Početak doba razuma

18.06.05 Politika

Civilizacija ne umire, ona se seli; ona menja svoje prebivalište i svoju odoru, ali živi i dalje. Nestajanje jedne civilizacije, kao nestanak nekog pojedinca, otvara prostor za razvoj druge; život odbacuje staru kožu i novom mladošću prevazilazi smrt

Jedan od pisaca čije je delo kroz vekove bilo uzor mudrosti i literarnog umeća, Montenj, imao je, kažu, okruglu biblioteku. Voleo ju je kao sebe, bila je njegov alter ego. Jedina ravna površina bila je njegov radni sto, pa je tako pogledom mogao da obuhvati sve svoje knjige. „Tu je moje sedište, tu je moj tron”, govorio je Montenj, i knjige nazivao svojom radosti. Tako je mogao „da bira društvo i živi samo sa najmudrijima i najboljima”. Iz dijaloga sa njima pošlo mu je za rukom da iznađe tananu nit, teško prepoznatljivi trag onoga što danas možemo podvesti pod pojam civilizacije.

Ko danas čita Montenja uverava se da je um tog sveznajućeg pisca imao hrabrost i intuiciju da sagleda i pojedinca i kolektiv, da ponudi moguće načine „unutarnjeg” i „spoljašnjeg” čitanja sveta, u sebi i oko sebe. Ko danas čita Montenja možda će imati ključ za čitanje istorije civilizacije, poznate po tome da izmiče mnogima koji bi hteli da je napišu.

No, šta je civilizacija, i šta je određuje? Kako danas gledati na luk koji počinje nepredvidivim nesigurnim koracima praistorijskog čoveka, u potrazi za prvom vatrom i prvim oruđem, da bi se izvio do drugog kraja na kojem se nalaze sofisticirani načini preživljavanja ali ista, u suštini večna atavistička borba za opstanak? Iz koje perspektive sve to sagledavati, i, ko, uopšte, ima hrabrosti da napiše istoriju civilizacije?

Na polzu narodu

Možda je američki istoričar i filozof Vil Djurant čitao i voleo Montenja; možda mu je baš ovaj pisac, sumnjičav prema svemu i ograničeno veran razumu, dao impuls da se lati gotovo nemogućeg posla: da napiše jedan jedinstveni pregled postojanja čoveka i njegovog dela - „Istoriju civilizacije”. Pisao ju je četiri decenije, od 1935. do 1975. godine. (Znamo za samo još jedan sličan pokušaj da se napiše istorija civilizacije: za Danijela DŽ. Borstina i njegovu trilogiju „Svet otkrića”, „Svet stvaranja” i „Svet traganja” koje je, ne tako davno, objavila beogradska „Geopoetika”. Borstin se, međutim, fokusirao samo na zapadnu civilizaciju, i izabrao tematske blokove kroz čije je razvoje dao njenu opštu sliku). Vil Djurant je, međutim, proučivši neverovatne količine materijala koji su se odnosili na istoriju, na ekonomiju, kulturu i umetnost kako Zapada tako i Istoka, svojim savremenicima, ali i generacijama koje će tek stasavati, sukcesivno predavao jedanaest knjiga od kojih nijedna nema ispod 700 stranica većeg formata, nazvavši svoje džinovsko ostvarenje jednostavno - „Istorija civilizacije”.

Građu je podelio na sledeće naslove knjiga: „Istočne civilizacije”, „Život Grčke”, „Cezar i Hrist”, „Doba vere”, „Renesansa”, „Reformacija”, „Početak doba razuma”, „Doba Luja XIV”, „Volterovo doba”, „Ruso i Revolucija” i „Napoleonovo doba”. Poslednje tomove ovog poduhvata je radio ravnopravno sa svojom suprugom, Arijel, vernim saradnikom na dugom putu analize i sinteze sakupljenog materijala. Zajedno su stvorili remek-delo koje je, pored toga što pruža obilje podataka, ispisano sjajnim književnim stilom, delo koje je istorija kao priča, laka, čitljiva, duhovita i sa - svako malo - reminiscencijama na 20. vek u kojem su se stekle najružnije i najlepše stranice čovekovog postojanja.

Ovo vrhunsko ostvarenje nauke prevedeno je na najznačajnije svetske jezike. Kod nas, nekoliko godina unazad, dve izdavačke kuće strpljivo, sa retkim javnim pohvalama (jedan osrednji bestseler ih ima više!) prevode i objavljuju brojne tomove Djurantove „Istorije civilizacije”. U ovom času, u dve vrste poveza, ova izvanredna enciklopedija znanja došla je, u prevođenju na srpski jezik, do poslednjeg toma koji se sa nestrpljenjem očekuje: do „Napoleonovog doba”. Beogradski izdavači - „Vojnoizdavački zavod” i „Narodna knjiga”, i prevodioci, LJubomir Veličkov, na prvom mestu jer je na svojim plećima izneo zadatak prevođenja najvećeg broja tomova, Marija Landa, Lazar Macura i Danira Đorđević, dali su srpskoj kulturi kapitalni kulturni projekat zasluživši da ih buduće generacije ove nacije spominju kao nekog ko je istinski radio „na polzu narodu”.

