Pesme iz šezdesetih

"ona je prostrla svoje godine po parketu
njene su oci bile pune ko zrele breskve
njene su dojke bile tople ko mali psici
govorio sam joj da je glupava da se pravi vazna
svetlana svetlana znas li ti da je atomski vek
de gol gagarin i kojestarije sve sam joj govorio
ona je plakala ona je plakala"

03.04.04

Imao sam u mladosti, kao što je lepo rekao Matija, svojih pet minuta, postigao sam gol i posle nisam morao da se otimam za svaku loptu, kaže autor čuvene poeme „Mostarske kiše” Pero Zubac (1945), pesnik, esejista i antologičar, rođen je u Nevesinju, a već četiri decenije živi u Novom Sadu. Prvu pesmu je objavio 1962, a prvu knjigu 1967. godine. Ovaj izuzetno plodni pesnik objavio je četrdesetak zbirki pesama, dvadesetak knjiga za decu, više knjiga eseja, a sastavio je i više antologija našeg i stranog pesništva.

Pesničku slavu stekao je poemom „Mostarske kiše”. Novosadski „Stilos” je objavio izabrane pesme Pere Zupca, u pet knjiga.

Zubac je dobitnik gotovo svih naših književnih nagrada, a nedavno je stiglo i priznanje kompanije „Instel” koje se dodeljuje za životno delo. Tim povodom objavljena je knjiga „Molitvenik sna”, u izdanju „Srpske knjige” i „Instela”.

Nema zaljubljenog gimnazijalca koji nije znao napamet barem deo „Mostarskih kiša”. Kako je nastala ova, sada već čuvena, poema?

- Napisana je u dahu, jedne večeri, krajem septembra 1965. godine u Novom Sadu. Znao sam samo prvih desetak stihova, ponavljao sam ih, u hodu, i onda se klupko sećanja odmotalo. Tako, vrelu i tek napisanu, poslao sam je uredniku „Telegrama” Zvonimiru Golobu u Zagreb i on je poemu objavio 7. oktobra. Kako jednom reče Dragomir Brajković, mladi pesnik je poemu napisao u perfektu, kao da piše iz gustog, nataloženog iskustva.

I što, nedavno reče moj dragi Matija Bećković, na dodeli „Instelove” nagrade za sve što sam uradio u poeziji, imao sam u mladosti svojih pet minuta, postigao sam gol i posle nisam morao da se otimam za svaku loptu.

U poemi je pod imenom „Svetlana” sakriveno moje nežno i setno sećanje na reči, ćutnje, osobenosti četiri moje mladenačke, rane ljubavi: Ljiljanu iz Beograda, Mirjanu iz Mostara, Veru iz Osijeka i Draganu iz Novog Sada.

Pesme u zasenku

Ova knjiga Vas je izbacila u pesničku orbitu, ali su u njenoj senci ostale mnoge druge Vaše važne knjige?

- Sve što sam napisao u svetu poezije, „Mostarske kiše” su odgurnule u zasenak. Jednom sam o tome pričao sa Đorđem Kadijevićem, koji mi je, na moje radosno iznenađenje, rekao da je poema jedna od onih knjiga koje mu noću stoje pored uzglavlja. U mladosti mi je to smetalo, a kasnije sam shvatio da ta dečačka, neprevrela poema otvara vrata svakoj mojoj kasnije napisanoj reči, da me po njoj znaju, zbog nje vole, ili mi na njoj zavide, da je ona i sada, na relevantnim umetničkim veb-sajtovima na Internetu, od ruskih do američkih, na svim velikim jezicima, prisutna kao omiljena lektira meni neznanih izbirača, tako da druge moje knjige, a ima ih nekoliko do kojih i sam držim, čekaju da ih ponovo iščita neko neznan meni, nerođen još, u nekom budućem vremenu. Ili neko od mladih koji će se, možda baš upućen „Kišama”, zagnjuriti u moje višetomno izdanje koje ste pomenuli.

