01.04.18 Lipar
PRE I POSLE APOLINEROVIH KALIGRAMA
Kao plod višegodišnjeg rada na proučavanju poezije Rastka Petrovića i Gijoma Apolinera, koji je Diana Popović pretočila i odbranila kao magistarski rad sa naslovom Likovno i tekstualno u poeziji Gijoma Apolinera i Rastka Petrovića, ali i jednog šireg naučnog istraživanja i više od pet objavljenih radova u stručnim časopisima u kojima se bavila poezijom ovih autora, uticaju Apolinerove poetike na Petrovića, vezama između poezije i drugih vizuelnih umetnosti, ali i vidnog ličnog interesovanja za umetnost, iznedrili su studiju objavljenu 2016. godine pod naslovom Poetika Apolinerovog kaligrama u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića iz Sremskih Karlovaca. Bitno je napomenuti da je profesorka Popović svoje radove iz komparativne književnosti, kao i ovu studiju, objavljivala pretežno na srpskom jeziku, što je za naše čitaoce i komparatiste od izuzetne važnosti, s obzirom na činjenicu da o ovim autorima i kaligramima kao poetskoj formi na našem jeziku proučavanja skoro i da nema. Svoje istraživanje Popović je nastavila u smeru frankofone književnosti i 2011. godine odbranila doktorsku tezu, prvu takve vrste kod nas, pod naslovom Kanadska frankofona književnost u srpskim prevodima na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i zaposlena kao vanredni profesor na predmetima iz francuske i frankofone književnosti.
U svojoj studiji koja se bavi poetikom kaligrama francuskog pesnika Gijoma Apolinera (1880–1918) autorka je svoje istraživanje podelila na tri dela pretežno jednake dužine: Kaligrami između dve umetnosti, Pre i posle Apolinerovih kaligrama i Struktura Apolinerovog kaligrama i u njima predstavila značaj ove književne forme i njeno mesto kako u književnosti uopšte tako i u stvaralaštvu ovog književnog velikana. U prvom delu studije autorka definiše pojam kaligrama kao pesme koja se ističe svojom vizuelno-grafičkom poja- vom ističući osnovne razlike između ovakve pesničke forme i one klasične koje se ogledaju u napuštanju lineranih stihova i u uobličavanju istih u strofe i lese. Tako nastaje oslobođenost od metrike koja čitaocima donosi izvestan vizuelno-estetski doživljaj.
Takođe u ovom poglavlju ističe i istoriju kaligrama, njihovu lingvističku komponentu koja nije uvek dominantna, i zato se autorka s pravom pita da li sve kaligrame treba da smatramo za književne oblike, budući da su neki više književni oblici nego same slike, a neki obrnuto. Ta prevaga tipografskog nad verbalnim određuje i samu kategorizaciju kaligrama. Čitanje kaligrama treba posebno objasniti, jer čitanje na koje je navikao evropski čitalac, s desna na levo i odozgo nadole, upravo kaligrami napuštaju zahtevajući od čitalaca jedan novi napor u vezi sa posmatranjem samog crteža, jer sam proces čitanja kaligrama podrazumeva dinamičan odnos s obzirom na okretanje kaligrama radi lakšeg čitanja. Smeštajući kaligram u vremenu, jer ga prevashodno posmatramo kao deo književnosti, dolazi do zaključka da su Apolinerovi kaligrami heterogene strukture kod kojih vizuelno nad verbalnim varira. U istom poglavlju autorka takođe pojašnjava razliku između poezije i poetske proze navodeći primere još od rodonačelnika ovog žanra Šarla Bodlera do savremenih teoretičara kao što je Rifater, ističući da kaligrame kao književnu formu možemo definisati kao pesme u prozi. Bitna stavka kaligrama jesu: slobodna forma, kaligramski prostor i margine u kaligramima. Ne zaboravljajući da navede i objasni samu strukturu kaligrama autorka će insistirati na tome da pokaže odnose i veze između likovnih tehnika i samog kaligrama. Kolažna tehnika, čije se stvaranje ogleda u dekonstrukciji, je kao takva vrsta umetnosti neposredno vezana za raščlanjivanje elemenata koji se kasnije spajaju u celinu i nude jedno novo moguće tumačenje i prenošenje ideja, a to je upravo ono što dovodi u vezu kaligrame i kolaž. Idući od opšteg ka pojedinačnom u studiji dolazi se i do osobina Apolinerovih kaligrama i uloge kolaža u Apolinerovim pesmama koji mu daju nove osobine kao što su simultanitet i ubikvitet, što dokazuje time da cela zbirka kaligrama obiluje simultanitetom koji je potpomognut vizuelnom komponentom same pesme.
