja mitologije "ratnog herojstva" iza kojeg nema ničega osim gole, drhturave ljudskosti, silom ili moralnom ucenom saterane u satansku situaciju bez časnog izlaza; Opća povijest nogometa je zgodna, pomalo grlom-u-jagodasto intonirana hronika društveno-kulturnih mena odigranih za naših života, a sve kroz nogometni balun, sa splitskim, hajdukovskim šmekom; priče Pokopani pas, Subotnji derbi i Dva tenora jesu, moglo bi se reći, "klasični Pavičić": razdiruće intimne sumnje i porodična nerazumevanja i sunovrati prepleteni sa spoljnim haosom, onim koji proizvodi jedan "novi", za mnoge nedokučivi, ravnodušni i(li) surovi društveni poredak, u kojem više ne znaš je li gore "snaći se" ili ostati marginalac: i jedno i drugo je gubitništvo, svako na svoj način. I zalog je uglavnom nepovratan. Žena koja je nestala, najduža i po svoj prilici najbolja priča u ovoj knjizi – pisana tako da je, još samo malo razrađenu, već vidite kao "gotov" filmski scenario! – najmoćnija je upravo u nenapadnom, a neumoljivom portretiranju nepojamnog užasa "uredne i ugledne" građanske egzistencije, iz koje je zapravo tako lako i prirodno zauvek istupiti, a opet, baš za to ti je potrebno svo herojstvo ovog sveta; ako si žena, možda ti ni to nije dovoljno! Na koncu, Južni sprovod, ne slučajno posvećen Džojsu i Džonu Hjustonu – link prema Najboljem Filmu Svih Vremena više je nego jasan, i sasvim razložan – naizgled lagano-realističkim sredstvima zaziva metafizičku jezu konačnosti: u Splitu, doduše, nema snega da popane po mrtvima kao u "Mrtvima", ali kiša i gnjila južina učiniće svoje!

Patrola na cesti je, rekoh, za autora tematski možda tek minimalno "proširenje područja borbe", ali izvedeno na način koji izaziva poštovanje. Pavičić nije od onih Majstora Stila nad čijim elegantnim ili baroknim rečenicama padate u (čazma)trans, ali je od one sorte pisaca koji su so svake dobre književnosti: pisac Priča sa razlogom i smislom, onih koje se bolno ili (znatno ređe) slatko tiču i onoga koji piše i onih koji čitaju.

Teofil Pančić