Vaš zavičaj je Nevesinje, ali Vaši duhovni zavičaji su Mostar i Novi Sad. Šta pesniku znači zavičaj?

- Ne može se reći: „Ja živim u svom zavičaju”. Zavičaj je tek kada odemo, odmaknemo se, odmetnemo se, tada postoji rodni kraj, a zavičaj je već duhovna kategorija i, kako ste rekli, može ih biti više. I što smo stariji, to je zov zavičaja, opojan i orfejski, neodoljiv kadikad, sve prisutniji u našim mislima i snovima. Ja tako često sanjam da sam u Nevesinju, idem poljem sa mojim ocem Obrenom, jašemo konje, beremo lekovito bilje, uvek s njim, uvek pored njega, a tamo negde moje sestre brižne pevaju pesme koje nikada nisam slušao. Strašni zov zavičaja.

Mostar moje mladosti, Novi Sad moje zrelosti.

Ljubav je najlepše i najvažnije osećanje. Ali, šta se događa kada ljubav prođe?

- Ljubav nikad ne prođe, ma bila mala kao zeba, kao zrno biberovo, ostaje da traje u vremenu kao klupko zgusnute energije, koje će se u neku drugu dušu, ko zna kada, preseliti, kao udisaj vazduha, kao iznenadna sreća, kao molitva tkana od radosti. Jeste moćno osećanje i na njemu počiva svet.

Ljubav ne vezujete samo za mladost. Ljubav (i ljubavna pesma) moguća je i u poznim godinama?

- Toliko ljubavnih pesama velikih svetskih i naših pesnika znam napamet, toliko romana i priča bih umeo da prepričam, toliko filmova pamtim, kao scene iz „Kazablanke”, „Sjaja u travi”, „Velikog Getsbija”, „Džamilje”... a ne bih umeo da kažem definiciju ljubavi. Možda, u ovom trenu, čini mi se, samo jedna reč - ona.

Govorite i o poslednjem odlasku. Smrt ne doživljavate tragično, već kao put „u nepostojanje, u duša vrt”?

- Nema smrti, ima transformisanja energije. Čini mi se da sam tako razmišljao o smrti od kada sam ustanovio da umem da mislim. Sve u mome dečaštvu što se zbivalo, kada posmatram sada, izdaleka, kao da je bilo velika i bezbolna predsprema na odlazak na drugu obalu, kako to spominjem u pesmama. Pa i sada, kada mislim da sam odrastao i da filozofski promišljam svet u sebi i oko sebe, čini mi se da fatum smrti posmatram sa izvesnom premoći, da ja to umem, da se ne bojim. Pa kada dođu atovi iz Aleksinog predsmrtnog sna, možda i ne zateknu mene, no nekog ko se pretvara da sam to ja, a da sam ja već u nekome ko će živeti još dugo, dugo.

Vrhovno kosmičko pravilo

Čitav niz pesama posvećen je veri u Boga, toj najvećoj tajni sveta?

- Moja vera počiva na uverenju da postoji vrhovno kosmičko pravilo pravde koje sve prati i sve zna i da je u svakom vremenu sve zapisano unapred samo što kodove živi ne mogu da iščitaju, to im nije dano, jer se ne bi ponašali, bojim se, nimalo bogobojažljivo. Odmalena sam se sretao sa Hristom i to se prijateljstvo pretočilo u moje pesme. Angeli iz mojih snova najbolje znaju koliko ja poštujem svaku veru u čoveku i koliko umem da sumnjam, jer na sumnji počiva nada da se svet može izmeniti i prodobriti.

Sve o toj najiskonskijoj i najsuštinskijoj tajni življenja kazano je u mojim pesmama. Da li sam ga video? Nisam. Nigde i nikada. Da li smo se sretali? Jesmo. Ali on to neće potvrditi.

Veliki broj pesama posvetili ste „svetlim grobovima”. Da li su to samo Vaša pesnička sabraća ili i literarni uzori?