Drugi deo studije naslovljen je Pre i posle Apolinerovih kaligrama i u njemu saznajemo za težnju ovog pesnika da se bavi slikarstvom i poezijom, ali i da je za kaligrame bio inspirisan i delima svojih savremenika i ideogramima istočnjačkih kultura. Ne treba vezivati kaligrame samo za Apolinera, on ih nije prvi osmislio, ali im je svakako dao jedan novi smisao i tumačenje. Zato će autorka podsećati da su renesansni francuski pesnici, kao i simbolisti, bili posebno zaokupirani slikama. Apolinerovi kaligrami jesu prekretnica u novom tumačenju ove književne forme, jer je njihova estetika vezana za vreme u kom su nastala, a to je turbulentno vreme u predvečerje Velikog rata. Zatvarajući poglavlje zaključuje da posle Apolinerovih kaligrama nijebilo značajnih umetnika koji su se bavili ovom pesničkom formom i da Apolinerovi kaligrami ostaju kao jedna specifična vrsta poezije, koja nije iznedrila rađanje pesničkih škola, ali koja je svakako usmerila evropsko pesništvo.
Treći deo ove studije nosi naziv Struktura Apolinerovog kaligrama i započinje konstatacijom da je za čitanje kaligrama veoma važan vizuelni opažaj, koji naravno nije uvek sasvim dovoljan, jer se u tumačenju poezije sa likovnim elementima ta tumačenja mogu multiplikovati posebno ako im pridodamo metaforičnost, metonimičnost kao i lični odnos koji pesnik transponuje kroz određene elemente u pesmi. Naglašavajući činjenicu da Apolinerovi kaligrami funkcionišu na isti način kao ideogrami autorka implicira da se Apolinerovi kaligrami mogu podeliti na: ideograme, sonograme, piktograme i ova poslednja dva predstavljaju specifične podvrste ideograma.
U ovom poglavlju autorka na primerima pokazuje razlike između ova tri tipa kaligrama, dajući nam sledeće primere: Srce kruna i ogledalo, Posmatrao je svetinu i njihovom analizom zaključuje da su ideogrami najkompleksniji vid kaligrama, navodeći upravo one koji su najzastupljeniji kod Apolinera a to su: Ptica i buket, Živela živela osećajna Francuska, Zamah lepeze, Na nišanu i ključni kaligram koji je naslovljen 1915 jer „ovde postoji neposredna veza između napisanog teksta i samog naslova kaligrama, koji je podvučen i na taj način posebno istaknut“ (99) jer nam približava ratni sentiment u kom se osećaju prediktorne sposobnosti samog pesnika, a to je njegovo ranjavanje.
Ono što razlikuje idieogram od sonograma jeste što se kod sonograma određenim delom teksta ističe važnost zvuka kao u primerima: Lepeza ukusa, Moja osećajnost, Ranjena golubica i vodoskok, SP, i Pada kiša – u kojima pronalazimo osobine piktograma koji su zapravo kaligrami koji predstavljaju vizuelizaciju ključnog motiva izraženog u lingvističkom iskazu, a specifičnost je da kod Apolinera piktogrami nose uvek ratnu ili ljubavnu tematiku.
U daljem tekstu ovog poglavlja autorka deli kaligrame prema spoljašnjem obliku kompozicije koji mogu biti najčešće kružnog ili kvadratnog oblika, ne zaboravljajući da se mogu naći i mnogi drugi oblici, kao što su krst ili ptica. Kao primeri kaligrama kružnog (i sferičnog) oblika navedeni su: Deseti avgust predvečerje pri polasku, Za Lu s poštovanjem, Kravata i časovnik, dok se za kaligrame krstastog oblika Zamah lepeze, Pejzaž, Za gospođu groficu L.I, Ranjena golubica i vodoskok, Ptica i buket, Zapamtite to ime, Madlena, a kao primeri za kaligrame kvadratnog oblika Pejzaž i Monparnas. Kaligram Kvadratura kruga ili 2 stola je zanimljiva podvrsta, jer stavlja u direktni odnos dva najčešća oblika: kvadrat i krug.
Studija se zatvara odeljkom Umesto pogovora u kome je naglašeno da su Apolinerovi kaligrami stvorili jednu novu poetiku. Poslednji deo studije posvećen je biografiji Gijoma Apolinera, do sada najkompleksnijoj na srpskom jeziku, u kojoj su date najvažnije informacije o životu i delu ovog umetnika, u kojoj se nabrajaju sva njegova dela i u kojoj profesorka Popović želi da apostrofira Apolinerovu ljubav prema francuskom jeziku.
Studija Poetika Apolinerovog kaligrama, koja približava slavno delo velikog pesnika i koja oslikava i tumači ovu poetsku formu sa distancom od jednog veka od njenog nastanka, zbog svoje formalne i leksičke preciznosti, detaljnog, ali nikako suvišnog elaboriranja, objektivnog autorkinog pristupa i pozicioniranja misli i ideja, jasnoće stila, delo je od velikog naučnog značaja podjednako važno i interesantno kako za proučavaoce francuske književnosti tako i za one koji se bave srpskom ili komparativnom književnošću. Zbog svih navedenih karakteristika i ozbiljnosti pristupa ova studija svakako zaslužuje da bude prevedena I na francuski jezik.
Velimir Mladenović
