Pisma iz Venecije

Henri Džejms, ključna figura transatlantske kulture, rođen je u Njujorku 1843. godine. Poneo je ime svog oca, istaknutog društvenog teoretičara i predavača, a njegov stariji brat Vilijam bio je filozof pragmatičar. Kao dečak, Henri je bio povučen i tih, strastveni čitalac koji je pažljivo posmatrao svet oko sebe, često u senci aktivnog starijeg brata. Njih dvojica su još u ranoj mladosti putovali i stekli zavidno obrazovanje. Henri se upisao na Pravni fakultet na Harvardu, ali je najviše vremena provodio čitajući Sent Beva, Balzaka i Hotorna. Prve priče je objavio u književnom časopisu kada je imao dvadeset jednu godinu, i vrlo brzo je postao jedan od najvrsnijih autora kratke priče u Americi. Romanom Roderik Hadson, koji je objavio 1875. godine, putopisom Transatlantske skice i jednom zbirkom priča počela je njegova četrdesetogodišnja karijera.
Od 1875. do 1876. godine živeo je u Parizu, gde je počeo da piše roman Amerikanac, o arogantnom milioneru čiji karakter odudara od aristokratskog porekla Francuskinje kojom pokušava da se oženi. U Gradu svetlosti upoznaje ruskog pisca Ivana Turgenjeva, čije mu se delo veoma dopadalo, a preko njega upoznaje Gistava Flobera, a zatim i braću Gonkur, Emila Zolu, Alfonsa Dodea i Gija de Mopasana.
Koliko god voleo Francusku, Džejms je shvatao da će zauvek biti stranac, pa se krajem 1876. godine seli u London. U ovom periodu je napisao najvažnija dela: romane Dejzi Miler, Evropljane i Portret jedne dame. Između 1880. i 1890. počinje njegova tranziciona faza kada piše roman Bostonci, ali i Okretaj zavrtnja, kojima je utro put romanu 20. veka. Kroz projekciju ličnog iskustva u prozu njegovo tehničko umeće se izoštrilo i sjedinilo sa simboličkim predstavama. Finalnoj fazi njegovog rada pripadaju romani Ambasadori i Krila golubice, nastali na samom početku 20. veka.
Izuzetan prozaista, Henri Džejms je ostavio za sobom dvadeset romana, sto dvanaest priča, dvanaest drama, nekoliko knjiga putopisa i mnoštvo novinskih članaka i kritika. Njegova čitalačka publika bila je ograničenog dometa za njegovog života, ali je tokom četrdesetih i pedesetih godina 20. veka oživelo interesovanje za njegovo stvaralaštvo, a njegovo „umeće romana“ priznato je kao najsuptilniji izraz ove veštine.
Britansko državljanstvo dobio je 1915. godine, kao i Orden zasluga za narod. Preminuo je u februaru 1916. godine u London.