- Pre bih rekao uzori, ne usuđujem se da se bratimim sa velikima, onima od kojih sam učio i kojima sam se divio i divim se i sada. Obraćam se u pesmama mnogim velikim imenima svetske i naše umetnosti, spominjem Vermera, Trakla, Pasternaka, Crnjanskog, Dučića, Šantića, Pavezea, Bećkovića, D. Trifunovića, Zdravka Mandića, Savu i Dragana Stojkova, Verlena, pa Kristmana Gudmundsona, Dobricu Erića, Branka Miljkovića, Antuna Branka Šimića, Juru Kaštelana, Dobrišu Cesarića, Miroslava Antića... Svi oni, i mnogi drugi, promiču mojim pesmama ovih tamnih četrdesetak godina pisanja. I svi su tu. Kao da su oduvek bili u meni.

Pevate i o najnovijim događajima, o građanskom ratu, u poemi „Povratak Mostaru”. Da li je moguć povratak u grad u kojem Srba više nema, u kojem su srušeni pravoslavni hramovi, u kojem bronzani Aleksa leži na dnu Neretve?

- Poema „Povratak Mostaru”, taj rimejk „Mostarskih kiša”, svedoči o mom virtualnom boravku u Nevesinju i Mostaru i ti opori i setni „nevesinjski prizori” i sve slike Mostara kojeg nema govore da ja, u stvari, pišem, uglavnom, o onome čega nema.

Nisam odlazio ni u rodno Nevesinje, najdraži moj grad, ni u Mostar, oslonjen na moje detinjstvo i rane godine mladanja, već šesnaest godina. Kako mi čudno izgleda ta brojka kad je sad, govoreći sa Vama, izgovaram, jer sam otišao iz Nevesinja baš kada sam imao toliko godina. A sve što je bilo između, sećanje je samo.

Ima Srba u Mostaru, na obe strane, ima ih više nego što mislimo da ih ima. I vraćaju se, i vraćaće se, nadam se, ne čekajući godine starosti. Ponovo se gradi manastir Žitomislić, sve sa njegovim prelepim konacima, a i crkva pravoslavna, ona iznad Aleksinog groba, ponovo će biti izgrađena. I novi, Stari most je gotov. I Aleksa, sada veći i bronzaniji, ponovo je napravljen i na isto postolje postavljen.

Zoran RADISAVLjEVIĆ

04.12.03

Pesma je, ko objavi izabrane pesme. Što malo pomera i nemoćnu izdavačku dnevnost u kulturnu baštinu. Pero Zubac je Izabrane pesme, u pet tomova, u izdanju novosadskog “Stilosa” ugradio u današnje demokratske srpske afere. Pomoću Izabranih pesama je potkrepio gledište, ujedno i poruke svih svojih pesama, o sukobu interesa poetskog i stvarnog. Drugi deo ovog iskustva čini pre svega nebo, zbog čega Srbi nisu u stanju da odole poeziji.

Pero Zubac piše poeziju četrdeset godina. Raspitujemo se za osećanja i saznanja koja drže pesnika posle objavljivanja Izabranih pesama.

- Jasnije vidim prošloga sebe, a budućeg skoro da ne vidim. Sem da završim neke poslove i to je sve. Znam kako i ko me voli. Znam kome sam potreban i zašto. Znam šta nisam završio i zašto nisam završio i znam šta mi je, dok mi ta svetiljka gori, činiti. Ali, jasnije vidim svoje zablude i poraze. Nijednu pobedu ne vidim. Ako nije jedina pobeda to što ljudi koji govore o meni kažu da nisam uzalud mrčio hartiju.

Oglasili ste se sa “Mostarskim kišama”, pre četrdeset godina, a ko zna kada je sve to počelo. Valjda zato što “kiše” dugo traju tragamo za razlozima, sećate li se?

- Vrlo jasno se sećam. Ja sam, naime znao prvih desetak stihova i pre pesme. Ulicom idem i čujem zvuk pa počnem:...”U Mostaru sam voleo neku Svetlanu...”

Pokupili ste pesmu sa ulice?!