„Istorija civilizacije” Vila Djuranta nosi u sebi ono što uz sva nabrajanja činjenica, događaja i zbivanja čini naučno delo uspešnim. To je istorijska, komentarisana niska uspeha, ali i stida čovekovog trajanja, od vremena neandertalca i kromanjonca, preko Egipta, Grčke, Rima, arapske civilizacije, inkvizicije, krstaških ratova... do onoga što je dovelo do savremenog čoveka. To je istorijska, komentarisana niska religijskih verovanja i njihovih preplitanja sa filozofijom i naukom, uspona i posrnuća, umiranja i vaskrsenja u nekoj novoj ideji. Upravo zato, i inače u vezi sa svakim poduhvatom koji pretenduje na sliku istorije civilizacije, pa i sa ovim Djurantovim, treba se zapitati: Kako obraditi nekoliko hiljada godina u kojima su, kao meandri najšire reke u svemiru, podastrta dela čovekovog uma i ruku?

Kao retko ko, Vil Djurant je pokazao da je umeo da sintetiše znanje i da ono što je karakteristika jednog doba prepozna i pronađe ne samo u vremenu koje je prethodilo već i onom koje je sledilo. Umešno ih, „eliotovski”, preplićući i ukrštajući njihove perspektive Djurant nam ukazuje na korene budućnosti, na „egipatske Šekspire”, „egipatske Robinzone” i „egipatskog Dantea”, a iz ekonomskih odnosa Japana i SAD u prošlom veku anticipira odnos tih tržišnih sila u 21. stoleću; raspusništvo, opscenost i pornografiju uoči Reformacije u Francuskoj ocenjuje jednim jednostavnim „kao danas”, podseća da u arhitekturi renesanse vaskrsava i antika, a u ideji hrišćanstva o Svetom trojstvu i vaskrsenju odjekuju paganski mitovi.

Ostavština za budućnost

Četiri hiljade godina te istorije „najbogatijih civilizacija” najvećih kontinenata, kako objašnjava ovaj naučni pregalac, našlo se u više od 10.000 stranica teksta, obogaćenih izuzetnim ilustracijama. Koja je, pre svega, „Djurant definicija” civilizacije? Koji bi mogli biti zajednički imenitelji „Djurant pogleda” na njenu istoriju, pogleda koji je prema opštevažećem mišljenju i danas ostao „referentni standard” u budućim istorijskim proučavanjima sličnih ambicija?

Kolebajući se između, kako kaže, metoda istoriografske sinteze koja se bavi izučavanjem važnijih vidova života, rada i kulture jednog naroda u njihovom istovremenom delovanju, i analitičkog metoda koji pretpostavlja istraživanja samo određenog vida čovekove delatnosti - politike, ekonomije, morala, religije, nauke, filozofije, književnosti ili umetnosti - u jednoj ili u svim civilizacijama, Vil Djurant se opredelio za mešavinu oba metoda. U zavisnosti od istorijskog događaja ili ličnosti, sledio je onaj metod kojim bi dejstvo predmeta proučavanja dobijalo na važnosti prilikom prekoračenja uočenih granica, i emitovalo svoj inspirativni eho. Zajednička nit je, međutim, neprestano bila ta da je civilizacija „uvek starija nego što mislimo; ako kojom god ledinom koračali, pod njom su kosti muškaraca i žena koji su isto tako radili i voleli, pisali pesme i pravili divne stvari, ali čija su imena, a i samo njihovo postojanje izgubljeni u nemarnom toku vremena.”

Drugim rečima, cilj je uvek globalni stav da svako doprinosi istoriji svoje (ili opšte) civilizacije i da se, uz sve kvalitativne skokove onog što je najbolje u određenom vremenu i što tvori (r)evoluciju, hiljadama godina talože tragovi suštinski važnih sedimenata nasleđa svakog od nas, i da u sveukupnosti ulaze u pore tradicija i budućnosti svih naroda. Tako su zajedničke crte postojanja svih ljudi sveta ono što je mudro, napredno i lepo, ali i što je ružno, zlo i nečovečno. To bespogovorno određuje živote i pojedinaca i nacija; i jedni i drugi umiru, ali i opstaju kroz opštu baštinu čime se njihovo bitisanje, makar trajalo samo kao treptaj oka u odnosu na istoriju, ovaploćuje i postaje nezaborav.