- Da, hodajući Mostarom uz zvuke tišine. Onda sam jedne večeri u Novom Sadu počeo da to iz Mostara ukucavam u mašinu. Celu pesmu sam ispisao i iste večeri, tada je pošta radila do ponoći, poslao je u Zagreb, u Telegram. Zvonimir Golob je bio urednik i već sledeće nedelje bila je objavljena. Kasnije sam hteo nešto da menjam, ali su se stihovi oduprli. I ostala je pesma onako kakva je prvi put zapisana.

Da li su “Mostarske kiše” napisale ostale pesme?

- Nisu.”Mostarske kiše” su mi napravile put kojim mogu komotnije da hodam a da me nešto ne pregazi. Dobio sam Goranov vijenac u 27. godini. Inače “Mostarske kiše” su samo zvuk, jezik i emocije. Kasnije sam pisao drugačije. Možda sam i bežao od “Mostarskih kiša”, želeći da ne budem pesnik jedne pesme. Objektivno i sada sam u senci “Mostarskih kiša”.

- Pišem sada “Povratak Mostaru” i to objavljujem u nastavcima u mostarskim “Hercegovačkim novinama”.

Ako je za utehu ili inspiraciju pesnicima i obični Srbi su tužni i sve tužniji. Iako je svaka radost tehnološki savršenija, tuga je prebrza i transparentna. Jer, tako izgledaju tranzicije koje odstupaju od običaja. Ima li tuga svoju moć i nemoć?

- Tuga je onda i odande kada čovek oseća da nije onako kako on misli da bi trebalo da bude. To je suština svega. Cveće vene pre nego procveta. Ljudi nestaju. Mladi ginu. Država nam se smanjuje. Teže se živi. Prosečnost vlada našim životima. Najumnije glave ne odlučuju o našoj sudbini i kada su to radile pogrešno su odlučivale. I koje osećanje da imamo sem osećanja bespomoćnosti. Ne mirimo se sa tim, ali smo ipak bespomoćni, jer pokušati bilo šta promeniti izvan umetnosti je zalazak u taj svet koji nije tvoj svet. Ne mislim samo na našu zemlju nego na ceo globalni svet. Vetrovi novog sveta dolaze izgleda od promišljanja američkih filozofa i globalista. Tamo se sve nalazi šta nam se sprema.

Kod američkih filozofa nema tuge, inače bi to bila supertuga ?

- Nema tuge, ali ima očajanja. Vide ono što zastupaju, ne mogu biti mimo sveta kojeg su smislili. Naša sudbina je odlučena. Po mom mišljenju, kako su nas rasturili tako će nas skupiti, možda ne u ovim granicama. Predstoji nam spajanje i bićemo veća zemlja nego što smo bili.

Savršeno je ono pitanje što se samim jezikom otvara. Kada će vremena boljih godina?

- Za blaga vremena treba opet da dođemo u određen kosmički položaj, kada će da nas osvetli neki snop energije i tada će se pojaviti neki novi ljudi sa lepim aurama i harizmama koje mi ne prepoznajemo. Dobri ljudi, spremni da žrtvuju sve za dobro drugih. U mojoj poeziji se može prepoznati vreme i ukus našeg življenja. Vidi se kada je bila mirnoća, spokojstvo, blagost i vidi se kada su počele oscilacije i kada se nije moglo pevati na način kako se moglo pevati u miru.

Kada pogledate sa ove distance, da li je stvarno “bravar” bio bolji?

- Ne volim kad Tita zovu bravar, a vreme u kome je on živeo i imao šansu da nešto uradi bilo je najbolje. Možda bi i neko drugi isto to uradio, na primer Koča Popović.

Nije vreme nešto što pada sa neba. Vreme je ime za neprolazne moćnike?

- Jeste. Ali moramo posmatrati konstelaciju sveta. Između dva bloka ima šansu da pravi treći. Tito je uvek išao na treću mogućnost. Vreme je omogućavalo treću mogućnost. Sada te mogućnosti nema.

Vi ste pisali pohvale Titu. Kako pesnik ulazi u priču o jednom moćniku, sam doprinoseći i podstičući njegov kult?

- Ne bežim od svoje biografije. Govorim o vremenu kada je sve izgledalo nedodirljivo, a ništa nije bilo nedodirljivo. Sticaj određenih istorijskih okolnosti doneo je mogućnost da se pojave ljudi određene harizme. Živeli smo u vremenu nade, kao ljudi.

Istovremeno imamo pesnike koji se kritički odnose prema harizmatičnim veličinama. Čak su protiv njih. Jeste li nekada imali sukob sa disidentima?

- Među disidentima tog vremena imao sam svoje najbolje prijatelje i ta prijateljstva i sada traju. Kao omladinski rukovodilac i ideolog CK omladine za Srbiju, četiri godine sam radio u Beogradu. Vrlo lepo vreme. Tada sam, kao scenarista profesionalac, ušao u krug ljudi koji su umeli da prave “Dan mladosti”. Onda sam sa kolegama koji su danas velika imena u našoj kulturi, iz sveta filma, književnosti i muzike,neću im pominjati imena...

Zašto?

- Zato što je to meni bila čast a njima može da zasmeta. Najveći kompozitori sadašnji, najveći pisci, najbolji koreografi, najbolji reditelji, najveći filmski teoretičari bili su okupljeni oko jedne jugoslovenske fešte. Meni je to bilo drago raditi i to sam umeo da radim.

Jeste li bili uvereni da Tito dobro radi svoj posao? Vaši prijatelji disidenti nisu bili ubeđeni u to.

- Nisam ja to radio za njega. On je bio za mene samo jedan od gledalaca. Ja sam to radio kao čovek koji veruje da je toj omladini lepo. Radili smo vrlo moderne priredbe. Jednom su od mene tražili mogu li da napravim predstavu kao oni u Koreji i Kini, one žive slike. Rekao sam da mogu, ali mi treba 50 000 Kineza u publici, jer mi nismo disciplinovan narod da reagujemo u deliću sekunde i da okrenemo obojenu stranicu papira. Bili smo srećni što možemo tako nešto i dobro da napravimo i svi smo bili dobro plaćeni. Govorim o profesionalcima. Lepo je bilo što je postajao kolektivni zanos i verovatno se to nikada neće ponoviti. Kada je toga nestalo videli ste šta je počelo. Najbolje naše priredbe bile su one posle Tita.

Kako jedan kreativan čovek zanemaruje činjenicu da je postojao Goli otok, progon neistomišljenika na univerzitetu, komunističko forsiranje samo ideologije Jednog uma? Kako kreativan i obavešten čovek ne uzima u obzir takvu stvarnost, nego slavi autokratski sistem?

- Dan mladosti nema nikakve veze sa Golim otokom. O Golom otoku znao sam normalno kada su i koliko znali i svi drugi građani. Mene je to vreme držalo, ta ideja da smo mi jedna zemlja koja može biti sretna. Video sam odnos tih ljudi kada se govori o recepciji onoga što pišem. U svakoj našoj bivšoj republici sam bio dočekivan kao pesnik koji je čitan. I danas me ima u nacionalnim bibliotekama Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije. Nisam bežao od toga da je bilo grešaka u revoluciji ali ja nisam učestvovao u njoj. Bilo bi od mene krajnje nefer da sada kažem da nisam bio sretan posle svakog susreta sa Titom. Uoči Nove 1980. godine, 31. decembra 1979. dobijem od njega poklon, moju knjigu pesama sa njegovim potpisom. Ujutro je otišao na Brdo kod Kranja, a zna se da tamo nikada nije stigao. To je Titov poslednji potpis. U potpisu je jedva slovo “O” spojio, toliko mu je ruka drhtala. Ali, nema muzeja koga interesuje poslednji Titov potpis.

Kako se susreću Tito i jedan pesnik? Ima li tu istorije?