Smatrajući naš soj ubilačkim, skeptični Djurant nesporni napredak pripisuje radoznalosti, jednoj od najlepših i najplemenitijih ljudskih osobina. Ta nemirna i lakomislena, ali jaka želja da se nešto shvati, reći će veliki (ipak) sintetičar istorije, podsticaće slavne stvaraoce istorije: političare, filozofe, naučnike, umetnike, da guraju točak napred ne smatrajući to sizifovskim poslom. Pa ako se iz tih dela izrodilo čak i veliko zlo, Djurantov stav o stalnom napretku čoveka u svakoj prelomnoj tački istorije civilizacije, rađa se iz perspektive - pomalo istočnjačkog - mira da svako zlo ima svoje dobro. Ili, definitivnog stava da u relacijama večnosti istorije, u dihotomiji dobra i zla, pobeđuje uvek dobro.

Djurant smatra da, ako i dođe do nestajanja nekih civilizacija, one ne umiru. „Civilizacija se seli; ona menja svoje prebivalište i svoju odoru, ali živi i dalje. Nestajanje jedne civilizacije kao nestanak nekog pojedinca, otvara prostor za razvoj druge; život odbacuje staru kožu i novom mladošću prevazilazi smrt.” Tako je grčka civilizacija živa, „ona se kreće u svakom dahu mašte koji udišemo...”. Na isti način žive i Cezar i Hrist, i Muhamed, pa Kolumbo, Mikelanđelo, Leonardo, Dante. Da tako ne shvatamo istoriju ne bismo danas pamtili Galileja, Kopernika, NJutna, Tomasa Mora ni Voltera, Montenja, ne bi bilo Francuske revolucije, Napoleona, Getea... Johana Sebastijana Baha, „najvećeg muzičkog pesnika koji je ikad postojao.” Ni Don Kihota, koji je, uz Bibliju, „najživlji, najomiljeniji i najpoznatiji lik u celokupnoj književnosti”, „realniji od hiljade ponositih velikana istorije.”

Vil Djurant u istoriji civilizacije ne zaboravlja ni Balkan, ni njegov udeo u njoj, ali kao naučnik nije pošteđen prošlovekovnih zabluda (na jednom mestu govori o naciji Jugoslovena). Američki istoričar ocenjuje da se u vreme župana Stefana Nemanje i njegovog sina Save, „srednjovekovna Srbija kretala ka visokoj civilizaciji kada su jeres i progon uništili jedinstvo države kojom bi se možda zadržalo napredovanje Turaka.” Govoreći o freskama u srpskim crkvama ranog srednjeg veka, Djurant sa posebnom istančanošću hvali „srpske murale dvanaestog veka” i „portrete kraljeva sa takvim individualnim karakteristikama kakve u Vizantiji nisu viđene ranije!”

Djurant je u pisanju „Istorije civilizacije” stao sa krajem 19. stoleća. Ono, i sve pre njega, anticipirali su 20. vek, najkrvaviji do sada u istoriji postojanja čoveka. Budućim istoričarima je ostavio da odgonetnu one stvari koje on u svojoj jedanaestotomnoj „Istoriji civilizacije” nije uspeo. Za njega su nepoznanice ostale: religija, uzrok dobra i zla, i ljudski strah. I nije bez razloga upozorio: „Od varvarstva do civilizacije potreban je vek; od civilizacije do varvarstva potreban je samo jedan dan.” Dvadeseti vek je doživeo svoj poraz: čoveku je podario vrhunsku tehnologiju, istovremeno ga bacivši u moralnu kaljugu. Ne bez razloga, sa savršenim zapažanjem, Vil Djurant negde na sredini svoje sjajne „Istorije civilizacije” kaže:

„Nismo se potpuno oporavili od mračnog doba: nesigurnost koja pobuđuje pohlepu, veliki strah koji podstiče svirepost, siromaštvo koje pothranjuje prljavštinu i neznanje, prljavština koja stvara bolesti, neznanje koje rađa lakovernost, praznoverje, okultizam - sve to još živi u nama; a dogmatizam, koji se poput gangrene razvija u razne oblike netolerancije i inkvizicije, samo čeka priliku ili dozvolu za ugnjetavanje, ubijanje, pustošenje i uništavanje. U tom smislu, modernost je tek plašt prebačen preko srednjovekovnosti, koje potajno opstaje; a u svakoj generaciji, civilizacija je s naporom stvoren produkt i nesigurna obavezujuća privilegija progutane manjine.”

Zbog toga je zadatak istoričara uvek, a posebno danas, u 21. veku, jedan od najvažnijih. Kao „ostavštinu za budućnost” Vil Djurant je u svom remek-delu poručio:

„Niko ko izučava istoriju ne može da bude zagriženi pobornik jedne rase ili vere. Zbog toga obrazovani čovek, mada kroz blisko srodstvo pripada svojoj zemlji, sebe takođe doživljava kao građanina one Zemlje Uma koja ne zna za mržnje, niti za granice; on će teško zaslužiti svoje ime ako u izučavanje unosi političke predrasude, rasne diskriminacije, ili verske animozitete; i on poklanja svoje zah

Anđelka CVIJIĆ