- Bio sam u uskom krugu ljudi oko Tita koji su imali priliku da popiju poslednju flašu Staljinovog vina. Nije bilo tajna da Tito u podrumu ima vina koje mu je Staljin slao. Kada je flaša otvorena, bilo nas je dvadeset dvoje sa Titom i na toliko čašica je podeljeno vino. Sedeo sam sa admiralom Vilovićom i pitam: Šta je ovo? Veli: Tamni vilajet (Uzmeš li kajaćeš se, ne uzmeš li kajaćeš se). Ti znaš, admirale, da ja ne pijem, obaveštavam ga. Reče mi da je to poslednja Staljinova flaša vina i da je Tito želi podeliti sa nama. Naivno primetim da baš i nije tako staro! General je poentirao: Kako nije staro, iz 1953? (A ovaj događaj je iz 1979.) Da Staljin nije umro bilo bi još mlađe. Tada se meni otvorilo sve. Sa jedne strane imamo Goli otok, sukob sa Rusima na granici, hoće li, ili ne preći granicu a za svaku Novu godinu stižu u Beograd sanduci najboljeg gruzijskog vina a odavde u Moskvu nose pakete najboljeg hercegovačkog duvana i tako se učila istorija. Uživo.

Izgleda paradoksalno, ali okuplja činjenice što su se zbile na “Dan mladosti”. Taj svet koji je dolazio na jugoslovensku “feštu” mladih danas je na vlasti u svim bivšim republikama.”Dan mladosti” bi mogao biti autentični dosije o početku raspada SFRJ ?

- “Dan mladosti” je radosni trenutak kolektivnog zanosa i lepote. Pravili su ga veliki umetnici srpski, hrvatski, slovenački, bosanski, makedonski, crnogorski, kosovski i naši svi su radili sa mnom. I sada su moji prijatelji i čujemo se često. Kada bi pogledali sastav vlada Makedonije, Hrvatske, Bosne, Slovenije, na primer, mnogi su oni radili sa mnom za “Dan mladosti”.

Kada ste vi bili osamdesetih godina u strukturama Vojvodine, autonomija je imala, po mojem viđenju, državničko ideološki profil. Šta mislite o Čankovom konceptu automonije: “Čije su naše pare?”

- Nenad Čanak samo na tome insistira više od drugih. To je uvek bilo ovdašnje pitanje. Ja sam ‘89. sklonjen kao autonomaš. Da su imali nameru da sklanjaju tesare ja bih onda verovatno bio tesar. Govorim o terminima. Poslužilo je nešto što je odabrano da bi se određena struktura uklonila, a druga došla. Ja sam znao tri meseca ranije od drugih šta će se desiti, jer se išlo na matricama određenih revolucionarnih iskustava. Bio sam tada za jednu pravu autonomiju kao što sam i sada. Ali, to je tada bila jedna velika zemlja u kojoj je autonomija jedno, a što smo bivali manja zemlja toliko sam manje bio za radikalnu autonomiju. U jednoj maloj zemlji radikalan zahtev za autonomijom umanjuje još više tu malu zemlju. Čovek koji imalo misli o srpskom narodu danas mora da razmišlja tako. Ja jesam za autonomiju i mislim da se ta autonomija “Gde su naše pare?” može ostvariti. I oni iz Niša postavljaju isto pitanje. A da bi se videlo gde su naše pare, centralna vlast mora biti transparentna. Ondašnji zahtev za autonomijom je jedno, sadašnji drugo.

Popularnost u jednoj komunističkoj garnituri je drugoj postavi istih boja razlog za osudu. I najbolji komunista je potencijalni neprijatelj komunizma. Šta se dešava sklonjenom autonomašu, pesniku?

- Nisam prišao Miloševićevim ljudima, što ne znači da nisam bio zvan, a što ne prilazim sada ovim novima, ne znači da nisam zvan.

Karijera političara u nas je kao paralelni svetovi. Najpre je miljenik, pa otpadnik a treće, ko zna šta će biti s njim?

- Ono što ja znam i umem očigledno je u sadašnjem vremenu nepotrebno. Teško da je danas neophodna mudrost. Ovo je vreme dovitljivosti i spremnosti na rizik. Petnaest godina nisam kao pesnik nastupao u Novom Sadu, ne računom priredbe za decu. Devedesetih godina niko nije smeo da mi štampa knjigu pesama “Hazarske pesme”. Jedino se Tika Pavlović usudio u “Beletri” da ih objavi, ali nikad knjiga nije stigla do knjižara.

Novi Sad se čini prelomljenim gradom. Primećuje se njegova slomljena osećajnost. Površno se opisuju ljudi, tradicija. Petnaest godina “u autu” dovoljno je da možete nešto ustvrditi?

- Novi Sad ima toliko istorije da je počela da mu smeta i već je zaboravlja. Pišući “Lenku Dunđersku” saznao sam dosta nepoznatih detalja o Srbima u Ugarskoj. To je bio izuzetno rodoljubiv svet, što bogatiji Srbin to je bio rodoljubiviji. Lazar Dunćerski nema ni ulicu ni bistu u Novom Sadu, a na jednoj od njegovih zgrada, sadašnjem hotelu “Vojvodina”, osvanula je tabla, na prolazu, a taj prolaz ima osam metara, na kojoj piše “Prolaz Lajoša Zilahija”. U centru Novog Sada na kući Lazara Dunđerskog. Niko od Dunđerskih nema ni pomena u Novom Sadu. Lazar, najveći dobrotvor srpskog naroda u Vojvodini, jedan njegov prilog srpskoj vojsci je bio veći od cele srbobranske opštine koja je bila vrlo bogata.

Možda je baš to razlog što Dunđerski nemaju obeležja u Novom Sadu?

- Ne, mislim da ovi što daju nazive ulicama i trgovima ne “misle unatrag”, ne bave se time.

Ne znaju za Dunđerske: Lenku, Lazara , Bogdana?!

- Ma, znaju. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv Lajoša Zilahija i neka dobije prolaz ili ulicu u Novom Sadu, ali neka to ne bude na zgradi Dunđerskih. Mogao se i jedan trg nazvati po Lenki Dunđerskoj, da ljudi dolaze zbog “Santa Marije dela Salute”. Da dolaze, kao u Veronu što se ide za sreću u ljubavi.

Ako se vratimo dnevnosti i njenim prizorima u Novom Sadu?

- Primećujem da su dođoši još uvek doćoši, i da će to biti za sva vremena.

Svi smo mi dođoši u život.

- Jesmo, ali govorim o onima koji sad kažu: “Koliko se sada naselilo?” Za sve te hiljade novih sugrađana bih voleo da ih je “sreća ovde naselila”.

Lazar Kaurin

17.12.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Govoriti danas o pesniku Peri Zupcu kroz prizmu njegovih izabranih pesama sažetih u obimnom ali probranom petoknjižju nije nimalo lako. Kada se stane i pred ovih pet knjiga isto je kao da ste stali, ispred jedne neobične ali ipak planine, teško je i za pomisliti u prvi mah a kamoli i pokušati i obuhvatiti je, jer pred vama stoji jedan bogat, uspešan i nadasve plemenit i dug pesnički život. Koliko sati, dana i godina satkano je na ovim stranicama ljubavi, snova, tuge, nadanja i strepnji? Možda ovde u ovim knjigama ima ponajmanje radosti, ali je ima. U tuzi za rodnim krajem, smutnim vremenima, sećanjima na detinjstvo i porodicu kroz pero i reč Pere Zpuca jesu u suštini duboko poetski promišljeno činjenje radosti. Pero Zubac rođen je nešto dana nakon završetka (u Evropi) II svetskog rata, a u Nevesinju još kao gimnazijalac počinje da objavljuje pesme (1962) u studentskom listu “Naši dani”.
U već tada prepoznatljivom dnevničkom intimizmu, Zubac je započeo i ovaj izbor poezije koji je pred nama pod naslovom “Pesme iz šezdesetih” a prvi ciklus nosi tako dalek a ujedno i tako blizak naslov “Rane, gimnazijske pesme”. Ovaj put koji je tada trasirao a koji se tek nazirao u Zupčevim ranim pesmama, danas se može posmatrati kao linija u modernom jugoslovenskom i sprskom pesništvu i kao moderan, prepoznatljiv, senzibilitet i siguran auto-put. Kulimancija dozrevanja dolazi sa “Mostarskim kišama” (1965) a da je pesniku tek dvadeset godina. Dve godine posle, Zubcu izlazi i prva knjiga pesama “Never more” u ediciji Prva knjiga Matice srpske. U slavi mladog pesnika, koja je danas gotovo napojmljiva, Zubac se kao pesnik razvija pre svega u jeziku, poetskom izrazu i temama.
Dosledan sebi u sistematičnom pretvaranju svakodnevnice i događaja u stihove, kroz stranice svog pesničkog dnevnika, Zubac kroz posebnu, možemo reći jedinstvenu poetsku hronologiju, ulazi krajem šezdesetih u svet odraslih; u svetu velikih bio je već poodavno.
Iz svog Nevesinja doneo je u sebi i na sebi onaj dinarski arhaizam koji su nosili i njegovi zemljaci i prethodnici - Šantić i Dučić.
U pesmama kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, pojavljuje se izvesna pesnička melanholija, pesnikovo promišljanje o smislu postojanja, životu i smrti... Zubac je u ovom periodu stvaranja na stazi stražilovskoj u našoj književnosti, onoj Radičevića i Crnjanskog. Tih godina dolazi i u Karlovce kao tragalac za izvorima i korenima naše savremene književnosti i podiže veoma prepoznatljiv duhovni most između Hercegovine i Fruške gore.
U pesmama sedamdesetih Zubac je već utemeljio prepoznatljiv sil, ostao pri tom svež i nov u jeziku i kročio u sam vrh savremene jugoslovenske poezije i pored toga što nije pripadao tzv. “pesničkim centrima moći” kao što su Beograd i Zagreb. Naizgled skrajnut, imao je prostora da ostane samosvojan bez nasilnih uticaja raznih krugova i pesničkih “družina”. Zubac je nastavio sa temama sa kojima je i počeo: ljubac, detinjstvo, zavičaj, prijatelji. Pesnik Zubac, poput Crnjanskog, ima nekoliko zavičaja i u tom raskoraku njegova poetika krajem sedamdesetih ima tanku liniju nostalgičnosti.
U kratkim pesničkim zapisima promalja se krajem sedamdesetih i ono što bi se moglo nazvati anegdotično-misaono u Zubčevoj poeziji. Pesnik je negde u “ruži vetrova” između Vaska Pope u formi i duhovnih anegdota jednog vladike Nikolaja u sadržaju. Sve više pažnje pridaje sjajnim poetskim slikama i krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih postiže punu pesničku zrelost. Zubac je tada definitivno originalna pesnička pojava, uz Raičkovića, Bećkovića, Simovića, Lalića i Antića.
Devedesete su godine preloma iz kojih je pesnik izašao zreo, snažan, filozofičan i pronicljiv, i jasno je da on definitivno nije pisac jedne pesme.
Poslednja u ovom izboru, peta po redu knjiga, nosi naslov “Nove pesme”. U toj knjizi dominiraju stihovi iz poslednje, objavljene pesničke knjige “Tamne rime”, možda i najzanimljivije Zupčeve pesničke knjige nakon onih prvih. Pesnik je ovde skladan, produhovljen, zreo kao staro dobro odležano vino, pitak i višeznačno neobičan. I onda se desio rat, moderan bez fronta i pozadine i sa uniformom i puškom, bez viteštva i junaka, svi postaju borci ili kolateralna šteta. Pesnik Zubac nije ostao ravnodušan i nem. Progovorio je žestoko. Zubac je najnovijim pesmama angažovan pesnik koji se gnuša stvarnosti i političkog blaga svakodnevnice, humanista i pritajeni neoromantičar.

Žarko Dimić